Bilo je to vreme kad je Pikaso došao u Pariz, Klimt osnovao secesiju, Frojd napisao knjigu o naučnom tumačenju snova, Jung odbranio doktorsku disertaciju o psihologiji i patologiji takozvanih okultnih pojava; umetnike je sve više privlačio svet ispod pojavnog, nauka je gubila staru privlačnost, pesnici su u teozofiji tražili odgovore na večna pitanja, a žene se spremale da u sebi potraže davno zapretenu Veliku Ženu – biće Stvaranja i Ljubavi
Ali kako su stvari stajale u Srbiji? Kako su živele Srpkinje, kako umetnici? Da li je i kod nas prva dekada dvadesetog veka donela veliki skok na novi razvojni nivo, a ako nije, zašto nije i da li su se javljale naznake da bi se to uskoro moglo dogoditi?
Bila su to pitanja sa kojima sam započela pisanje knjige „Boja beskraja“.
A ipak, istina je da ta prva pitanja uopšte nisu bila prva, jer pre njih nastao je poslednji deo knjige, onaj koji nazivam istorijskim dodatkom, a koji je priča iz vremena Mustafa pašine smrti i povratka dahija, što je i vreme u kojem su živeli preci glavne junakinje. Može se, dakle, zaključiti da sam imala potrebu da ispitam temu korena i onih nevidljivih procesa koji nam pletu sudbinu i odlučujuće utiču na naše živote, što postaje još zanimljivije kad se sa pojedinca prenese na ceo narod.
Kad je istorijski dodatak bio napisan, imala sam Lenku, glavnu junakinju, koja, gonjena ličnom i nacionalnom dramom, kao i sopstvenom radoznalošću i potrebom da vidi svet kakav kod kuće nije pronašla, odlazi iz Beograda.
Iz svakog pitanja iskakale su suprotnosti
Prvo se ticalo lika i prirode glavne junakinje.
Očarana istorijom i umetnošću, pisac sam i pravnik, dugo sam radila u sudu, naročitu naklonost gajila prema pravnoj psihologiji i sudskoj medicini, te nije bilo neobično da je moja junakinja postala baš istražitelj, detektiv, a radnja smeštena u prošlom vremenu.
Ali Lenka Mihajlović je psihološki jaka žena, intelektualno razvijena, vaspitanog duha, oštrog jezika i britkog uma, radoznala, željna učenja, hrabra u svojim stremljenjima, spremna da uprkos običajima sredine sledi svoju prirodu; dovoljno je samosvesna da nije potreban muškarac da joj krči životni put; ona je sama po sopstvenom izboru.
Da li su takve žene živele početkom 20. veka u konzervativnoj i preko svake mere patrijarhalnoj Srbiji, kojoj je smena dinastija donela nesigurnost, a krvoproliće majskog prevrata u nacionalnu genetiku upisalo novi teški kod?
I šta postaje Lenka, tako svoja i nimalo po volji sredine u kojoj je odrasla? Da li svoju životnu priču bira ili je nosi stihija? Hoće li izrasti u ženu sa kravatom, kratko potšišanu i u kostimu, da bi, stroga i nepopustljiva, za vreme nastupajućih ratova konačno obukla i šinjel? Ili će ipak dopustiti da njen strah ustukne pred nežnošću i toplinom koje su ono što žena u osnovi jeste?
Ženu koja živi u skladu sa svojom ženskom prirodom a da pritom nimalo nije uskraćena ni na polju Logosa, mi danas prizivamo i budimo. Moguće je da sam pisanjem ovog romana i ja upravo to radila.
„Boja beskraja“ je priča o obrazovanoj, visprenoj i prefinjenoj ženi, Beograđanki naklonjenoj umetnosti, koja 1907. godine putuje Evropom i boravi u Beču gde prisustvuje otvaranju izložbe svog prijatelja, proslavljenog srpskog slikara Pavla Jovanovića.
Bilo kako bilo, pišući roman „Boja beskraja“ istraživala sam široko rasprostranjeni mit o srpskoj ženi i kroz priču o odlučnoj ženi izrazitog intelekta sagledavala teške rane bolesnog društva, destruktivne stavove i životnu filozifiju koja ruinira ljudsko biće.
Prva rečenica svakog razmišljanja govorila je da je srpska žena bila i još uvek jeste zlostavljana žena, ali se razmišljanja na tome nisu završavala. Zarad ispitivanja mogućnosti i puteva buđenja ženske suštine, međutim, bilo mi je nužno da istražim istorijski aspekt problema, a pitanja suptilnih slojeva međuljudskih odnosa i skrivenih procesa unutrašnjeg života žene, naročito opsega svesti naših pretkinja i njihovog odnosa sa sopstvenom psihom, bila su od najvećeg značaja. U prvi plan izašla su pitanja:
- Ako je žena zlostavljana, ko je zlostavljač?
- Kako se dogodilo da je Žena, čija je suština Stvaranje i Ljubav, postala biće straha i patnje?
- Šta je potrebno učiniti da bi se žena vratila svojoj suštini?
- Da li je taj povratak, nakon svih ranjavanja, moguć?
U čitavoj sumornoj priči o žensko-muškim odnosima, možda je najinteresantnije to da se zlostavljač – muškarac, porodica, religija, kultura, društvo – kroz vreme menjao ili makar dobijao pasivnog, potuljenog, ali odanog i vrlo krvoločnog saučesnika: ženu samu. Dugotrajnost zlostavljanja učinila je da se u žensko biće učita program bezuslovne ugnjetenosti, a uz to što se vremenom menjao ženin odnos prema muškarcu – iz strah od muškarca u mržnju prema muškarcu – izgubila se ženska solidarnost: žena je ženi postala najveći neprijatelj, pa smo došli do toga da su ženu koja se na bilo koji način isticala, uvek najpre napadale žene. Ali to nije bio kraj procesa, jer čak i kad je izostajala ona stara nepodnošljiva represije, žena je počela, ili nastavila, da zlostavlja samu sebe.
Zanimljivo je, međutim, to da ma koliko da su početna razmišljanja bila mračna, uvek su stizala do određenog tipa žene:
Ona je najjača kad je potrebno, znatiželjna je, u prisustvu dovoljno snažnog nadahnuća ludo smela, ume da bude s ljudima a dobro joj je i kad je sama, istovremeno je sumnjičava i spremna da pokloni bezgranično poverenje, zatvorena je i nepristupačna kao najdublji mrak i jednako otvorena i razigrana kao najblistaviji sunčani dan, brižna i posvećena ona stvara i sposobna je da u treptaju oka i bez osvrtanja uništi stvoreno. Ta velika, moćna i slobodna žena makar je u klici postojala u ženama koje su živele pre nas. A klica kao klica – uprkos nepogodama teži razvoju, mada nijedan razvoj nije bez posledica: u romanu je tako oslikan onaj osetljivi trenutak od životnog značaja kad prilagođenost društvenim konvencijama slabi, a zamenjuje je početak posvećenosti ličnom cilju i usamljenosti koja takav način života neminovno prati.
Pisanje ove knjige bilo je prilika za razmišljanje o još jednom mitu – onom o odlasku iz zemlje predaka, kao i o težini, možda i nemogućnosti povratka
Nepodnošljiva društvena atmosfera ostavlja tragove na svakome od nas i stvara teške lične, porodične i kolektivne izazove. Zaostavština naših predaka, naročito onaj njen deo koji se odnosi na uverenja i životnu filozofiju, mučna je, a društvene prilike proizašle iz te filozofije čemerne su, nazadne, poražavajuće, ponižavajuće. To što sam radnju romana smestila u vreme koje nije sadašnje, omogućilo mi je da jasnije sagledam upravo ove uzročno-posledične veze, a to što je Lenka žena koja živi drugačije od žena njenog vremena, pa još i udaljena od zemlje svojih predaka, sliku je učinilo bistrijom.
A ipak, nije dovoljno otići i odlučiti da se običajne norme prenebregnu.
Upravo to, međutim, zaoštrava suprotnosti i stvara konflikt koji gradi priču.
„Boja beskraja“ je i knjiga o umetnosti – o arhitekturi Beča i Pariza, kao i o velikim majstorima Pavlu Jovanoviću i Gustavu Klimtu
Mučena unutrašnjim sukobom između potrebe za povratkom kući i težine srpske stvarnosti, Lenka je žena na prekretnici, na samoj granici između stare i nove stvarnosti, međi koja se mora preći onda kada, uprkos strahu i svakom snebivanju, stari život više nije moguć. Umetnost je, međutim, u najprisnijoj vezi sa maštom i nesvesnim delom psihe, pa i najlogičniji put sigurne promene.
Nastojala sam da oslikam moguće karaktere Jovanovićev i Klimtov, ali tako da to oslikavanje umnogome prevaziđe poznate biografske podatke. Zanimalo me je da shvatim njihove poglede na svet, primarne težnje i očekivanja prema životu; pre svega toga, međutim, tragala sam za čudesnom formulom koja od čoveka velikih darova što se na početku životnog puta ne razlikuje naročito od drugih ljudi isto tako obdarenih velikim darovima, načini najvećeg majstora, prvog i nenadmašnog, neuporedivog sa onima koje je, uprkos sličnim početnim pozicijama, po svim kriterijumima daleko nadmašio.
Klimt je bio ekscentričan, suprotstavio se Akademiji, osnovao secesiju, odbijali su mu naručene radove. Umesto da prema očekivanjima finog sveta slika vile i boginje, slikao je žene od krvi i mesa, a za modele arhetipskih predstava uzimao je prostitutke.
Jovanović je, međutim, bio odlično prilagođen, poštovan, cenjen, odlično plaćen od najmlađih dana, nagrađivan, salonski i dvorski slikar. Poštovaoci su ga smatrali najboljim srpskim slikarom, a kritičari oštro zamerali mnogo puta korišćena ista rešanja; smatralo se, recimo, da je prilikom rada na slici „Krunisanje cara Dušana“, koju je pripremao za Svetsku izložbu u Parizu a prikazao na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu 1904. godine, primenio rešenja sa slike na kojoj su motivi iz austrougarske istorije („Ženidba hercoga Ferija IV Jelisavetom Habzburškom“), koja mu je 1901. donela zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Beču. Osim toga, nisu mu praštali ni to što je, čak i kad je slikao za crkvu, radio u ateljeu, kao ni to što je već u četrdesetim godinama istorijske teme zamenio manje zahtevnim a bolje plaćenim portretima.
Pitanje koje mi se, dok sam razmišljala o Jovanoviću, nametnulo glasilo je: kako to da je čoveku koji je toliko ponavljao jednom uspela rešenja, nadahnuće do kraja njgovog skoro stogodišnjeg života bilo netaknuto, a produkcija fantastična?
Jedini smislen odgovor do kojeg sam došla, a koji bi ujedno mogao da ukaže na ono što je, međusobno sasvim različitim, Jovanoviću i Klimtu bilo zajedničko, jeste da je Paja Jovanović jednostavno živeo u skladu sa svojom prirodom.
Bio je vedrog duha, ostvareni umetnik i zadovoljan zbog toga. Voleo je dvorove i salone, lepe žene i dobru hranu, i uživao je u tome. Gledao je širom otvorenih očiju, stanovao u Marijahilferštrase 3 i obožavao svoj atelje. Umeo je da se smeje, radovao se nagradama, izložbama, novcu na svom punom bankovnom računu, i kad mu ljudi kliču. Imao je vrline i mane, i umeo je da ih prihvati i živi s njima, upravo onako kako je prihvatao život u čitavoj njegovoj raskoši, dopuštajući sebi da zauvek njime ostane oduševljen.
Izgleda da bismo od velikih majstora mogli da preuzmemo neka vrlo važna znanja, posebno ona o posvećenosti i radovanju životu onakvom kakav on jeste.
A u vezi sa tim je još jedan par suprotnosti: sukob Lenkinog snažnog intelekta i imaginacije velikana likovne scene prilika je za međusobno dopunjavanje, iako stvara neprijatne mada plodonosne okolnosti za napredak i razvoj.
Veliki deo rada na knjizi odnosio se na istraživanje arhitekture i načina izgradnje Beča i Pariza
Različite, pa i sasvim suprotne filozofije gradile su Pariz i Beč, ali je uvek postojao jasno definisan cilj, a veliki deo zajednice bio je uključen u planiranje.
Pariz je u svojoj zatvorskoj ćeliji osmislio osuđenik na doživotnu robiju, Luj Napoleon Bonaparta, budući Napoleon III; deset godina nakon bekstva iz zatvora, uz pomoć prefekta Senskog okruga barona Osmana, ostvario je najznačajniji deo svog sna.
Stari Pariz – prljav, jer kanalizacije nije bilo, i opasan, jer su ulice bile uske i neosvetljene – sravnjen je sa zemljom pa iznova izgrađen, prema nacrtima koje je Napoleon III radio pažljivo, u četiri boje, po važnosti. Rušene su čak i sasvim nove kuće. Promenila se struktura stanovništva; osiromašeni ljudi otišli su iz centra grada. Izgradnja se pretvorila u pitanje nacionalne politike, iako je čitav poduhvat izveden bez raspisivanja novih poreza. Sve je to bilo moguće samo u autoritarnoj zemlji, modeli finansiranja bili su sumnjivi, a Osman – sklon nasilju i spreman da satima govori o sebi – na kraju je izbačen iz svoje kancelarije. Međutim, od turobnog grada koji je živeo u strahu od gladnih proletera, Pariz je postao elegantna, blistava metropola prostranih bulevara, dugih vidika i lepih mada jednoobraznih kuća. I više niko nikada nije pomislio da ga ruši.
U odnosu na parisku, bečka priča je sasvim drugačija, mirnija i tiša.
U otmenom gradu u kojem se kultura sa dvora prelivala na ulice dok se isti taj dvor panično plašio revolucije, nikome nije padalo na pamet da ruši; Beč se samo dograđivao.
Ni Beč ni Pariz ni danas se ne ruše – za razliku od Beograda.
Recenzije knjige „Boja beskraja“
Roman Lare Đorđević „Boja beskraja” pisan je izuzetno temperamentno unoseći mnoštvo likova-istorijskih ličnosti srpske građanske sredine na prelazu 19. u 20. vek.
Priča je dobro komponovana, sastavljena od niza događaja, koji podižu temperaturu nadovezujući se.
Izbor da u romanu glavni likovi budu Paja Jovanović i Gustav Klimt veoma je hrabar, jer se ovde prvi put oslikava mogući karakter i status čuvenog srpskog slikara, čiji je renome u carskom Beču bio nadaleko poznat. Jovanoviću su vrata mnogih društava bila uvek otvorena. Naučnici, političari, industrijalci, slikari, glumci i književnici bili su njegovi naručioci i modeli.
Paja Jovanović je umeo da sluša, pamti i transponuje njihove karaktere na portrete, koje je sa lakoćom slikao.
Veoma je inspirativna priča Lare Đorđević, jer podstiče ideje da se obrade mnoge teme i istraži istorija građanskog društva sa svim njegovim vrlinama i manama.
Sitnim i preciznim potezima, a veoma pitkim jezikom lako se prati uverljiva fabula i prepoznaje učenost autora, koji je izabrao najbolji način da nam se predstavi.
Stavovi su jasni, teme pažljivo odabrane i vrlo odmereno protkane. Za čitaoce koji vole pismene, obrazovane pisce, ovaj roman je pravi primer uspešno realizovane ideje.
Snažna ličnost oštrog oka, mlada inteligentna Lenka dobar je izbor lika kojoj Paja Jovanović posvećuje svoje vreme, u predahu slikanja, van svog otmenog ateljea.
Jasna Marković,
istoričar umetnosti
Majski prevrat, istorijska prekretnica, nestanak dinastije Obrenovića. Kraj jedne epohe. Naša junakinja Lenka Mihajlović u romanima Lare Đorđević izrasta u pravi simbol te epohe. Izgubivši muža u puču te 1903. godine, napušta Srbiju, napušta „njen“ voljeni Beograd, njegove salone i kreće u Evropu u susret umetnicima sa Monmartra, ne bi li joj Pariz pomogao da isceli nemirnu i ranjenu dušu. Putuje dalje, radoznalog duha i nikad zadovoljna. U svom traganju, biva upletena u sudbonosne događaje sa nepredvidljivim posledicama, koje će joj ipak pružiti priliku da na novi način sagleda i preispita svoje životne stavove. Beč i izložba njenog prijatelja Pavla Jovanovića je sledeća tačka njene potrage za smislom. Proslavljeni slikar je uvodi u Bečke salonske krugove bliske carskoj porodici. Carska Vijena okićena zlatnim štukaturama i girlandama ne nudi Lenki ono što ona očekuje. Nju ne fascinira carski kič. Ima u Pavlu Jovanoviću najboljeg vodiča, koji se po dvoru Šenbrun kreće, kao po svom ateljeu. Lara Đorđević, majstorski donosi atmosferu Beča, pred veliku kataklizmu. Spolja ništa ne sluti na blizak krah carstva. Lenka tu sreće umetnike predvođene Otom Vagnerom i Gustavom Klimtom, koji kao i ona tragaju za novim, žele promenu po svaku cenu. Smeta im zastareli način života i klasičan bečki kič. Traže racionalnost u svemu i nisu sasvim sigurni u svoje stvaralaštvo. Oni kod Lenke potpiruju sve ono najslabije i najmračnije u njoj, sve zbog čega je godinama lutala po evropskim centrima i tražila smisao i utočište.
Lara je pisac one najplemenitije vrste, zadivljuje lakoća pripovedanja sa mnoštvom izuzetnih detalja iz istorije, pleni vanredno poznavanje epohe, kao i znalačko postavljanje karaktera i likova i njihovo diskretno senčenje. Lara je, to odgovorno tvrdim naš najobrazovaniji savremeni pisac, koji se pojavio u poslednjoj deceniji. I pored obilja zanimljivih detalja imponuje prefinjeni osećaj za meru, nema tu ničeg suvišnog, nema dociranja, sve je nenametljivo, skromno, a opet veliko i značajno. Lara je izrasla u pravog majstora pripovedanja najfinijeg soja.
Larino vreme tek dolazi.
Bratislav Petković,
dramski pisac i reditelj