Beogradski krugovi

Šta ja radim baš na ovom mestu prelepe Zemljine kugle, u Beogradu zagađenog vazduha, prljave vode, sirovih ljudi nenaviknutih na lepotu, postiđenih pred osećanjima i ličnom poraženošću – u prestonici Marsovog plemena koje je spremno da ruši, ali mu gradnja, naročito smislena i estetski prihvatljiva, nije jača strana?

Knjiga Beogradski krugovi nastala je iz očajanja, koje je smenilo zaljubljenost, da bi se, pošto sam prešla sedam gora i sedam mora, preobrazilo u razumevanje, možda u Ljubav

Nekada sam mnogo volela Beograd. Bio je to moj grad, onaj o kojem sam razmišljala onoliko koliko o svojim neuronima, međućelijskim membranama i rasporedu srčanih komora, što znači – nimalo. A i zašto bih?; sve je bilo dobro, senovita beogradska dvorišta dobro su se slagala s mojom potrebom da besciljno lutam, ulice su se dremljivo meškoljile pod mojim stopama. Mislila sam da se dobro poznajemo – Beograd i ja – i nije bilo razloga za sumnju da će uvek ostati tako.

A onda sam počela da primećujem promene: isprva jedva uočljive, bile se neumitne. Jako su me ljutile, mada isprva nisam shvatala šta me zapravo uznemirava, a kad sam ih postala svesna, tkivo je već bilo nepovratno zatrovano. Proces raspadanja, međutim, tek je trebalo da se pokaže u potpunoj svojoj stravičnoj veličini.

Gledala sam kako nestaje svet.

Menjale su se ulice, zatvarani su bioskopi, zakatančeni muzeji. Slike su bile ružne i postajale su sve ružnije. Jedni smo drugima izbegavali poglede, jer iz pogleda je avetinjski zjapila praznina. Zaturilo se poštenje, izgubila lepota, finoća je postala predmet podsmeha. Odlazili su ljudi, u tišini. A oni koji su ostali, otupeli su. Promašeni i bedni. Bez prijatelja – što su po belom svetu naučili da prijateljuju sa onima na koje su upućeni, iako ih nikad ne bi izabrali da su okolnosti bile drugačije – bez profesionalnog ostvarenja, jer škola i diploma više nisu značile mnogo, uvereni da je poštenje nestalo, sasvim poraženi.

Sanjali smo da se budimo vedri i nasmejani, da na ulici srećemo radosne, blage ljude, da proživimo ispunjen dan, da nešto dobro stvorimo, da ostavimo čist trag za sobom, da uveče legnemo zadovoljni; da doživimo srećnu starost, okruženi unucima s kojima živimo u istom gradu, Beogradu. Budili smo se mrgodni i stalno zlovoljni, neprekidno zabrinuti; sve smo tiše govorili o potrebi da živimo normalno, iako to „normalno“ nikad stvarno nismo definisali.

Mnogo je vremena trebalo da prođe da bih potrebu za „normalnošću“ uspela da odredim kao potrebu za pristojnošću.

U međuvremenu, Grad mi je postao nepodnošljiv. Jedva sam čekala priliku da ga napustim i sve sam se teže vraćala kući.

Moj način su reči i misli, pa sam spas tražila u knjigama

Klasici, istorija, filozofija – sve što bi mi pomoglo da makar na časak naslutim smisao. I da na osmeh i radost ne zaboravim baš potpuno.

O Beogradu je napisano mnogo dobrih knjiga; one su mi neko vreme pružale utehu. Bilo mi je prijatno da maštam o onome što je Beograd mogao da bude i da se uljuljkujem u velike priče slavnih predaka. Ali ubrzo sam primetila kako me sve dublje uvlače u mračni vir od čežnje i nespokoja, jer, ma koliko te sanjarije bile ugodne, zbilja beogradskih sumornih ulica drobila je sve ono što se u meni još nadalo.

A onda se moja biblioteka uvećala i K. G. Jung mi je ušao u život

Tako sam saznala da je Jung našao da, osim u ličnom nesvesnom, mi ljudi učestvujemo i u kolektivnom nesvesnom, da su sadržaj kolektivnog nesvesnog arhetipovi (personifikovani bogovima i mitskim junacima), a da kolektivno nesvesno govori jezikom simbola. I smislio je kako se naučno tumače snovi, a to se radi jednostavno: prvo se ispriča san, pa se pobroje i opišu simboli, i onda se ti simboli tumače, između ostalog i u svetlu detalja najzanimljivijih bajki, legendi, mitova, umetnosti, folklora, religije.

Eto tako sam počela da se budim, a kako me je oduvek fascinirao tajanstveni svet simbola, postalo je naročito uzbudljivo kad sam naišla na knjige profesora Ivana Nastovića. Profesor je divno pisao o unutrašnjim svetovima naših znamenitih ljudi, o Lazi Kostiću i njegovoj Animi, o Nikoli Tesli i Desanki Maksimović, o Svetlosti, snovima i stvaralaštvu, pa me je nadahnuo da se konačno okrenem istraživanju arhetipskih simbola i sve odlučnije počnem da primenjujem Jungovu metodu amplifikacije – svesnog proširenja onoga što je nejasno u jednom snu, viziji ili simbolu, i to korišćenjem paralela iz bajki mitova, legendi, predanja.

Tako sam odlučila da Beograd protumačim onako kako se, prema Jungu, naučno tumači san, a moje šetnje gradom postale su smislenije, pažljivije i neuporedivo zanimljivije nego što su bile pre. Dotad nepoznata stvarnost grada najednom mi se prikazala, i Beograd se pokazao kao izuzetno zanimljiv, fantastičan grad sa raskošnim materijalom za istraživanje.

Šerlok Holms je rekao: „O ne, dragi Votsone!, video sam isto što i vi, ali ja sam, za razliku od vas, imao hrabrosti da izvučem zaključak“

Ja sam bila Votson, i to u lošijoj verziji, jer osim toga što nisam bila u stanju da zaključujem, nisam bila naučena ni da gledam, još manje da vidim. Šta ćete, loše vaspitanje, još lošije obrazovanje, bilo je nepopustljivo: zahtevalo je plaćanje danka – u vremenu i strpljivosti, uglavnom.

I tako…

Dok je desna hemisfera mog mozga duboko spavala, leva se, u skladu sa civilizacijskim zahtevima, i ovoga puta istakla: napravila sam plan.

Izabrala sam osam tačaka grada – Kosančićev venac, Studentski trg, Trg republike, Terazije, Pionirski park, Palilulu sa Dorćolom, Cvetni trg i Vračar, i Čuburu, sa namerom da istražim istoriju kuća, i kuća pre kuća koje danas vidimo, ulica i drumova pre ulica, i ljudi koji su svojim pričama gradili ovaj grad i koje je gradio Grad, pa da izdvojim simbole i nekako ih, u skladu sa dubinskom psihologijom, pročitam.

Dugo… veoma dugo bila sam trapava.
A onda su stvari, malo-pomalo, počele da se menjaju.

Istraživanje sam počela na Kosančićevom vencu, jer je upravo tamo nikla nova prestonica

To gradsko jezgro buduće nezavisne države bilo je na Savi, pa je jedan od prvih simbola bila Đumrukana – carinarnica. Carinarnica je ustanova od velikog značaja za državu, mesto ulaska i izlaska ljudi i robe, pa upućuje na simboliku materice. Ta simbolika je pojačana velikim stepeništem, blizinom vode i položajem – bregom na kojem je izgrađena.

A osim Đumrukane, simboli Kosančićevog venca su i ušće dve reke, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, Patrijaršija sa Bibliotekom i Muzejem, u kojem se, između ostalog, čuva replika Bogorodice Sokoličke iz manastira Banjska, pa crvena plaštanica kralja Milutina, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru iz 1402. godine i haljina kneza Lazara načinjena u dvostrukom žakar tkanju. Potom kafana „Znak pitanja“, Osnovna škola „Kralj Petar Prvi“, Ambasada Francuske, diplomatsko predstavništvo Austrije, stara zgrada Narodne banke, malo kalemegdansko stepenište Jelisavete Načić, zelena kuća Mike Alasa, pored koje je bela na kojoj je donedavno bio ispisan grafit: „Samo ljubav“. Tu su naravno i ona zdanja koja jednako snažno dejstvuju iz svojih nevidljivih svetova, pa uzimamo u obzir i u šestoaprilskom bombardovanju 1941. srušenu Narodnu biblioteku, i knjižare – Valožićevu i Vozarovićevu, i Ičkovu kuću, Varoš kapiju, kuću u kojoj je rođen Branislav Nušić, na čijem je mestu nikla palata Narodne banke.

I tako priča počne da se razmorava, i Beograd počne da priča svoje priče, i najednom se otvori jedan sasvim novi svet.

Šta su mi novo otkrili simboli Grada?

Pisanje ove knjige je bilo dobra prilika da ponovo prođem kroz naše navike, ponašanja, vrednosni sistem i sve one „istine“ kojima su nas učili, i koje ne samo da smo „progutali“ već su nam tako duboko uklesane u um da ih uzimamo kao deo sebe, kao veliku istinu, nešto apsolutno što se ne dovodi u pitanje.

Jedna od tih ipak potpuno neistinitih „istina“ je ona koja veliča siromaštvo i od bede pravi nešto vredno ponosa; naši preci to nisu radili, to je običaj relativno novijeg datuma.

Druga je ona koja kaže da je vredno samo ono do čega se teškom mukom dolazi, što se kod nas na čudan način uvezalo sa strahom, nestrpljivošću i besom, pa se odrazilo na naš odnos prema radu.

Arhetip smisla je, prema Jungu, jedan od osnovnih arhetipova, bez smisla nam nema života, a mi se, čini mi se često, predajemo površnosti, na posao gledamo kao na muku i nešto što se otaljava. Možda ta crta potiče iz turskih vremena – to što rad povezujemo sa težinom, teskobom, sa patnjom. Srećni su oni koji shvate da posvećenost nije isto što je tegobnost, da postoji razlika između stvaranja i mučenja, i da samo smisleno proživljen dan – što nikako ne isključuje ni odmor, ni dokolicu, ni zabavu – donosi istinsko ispunjenje.

Osim toga, vrlo mi je zanimljivo da razmišljam o našim poslovicama i onim svakodnevnim frazama koje nam određuju živote. „Ne smem ovoliko da se smejem, plakaću“, kažu ljudi, a ja se pitam – zašto? Je l` to stvarno mora tako? Ili možda ipak može: „Bože moj, što sam srećna!, stomačni mišići su mi sve jači od smeha, što znači da mi je kapacitet za smeh sve veći, a kako je dobro koristiti svoje kapacitete, smejaću se sve više, i svojim smehom radovaću svet“. Uvek slutimo nešto crno da crnje ne može biti; ne vidim da nam je to ma kada koristilo, ali navika je moćna sila, pa nastavljamo turobnom stazom koju je neko nekad utabao za nas, da nikad ne pomislimo da eventualno izaberemo novi put i posvećeno mu se predamo.

Ali može i drugačije: lakonogost Čedomilja Mijatovića i njegova ljubav sa Elodijom Liton, koja je srpske žene učila o štetnosti alkohola po brak

Životna priča Čedomilja Mijatovića je meni omiljeni primer sumornog gledanja našeg „ozbiljnog sveta“ na pojave koje nas okružuju, i šta se desi kad je predmet društvenog neprihvatanja čovek dovoljno samosvestan i ukorenjen u sopstvenoj prirodnosti, pa i u nezgodnim okolnostima uspe da proživi uistinu vredan život.

Čedomilj Mijatović je bio diplomata i političar, čiju su lakonogost, lakomistenost i neozbiljnost kudili Slobodan Jovanović i ostali značajni ljudi njegovog doba. Ja sam, međutim, Mijatovićeve osobenosti videla na sasvim drugačiji način, pa sam još zaključila i to da je bio prilično zaokružena, a možda i jedna od najcelovitijih ličnosti naše skorije istorije.

Zna se da je Čedomilj Mijatović voleo Elodiju Liton, i da mu je ljubav bila uzvraćena. Elodija se u Bostonu borila protiv robovlasništva, a kad je u Minhenu upoznala Čedomilja, pristala je da se nastani u Beogradu. Pisala je za „Ženski svet“, prosvetiteljski uticala na srpske žene, radila na „Istoriji moderne Srbije“ i prevodila srpske bajke i pesme Kosovskog ciklusa, dok je on objavljivao svoje delo o Đurađu Brankoviću, predavao narodnu ekonomiju na Velikoj školi, vodio ministarstva finansija i inostranih poslova, zaključivao trgovinske ugovore, radio na osnivanju Narodne banke, gradnji železnice, uvođenju stajaće vojske i ustanovljenju obavezne osnovne škole.

Sve to, dabome, na prvi pogled liči na jednu sasvim običnu priču, i verovatno bi bila takva samo da se nije uplela ta Mijatovićeva lakonogost, i Elodijina odlučnost,  njegova vedroumnost, i njena istrajnost, njegova duhovna okretnost, i njeno velikodušje, kao i sve drugo što su bili, na polzu naroda i blagodarnog im potomstva.

Ostalo je, naravno, pitanje šta je „ozbiljnom“ Beogradu smetalo u pojavi Čedomilja Mijatovića, da li možda to što je oženio sedamnaest godina stariju Elodiju Liton, ili to što je Elodija bila strankinja, ili možda to što oni ne samo da nisu davali ni pet para za tračeve i podsmešljive poglede, nego su nastavili da se vole do kraja života, da zajedno istražuju onostrano i putuju prostorima kojima ljudska noga nije hodila, i uživaju u svom malom raju – onoj lepoj kući u Kneza Miloša 3, odmah do one u kojoj je danas Muzička škola „Stanković“, a koja je nekad bila ljubavno gnezdo jednog drugog para, Drage Mašin i Aleksandra Obrenovića.

Čini se ipak da je ozbiljnim ljudima Beograda i Srbije najviše smetalo to što je Mijatović sve što je radio činio onako kako pripadnici njegovog naroda, a bogami ni znameniti savremenici ni cenjeni istoričari ne odobravaju – poletno, lako, kao da pleše, i, uprkos svekolikom podozrenju, uspešno, te je potomcima ostavio vrednu ideju da o njoj promišljaju:

Da, učili su nas da je vredno samo ono što je teško stečeno, ali da li je to istina? Možda sreća i radost nisu nepristojne reči i možda ipak može drukčije, bolje, lakše, vedrije da se stvara, a da ni posvećenosti, ni razumnosti, ni korisnosti ne manjka?

A kakve su nam navike – takav nam je Beograd i život u njemu

Zaprepašćuje naš odnos prema vodi.

Simbolika vode je moćna, ona je u osnovi ženski simbol.

Prema Gerbranovom i Ševalijeovom „Rečniku simbola“ voda predstavlja izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja, takođe i beskonačnost mogućnosti, bezobličnost, prvobitnu materiju. U simbolici vode su Majka, emocije, nesvesni deo psihe. Stvaralačku sposobnost upoređujemo sa rekom, voda je simbol preporoda, čistoće, mudrosti i blagoslova; voda i reke za Beograd imaju nedokučiv, čak mitski značaj.

Nekada je Beograd bio varoš izvora i čistih potoka; u vreme kneza Miloša upravo su na Paliluli podizane prve male bolnice, zbog „zdravog vazduha“ i vode koje „u izobilju ima“.  I baš prema vodi pokazali smo naročitu bezočnost: isprljali smo sopstvene vode, zatrpali ih, betonirali.

Ni vodu ni osećanja nije dobro okivati u beton, a mi smo dopustili zatvaranje beogradskih obala, promenu siluete grada, skraćivanje vidika koji odnedavno udaraju u skaredne nove građevine.

Pasus iz knjige „Beogradski krugovi“:

Ali voda je moćna, nepredvidiva je i nezaustavljiva, i nikad ne znamo kada će nas i gde iznenaditi. Dok sasvim ne presuši, razume se. A do tada, beogradske vode ostaju zaprljane. U stvari, naše reke već dugo nisu čiste i ne teku neometano mnogobrojnim koritima naše psihe, i to se više ni na koji način ne može sakriti. Mi ne vodimo dobar, stvaralački život, onaj koji razume stvarnost i hrani je, prostor nam se dramatično umanjio, vera u sopstvenu svrhovitost nestala, pogled na nove graditeljske poduhvate izaziva tugu i steže izranavljeno srce, živimo u stanju neprekidne skučenosti, teskoba nas guši, krila više ne širimo, i tek se nejasno sećamo starog znanja prema kome je vreme um a prostor je duša – to je naša duša u tesnacu, suva i iscrpljena od žeđi i beznađa.

Dakle, bili smo bahati prema sopstvenim vodama, uništili smo sve čega smo se domogli, i nastavljamo da to činimo. Usto, mi smo u principu vrlo zatvoreni, često grubi ljudi, odviknuti od iskazivanja nežnih osećanja, ako smo uopšte nekad bili skloni tome, a ako smo i bili – uspeli su da nas nauče da je to sramota i da samo štete čoveku može da donese. Pravo smo Marsovo pleme, nepoverljivo, često bezosećajno, tvrdokorno na svom haotičnom putu i nesklono promenama. Vrlo je zanimljivo čitati knjigu „Kralj. Ratnik. Mag. Ljubavnik“ od Mura i Džileta, a ovde je dovoljno reći da je patrijarhat u Srbiji za vjek vjekova zaslužio čistu desetku.

A ipak, baš u tako krutom, patrijarhalnom miljeu, nikao je Kosančićev venac – sav u znaku ženskog principa

Na Kosančićevom vencu ženski princip vidimo uglavnom na svakom koraku, o njemu govori takoreći svaki simbol.

Biblioteka, muzej, crkva – to su ženski simboli, kao i kuća, i kafana, i ambasada, i škola (prva osnovna u Beogradu, ona koju je projektovala Jelisaveta Načić, prva studentkinja Tehničkog fakulteta i, po diplomiranju, činovnik Ministarstva građevina zaposlena na mestu glavnog arhitekte za grad Beograd), i Narodna banka, i stara trgovačka čaršija, i prve knjižare, i dve varoške kapije – Varoš kapija i Sava kapija.

Pored toga, Beograd je, osim Carigrada, jedini grad na svetu posvećen Bogorodici, koja je jedna od personifikacija Velike majke, pa predstavlja plodnost, toplinu, zaštitu, utočište, stvaranje, razumevanje, ljubav, strogost.

A kako se desilo da upravo gradsko jezgro jedne patrijarhalne sredine bude natopljeno ženkošću – to bi Jung verovatno objasnio svojim konceptom kompenzacije, pod kojim se podrazumeva nadomešćivanje jednostranosti svesti.

Svest tj. onaj dominantni stav kolektivne svesti jeste bio muški i patrijarhalni, ali je duboko u nesvesnom živela ženskost, koja, onako sputana i izubijana na sve moguće načine, nikako drugačije nije mogla da se ispolji nego u oblicima i slikama grada. Upravo ova misao je jezgro „Beogradskih krugova“.

Moj odnos prema Beogradu se promenio… Ili sam se možda promenila ja?

Moj odnos sa Beogradom je prošao sve faze od zaljubljenosti do ljubavi.

Na početku je bila zaljubljenost, pa očaj, otpor, neprihvatanje svega što je bilo u vezi sa Gradom i ljudima koji ga čine. A kad je, zahvaljujući burnim događanjima na našim prostorima i načinu na koji se grad razvijao, stiglo do tačke poznate u bajkama kao tačka „ne ide dalje“, javila se potreba da raspletem klupko u koje su se zamrsila romantična gledanja, iluzije, predrasude, izneverena očekivanja, protraćena nadanja, i da pronađem zdraviju, možda i mudriju, novu osnovu za svoju vezu sa Beogradom.

Možda sam u tome uspela, i verovatno jesam, ako je za ovaj sud dovoljno to što se nakon napisane knjige osećam nešto bolje, svakako mirnije nego pre nje. Znam da postoje ljudi koje muče ista razmišljanja koja su mučila mene. Možda bi ova knjiga mogla da im donese neke nove poglede i korisne ideje.

Naposletku, zaključila sam da stvar nikad nije bila do Beograda, već uvek i isključivo do nas koji se u njemu ogledamo. Pisanje ove knjige bilo je putovanje tokom kojeg su stari, naivni i vrlo bajkoviti pogledi o svetu koji nas okružuje morali da budu zamenjeni zrelijim, odnosno istinitijim, autentičnijim, i samim tim korisnijim. A ta promena percepcije donela je potvrdu teze da je svaki odnos tek slika koja malo ima veze sa objektom naše pažnje, a mnogo više sa nama samima, iz kojih se ta slika projektuje, i da se taj odnos sa gradom može iskoristiti za sagledavanje raznobojnih faseta sopstvene ličnosti, koje, ostavljeni sebi i bez odnosa sa spoljnim svetom, verovatno nikada ne bismo bili u stanju da sagledamo.

U slici Beograda tako je moguće videti razne predstave, i za svakog od nas one će biti makar malo, a ponekad i vrlo različite, ali će uvek verno odražavati, ni manje ni više, nego upravo, najčešće nesvesne, delove naše sopstvene psihe. Ta slika nam se ne mora svideti, najčešće će nam veliki njen deo biti čak potpuno nepodnošljiv, ali je najbolje što možemo da učinimo i za sebe i za Beograd upravo to da najzad hrabro pristupimo slici, da pažljivo i vrlo duboko zaronimo u svaki njen detalj, pa odlučimo šta ćemo da učinimo s tim.

A u tom smislu Beograd se pokazuje kao fascinantan grad, jer lako i velikodušno otkriva uporišne tačke čije smo snage nesvesni ili tek neznatno svesni.

Šta je u stvari Beograd?

Beograd nije Dubaji, iako jedna sila nastoji da upravo tako nešto napravi od njega. On nije ni Beč, iako ima sličnosti, makar na prvi pogled. Nije ni Rim, ni London, ni Pariz, ni Istanbul, i pored toga što svoje rečenice često započinjemo raznim, uvek štetnim poređenjima.

Beograd je životna priča Elodije i Čedomilja Mijatovića, i kad kralj Aleksanar piše Dragi da je njegova rajska tica i beli cvet, a ona mu kuću napuni ljubavlju i pred bajonetima svojim telom pokuša da zaštiti njegovo. Beograd je kad Beta i Rista Vukanović, posle studija u Minhenu dođu da zajedno podižu likovnu scenu Srbije, kad zajedno slikaju, zajedno slušaju muziku, zajedno putuju, zajedno sagrade kuću u Kapetan Mišinoj 13, a onda, na kraju svog života, Rista naslika Betin portret, koji se i danas smatra jednim od najboljih ženskih portreta u istoriji srpskog slikarstva. Beograd je, potom, kad se sretnu i zavole Frida i Stanislav Binički, pa ona i u trudnoći i nakon rođenja četvrte ćerke nastavi da drži hor, a on komponuje najlepši srpski marš, sav od Erosa, za život.

Beograd je kad, u vreme dok je Topčidersko brdo bilo golo, u skladu sa planom o pošumljenju, škola organizuje akciju sadnje, pa svako dete od kuće ponese groš – što je, sasvim u skladu sa starim srpskim duhom, a kako nam je preneo Aleksandar Deroko, bilo 20 dinarskih para, a to se razlikovalo od 20 čaršijskih para koje su se zvale dvajespara iako je na njima pisalo 10, od čega je bio manji marjaš, na kojem je pisalo pet para – i u Topčiderskom rasadniku kupi sadnicu kestena, koju će posaditi duž topčiderskog puta, u rupu koju su prethodno iskopali robijaši.

Beograd je kad u Košutnjaku slobodno žive krda jelena, košuta, srndaća i srna, toliko pitoma da prilaze deci koja u organizaciji škola dolaze da ih zimi hrane, ali Beograd je i kad se ukloni ograda i krda potamane, pa Beograđani od seljaka još neko vreme potom kupuju divljač za svoje trpeze.

Beograd je kad lepo izletište na Avali unište ljudi u kojima nije bilo ljubavi za ovaj grad, ali i kada, prilikom proširenja Ulice kneza Miloša, Belgijanac Leže sačuva sva ulična stabla tako što za svako stablo postavi posebne šine kako bi celo drvo zajedno sa korenjem i zemljom preneo nekoliko metara dalje.

Beograd je urnebesan, i fantastičan, i neuhvatljiv; i naizgled bedno pripitomljen, i istovremeno prožet najdivnijim bojama divljaštva. Takođe je i borac. Od onih što se ne bore – to nas često mnogo nervira – ali pobeđuju, iako životi prođu dok naposletku ne posvedočimo pobedi. To znači da je on ipak i Pobednik – sa hiljadu ljutih rana, od kojih, međutim, nijedna nije fatalna, mada svaka nova upravo tako izgleda. Možda je čak i Mudrac – onaj koji zna da je svaka rana zgodno mesto koje prima lek i iz kojeg može da grane svetlost.

Nadam se da je Mudrac. Ne znam pouzdano, ali nadam se. Bila bi velika šteta da nije tako.

Naposletku, Beograd je kad se zamrsiš u klupko romantičnih gledanja, iluzija, predrasuda, izneverenih očekivanja, protraćenih nadanja, pa godinama tapkaš u mestu, daviš se u sopstvenoj ljutnji – na grad, na stanovnike grada, na rušioce i uništitelje, pa iznenada naiđeš na vratašca, obrasla u šiblje i korov; vratašca se odškrinu… i ti preživiš.