Čardak ni na nebu ni na zemlji

Koliko naših bajki znate da ispričate onako kako možete Crvenkapu, Pepeljugu, Snežanu i sedam patuljaka?

Da, tačno je – Grimove i Andersenove priče bile su deo našeg detinjstva onako kako srpske bajke nikad nisu, ali čak i ako bismo na stranu stavili naklonost naših roditelja prema Dizniju i medenim ilustracijama razvodnjenih skaski starih majstora od čije originalnosti skoro ništa nije ostalo, ne čine li se, ipak, naše bajke nekako suviše zgusnute, preteške, sa radnjom od bezbroj detalja čiji redosled nije lako zapamtiti?

  Zašto je to tako i zašto nam je potreban poseban napor da se srodimo s tim pričama? Šta nam one donose i da li ih teško pamtimo upravo iz nesvesne potrebe da pobegnemo od njihovih poruka? Šta bi se dogodilo kad bismo pravilno shvatili duboku simboliku zmaja, vuka, petla ili ovce, sagledali razvojni put koji je u srpskom predanju svaka od tih prestava prošla, napravili razliku u odnosu na značenja karakteristična kod drugih starih naroda, te se i na tom temelju odredili prema prošlosti, budućnosti i svetu? Mogu li te stare priče da doprinesu sazrevanju nacionalne i lične misli, da olakšaju prihvatanju sopstvene originalnosti, da podstaknu otkrivanje vrednosti koje svaka jedinstvenost nosi? Da li su one, koje su tako dugo tavorile, skrajnute i ne baš naročito voljene, sačuvane upravo da bi nam, u pravom trenutku u kom nam moguće postaje dosezanje slojeva dubljih od najpovršenijeg, otvorile put prema samosagledavanju i samoprihvatanju, dosad možda neostvarenom u nacionalnoj svesti?

Jedan od načina da se baci svetlost na bajke jeste da se na njih pogleda iz ugla Jungove analitičke psihologije, što znači da se u obzir uzme učenje o kolektivnom nesvesnom, arhetipovima i simbolima, pa da se metodom amplifikacije protumači bajka, koja, kao i mitovi, legende i snovi ima izvorište u kolektivnom nesvesnom.

Jung je, uostalom, u svojim psihoanalizama imao malo pravila – što je, razume se, bilo njegovo vrlo važno pravilo – a jedno od njih bilo je da kad mu neko ispriča san, pre ma kakvog upuštanja u analizu izgovori rečenicu: „Nemam pojma šta to znači“.       

Čardak ni na nebu ni na zemlji je jedna od najpoznatijih srpskih bajki, koja mi se kao i sve naše bajke, uvek činila izuzetno složena. 

Upravo sam je posle mnogo vremena ponovo pročitala.

I dalje je složena. 

I nemam pojma šta znači.

*

Vuk Karadžić je bajku zabeležio ovako (Antologija narodnih bajki, Politika, Narodna knjiga, 2025):

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže-bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mlađa dva brata reknu najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penje uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i počne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: „Baš ovđe me nešto ujede.“ Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: „Opet me nešto ovđe ujede.“ Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Potom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposle ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposle uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši, vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče napolje i baci na zemlju, a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Potom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, pa onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti, a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni. Braća njegova, zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili. Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa, da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se i srednji brat ženi, a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet odleti. Napošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje.

*

Na početku priče, dakle, imamo pet figura: cara, careva tri sina i jednu ćerku, koju je otac-car „u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi“. 

Ovo nam govori pre svega to da carska porodica nije kompletna – nedostaje carica. Pored cara i trojice carevića, međutim, kao jedina ženska figura, tu je jedna bleda, utamničena ćerka, što nam sve otkriva poziciju i snagu ženskog principa: iako nije sasvim odsutan, primetna je njegova slabost, jer osim toga što ga muški princip brojčano nadjačava, ženski princip je zatvoren i sputan, a tako neslobodan on je, ne samo bez iskustva i mogućnosti razvoja, već verovatno i sasvim zakržljao. 

Tako i ova bajka, kao sve bajke sveta, „počinje nezadovoljavajućom situacijom, a onda pokazuje kako dolazi do upotpunjenja“, s tim što se često „element koji nedostaje u ljudskom obliku kasnije pojavljuje u nekom drugom obliku“ (Marija Lujza fon Franc, Animus i Anima u bajkama). 

Da je reč o ličnoj priči, mogli bismo da pretpostavimo da prva rečenica bajke ukazuje na kompleks oca i da će se, ako se stvar posmatra iz ženske perspektive, tj. iz ugla osobe ženskog pola, na njenoj ženskoj strani javiti nesigurnost i slabost, što će je dovesti u opasnost od potpadanja pod Animusovu vlast. Ali ovo nije lična priča već bajka koja izvorište ima u kolektivnom nesvesnom, pa govori o našoj kolektivnoj psihi. Uostalom, „bajke obrađuju osnovne životne probleme, a posebno one probleme koji pospešuju borbu za postizanje zrelosti“ (Ivan Nastović, 127 protumačenih snova).

U vreme kad je zapisana bajka, što je period između treće decenije i polovine 19. veka¹, Srbija je, nakon viševekovnog tavorenja pod turskom vlašću i bez ikakve mogućnosti kulturnog razvoja, počela da se budi. U stvari, buđenje je počelo još u prvim decenijama 18. veka, a vatre ustanka zahvatile su sve nivoe srpstva. Seča knezova, buna na dahije, Prvi srpski ustanak i Karađorđeva vojna postignuća, Drugi srpski ustanak i apsolutistička vladavina kneza Miloša, jačanje njegovih političkih protivnika sve spremnijih da Miloševom samovlašću stanu na put, školovanje naših ljudi u inostranstvu, dolazak učenih stranaca na rad u Srbiji, otvaranje srpskih škola, procvat književnosti, razvoj umetnosti. Bilo je to prvo vreme oporavka Crkve, koju su Srbi cenili kao očigledni oblik razlikovanja u odnosu na turske porobljivače, dok im je hrišćanstvo bilo u srcu onoliko koliko i pre i posle Turaka, što znači ne baš naročito iskreno i jako. Srpska ćud je, međutim, konzervativna i ratnička, čak i danas o važnim temama pretežno ćutimo, govorimo uglavnom kad bi pametnije bilo povući se, nepoverljivi smo, kritički nastrojeni, osećanja tajimo, jer su nezgodna i ne znamo šta bismo s njima. A kad se ovako poređaju stvari, ne čudi primarna postavka Čardaka, jer bajke, kao i snovi, imaju kompenzatornu funkciju, što znači da uravnotežavaju i nadopunjavaju svesne životne okolnosti, pa u tom smislu i sa tom svrhom i čitamo ovu našu bajku. 

Carica u bajci govori o Erosu, o osećajnom stavu kakav ima svaki sistem, što znači da nam bajka, upravo time što u porodici nema carice, već u prvoj rečenici kaže da sa našim Erosom nešto mnogo nije u redu. To nam, naravno, nije nikakva novost, mi vekovima živimo u društvu kojim vlada nezdrav odnos prema svemu što je žensko. Prema tom starom, pogubnom shvatanju, žena i sve što ima veze sa ženskošću, zlo je i prljavo, zavređuje samo podozrivost i najbolje je ako nije u vidnom polju, nekakvo poštovanje dobija samo ako se javlja u ulozi majke, što obavezno biva praćeno tragikomičnom sentimentalnošću, a inače pred žene stavlja nemoguće i sulude zahteve čednosti i besprekorne čistote, otkrivajući pleme nezrelih dečaka, sinova Velike majke: žena bez uloge majke ili supruge, žena koja je, kako kaže Žinet Pari u knjizi Paganske meditacije, „potpuna u sebi samoj“, jednostavno izaziva zbunjenost i nepoverenje, ona je opasni činilac koji je najbolje neutralisati. Zato bajka i jeste tu da nam pažnju usmeri na ono što čami i rovari u Senci sve dok svetlošću svesti naposletku ne bude osvetljeno.     

Nakon što je godinama čuvana u kavezu, što je upravo mesto na kojem prečesto čuvamo osećanja, devojka zamoli oca da sa braćom izađe pred dvor, u šetnju. Otac joj dozvoli, ali sa neba doleti zmaj, ščepa princezu i odnese je u oblake. Braća su voljna da pođu za sestrom i, po očevom dopuštenju, snabdeveni konjima i ostalim što je potrebno za putovanje, otiskuju se. 

To što bajku ne tumačimo na ličnom već na kolektivnom nivou, između ostalog znači da car nije samo otac četvoro dece i muž kojem je umrla supruga, već je on upravo car – arhetipska figura koja nam govori o procesima koji se odvijaju u kolektivnom nesvesnom, što, razume se, ne znači da lične priče nisu bez veze sa tim procesima. 

Car simbolizuje Boga na zemlji, a u bajkama obično ima nekakav nedostatak: slep je ili nemoćan na neki drugi način, nepotpun je i potrebna mu je obnova i ucelovljenje. Prema Mariji Lujzi fon Franc, figura cara predstavlja „ideju Jastva, tog regulatornog centra psihe“ i vladajući stav svesti, ali car je takođe „aspekt kolektivnog stava svesti koji je postao sasvim neprimeren, nepotpun“. Car je tako činilac koji je nužno s vremena na vreme obnoviti, tome je u davna, plemenska vremena služilo ubistvo kralja i dovođenje novog vladara, ili bi jednostavno kralj prošao kroz neki ritual, popio bi nekakav eliksir i obnovio bi se, dok se danas, u demokratskim sistemima, taj proces odvija u okviru izbornog ciklusa. 

Upravo o tome što caru nedostaje, muči ga i umanjuje mu snagu i delotvornost, govori nam bajka: caru, kako je već pomenuto, nedostaje ženski princip, Eros, aspekt osećanja, Carica. „Svaki sistem – društveni, politički ili religijski – povezan je sa određenim osećajnim stavom“, pa je recimo, „rađanje hrišćanstva u trenutku dok je propadalo staro rimsko carstvo značilo je promenu stava prema Logosu, prema braku, prema robovima, prema sistemu“ (Marija Lujza fon Franc, Animus i Anima u bajkama). S obziro na to da je carica odsutna iz bajke, obnova carstva i preko potrebna ravnoteža koju omogućava ženski princip, trebalo bi da dođe preko careve ćerke.

Stiče se utisak, međutim, da naš car i nije naročito uznemiren zbog otmice ćerke. Zašto je to tako?

Car, kao svaki car, veruje da je bogomdan i želi da vlada zauvek, što je razlog zbog kojeg takoreći nijedan car nije nimalo naklonjen carevićima, oni ga podsećaju na protek vremena i da je spuštanje novih ideja neminovnost, a oseća se ugroženim i od princeza jer, osim što ih ne razume, zna da svaka princeza jednom nađe princa, pa sa njim izrodi decu, i, dok dlanom o dlan, eto novog kraljevstva i nove priče: stari kralj je mrtav – živeo novi kralj!

Ali do te promene ne dolazi ni brzo ni lako, već stari stav kolektivne svesti, ma koliko istrošen bio, istrajava i dugo truli, šireći svoju kužnost celim kraljevstvom. Takvu perspektivu daje i naša bajka jer se završeva tako što je stari car i dalje na vlasti, a, i pored dobrih izgleda, prilika da se i car i carstvo obnove, samo je delimično iskorišćena. Ostaje utisak privremenosti, kao od zakrpljene stvari: caru je produžen život, a problem je poprimio drugačije obličje, ili je možda samo težište prebačeno na drugi aspekt teme.

Da vidimo kako do toga dolazi i šta se zbiva s otetom princezom koja ni kod oca nije imala više slobode, uvažavanja niti razmevanja nego kod silnika, otimača zmaja.

Naime, isto kao što ju je car-otac čuvao u kavezu, tako princezu sad zmaj drži u čardaku ni na nebu ni na zemlji. U čardaku, međutim, ona je još udaljenija od svesti, duboko u nesvesnom. Biti u čardaku ni na nebu ni na zemlji znači ne živeti ni svoj zemaljski život smrtnice, onaj život nagona, čula, osećanja, tela, ali ni život boginje, što unutrašnja Anima muškarca, kao i suštinska ženskost žene, odista jesu.

Anima je muškarčev ženski, nesvesni deo zadužen za odnose i oblast emocija, njegova duša, koja je, kao i Animus (muški deo ženske psihe) arhetip, što znači sadržaj kolektivnog nesvesnog. Prema Jungu, Anima je „imago ili arhetip ili skup svih iskustava koje muškarac ima sa ženom“. Ona je čarobno žensko biće, vila i veštica, duša, nešto samostalno i živo, neuhvatljivo, što kod mnogih izaziva nelagodu, lukavo je i zavodljivo, i ”uverava u neverovatne stvari da bi se život živeo” (Jung, Arhetipovi i kolektivno nesvesno). 

U knjizi 127 protumačenih snova, Ivan Nastović kaže da je Anima „arhetip života i kreacije“, „unutrašnja slika idealnog ženskog bića“ te da kao „oličenje svih ženskih psiholoških težnji u muškarčevoj psihi, reprezentuje i personifikuje nesvesno uopšte i pospešuje proces individuacije“. Takođe prema Nastoviću (Anima Laze Kostića), Anima je „fenomen života u psihi muškarca“. Anima se u svakodnevnom životu muškarca ispoljava na pozitivan ili na negativan način. Pozitivna ženskost omogućava muškarcu da bude “receptivan, ili, recimo, sposoban da sluša i čeka, umesto da odmah kaže šta misli i pređe u neodložnu akciju“, dok se negativna Anima ispoljava kao „pasivnost, ćudljivost, taština, preosetljivost i mrzovolja“ (Ivan Nastović, 127 protumačenih snova). 

Postoje unutrašnja i spoljašnja Anima. Unutrašnja je sveukupnost svih muškarčevih predstava i iskustava o ženi, a spoljašnja je zemaljska žena na koju muškarac, očaran sobom, projektuje svoju unutrašnju Animu, pri čemu ne primećuje realnost ni istinsku prirodu žene kojom je zaslepljen, već vidi tek sebe, tj. svoj nesvesni ženski deo, u toj stvarnoj, zemaljskoj ženi na koju je pala njegova projekcija. Unutrašnju Animu moguće je projektovati i na predmete (recimo na automobil), a prvi nosilac slike Anime je muškarčeva majka.

Prema Mariji Lujzi fon Franc, prvi deo Anime je volja za životom koja muškarca nagovara na brak, porodicu, da kupi veći stan; ona ga uključuje u život, očarava ga da stupi u život, dok je drugi deo Anime vodič ka unutrašnjoj tajni, tj. Anima muškarca vodi ka Jastvu, onako kako je Dantea vodila Beatriče. Prema Jungu (Sećanja, snovi, razmišljanja), Anima ima strogo istorijski karakter. Kao personifikacija nesvesnog, ona se vraća u praistoriju i otelovljuje sadržaj prošlosti. Ona čoveka upoznaje sa elementima iz njegove praistorije. Za pojedinca, Anima predstavlja celokupni život koji se odigrao u prošlosti i još uvek živi u toj osobi. Anima je sastavljena od osećanja koja utiču na muškarčev razum i izobličuju ga. 

U knjizi Motivi iskupljenja u bajkama, Marija Lujza fon Franc kaže da je Anima „ta koja celokupnu stvarnost pretvara u smisaonu strukturu u kojoj su umetnost, lepota i osećanja kreativne manifestacije arhetipskih predstava. Anima životu muškarca daje iluziju i otrežnjenje. Ona mu pruža osećanje svrsishodnosti i nadahnjuje njegove kreativne fantazije. A kako će muškarac reagovati na Animu, zavisi od njegovog stava“. 

A, kako je već pomenuto, stav muškaraca Vukovog vremena nije bio naklonjen Animi. Oni su se, u sebi, razume se, užasavali i osećanja, i fantazija, i svega onoga što Anima predstavlja, ali su, u skladu sa prosvetiteljskim idejama i stavom o tome kakav bi kulturan čovek trebalo da bude, zadržavali ozbiljno lice i ulagali ogromne napore da se drže iznad situacije, dok su svoju nagonsku prirodu nastavljali da žive zatajno, uglavnom po bordelima ili uz flašu za kafanskim slolom gde je u raznim separeima kocka odnosila nebrojena imanja. Anima je boginja u muškarcu koju taj muškarac traži u zemaljskoj ženi, i ne pomišljajući da bi na tom putu potrage trebalo da pogleda u sebe. Nijedan muškarac Vukovog vremena to ne bi dopustio sebi, a ne bi ni znao da na ovaj način sagleda život, sebe i ženski svet – Jung je ipak na pozornicu stupio kasnije. A ipak, naša bajka, kao što to čine sve bajke sveta, nepogrešivo priča priču koju je neophodno da čujemo i najzad dobro razumemo, jer sve predačke priče nepogrešivo beleže naši geni, u stvarnost donoseći sve one strahotne utvare od kojih su bežali, da nikad odista ne pobegnu, upravo naši preci.  

Braća carevići tako nailaze na čardak ni na nebu ni na zemlji. Pomisle da bi tu mogla biti njihova sestra, pa počinju da traže način da uđu u čudnu kuću. Dugo razmišljaju i dogovaraju se, pa zaključe da bi trebalo zaklati jednog konja i od konjske kože napraviti oputu, pa je pričvrstiti za strelu koju potom pustiti da se pričvrsti o čardak, kako bi poslužila za uspinjanje. Dva starija brata odbijaju da žrtvuju konje, najmlađi pristaje; zakolje svog konja, od njegove kože napravi oputu i, pošto dvojica starijih odbiju da se popnu, na čardak se popne on, najmlađi.

Šta sve ovo znači?

Čardak je, prema Antologiji narodnih junačkih pesama, SKZ, 1973, gornji sprat zgrade, zgrada na četiri stuba, kuća uopšte, a kuća simbolizuje psihu. Ova kuća nije ni na nebu ni na zemlji, negde je između, što, pored već rečenog u vezi sa Animom i ženskim principom, asocira i srednji put i mogućnost uravnoteženja suprotnosti. Do tog dela psihe moguće je doći uz pomoć opute od konjske kože, strele, odlučnosti i smelosti, koje dvojica starije braće nemaju. 

Oputa je u funkciji kanapa, a „kanap je smisao, veza“, kaže Marija Lujza fon Franc, pa objašnjava da „lestvice od kanapa s čvorovima“ u stvari „predstavljaju vezu između sveta duhova i našeg sveta“, a osim toga, „lestvice sa čvorovima mi svakoga dana gradimo u analizi, sve dok ne iskusimo osećanje: „Ah, sad sam povezan“; u stvari „ti čvorovi su zapravo emocionalne zamke i sukobi“ (Marija Lujza fon Franc, Animus i Anima u bajkama). Ali u našoj bajci oputa je od konjske kože.

Prema Rečniku simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, konj je htonsko biće koje izranja iz zemlje i mora. Arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi život i smrt, jer je povezan sa vatrom, razornom i pobedonosnom, i vodom, hraniteljkom i daviteljkom. Simbol je nesvesnog, blizak arhetipu majke, memorije sveta, kao i arhetipu vremena, jer je u vezi sa velikim prirodnim satima, i još arhetipu plahovitosti žudnje. Mesto porekla konja je noć, ali kad svane dan, konj se uzdiže na nebo, tad prestaje da bude lunaran i htonski, već postaje solaran i uranski, pa pripada svetu dobrih bogova i junaka. Konj je životinja koja se jaše, njegova je sudbina neodvojiva od čovekove. Njih povezuje dijalektika nagonskog i duhovnog: tokom dana, čovek upravlja a konj galopira naslepo, ali noću, kad jahač ne vidi, konj je vidovit i vodič; sukobe li se čovek i konj, trka može da se završi ludilom i smrću; slože li se, trka je pobednička. Konj je u vezi sa bogom kiše i vodama koje oplođuju, simbol je brzine, snage, besmrtnosti, plodnosti, mašte (Pegaz), plahovitosti žudnje, plemenitosti, stvaralačke moći. Konj simbolično pripada i podzemnom i nebeskom svetu. Konj je simbol čula upregnutih u kola duha, koja vuku na sve strane ako ih ne vodi Ja, koje je gospodar kola. Povezuje se sa vetrom. Žrtvovani konj simbolizuje kosmos.

Tumačeći turkenstansku bajku Čarobni konj, Marija Lujza fon Franc navodi indijsko gledište izraženo u Upanišadama, prema kojem je konj „ceo svet, i to je žrtveni konj… Glava mu je zora, oko sunce, disanje vetar, a otvorena usta – univerzalna vatra. Konjska dlaka je Atman, a leđa konja – nebo. Stomak mu je atmosfera, slabine voda, udovi godišnja doba, kopita dan i noć… U početku nije bilo ničega; sve je bilo prekriveno smrću – glađu, jer glad je smrt. S vremenom je stvorena voda. Voda je bila svetlost. Iz vode se oblikovala zemlja, a zatim su nastali vatra i vetar. Svet kao konj je kreativna sila, koja je simbol libida. Oni koji žrtvuju konja transcendiraju ovaj svet i žive u vetru, koji je maleni prostor između neba i sveta, ne veći od oštrice žileta“. Konj je „životinjski, instinktivni libido“, a žrtvovanjem konja taj se libido preobražava „u sopstvenu suprotnost – to je ono što vodi individuaciji, koja je prirodni proces rasta. Sve što treba da uradimo jeste da je ne ometamo, da je jednostavno pratimo s razumevanjem i istrajnošću. Individuacija je urođena našoj prirodi: biti ono što jesi najprirodniji je proces na svetu“ (Marija Lujza fon Franc, Animus i Anima u bajkama). 

Kasnije će, po ubistvu zmaja, stari žrtvovani konj biti oživljen u obličju novog konja, tj. novih konja, koji ostaju na čardaku čak i onda kad najmlađi carević braći na zemlju spusti sestru i devojke. Ali tamo pred čardakom, na žrtvovanje konja pristaje najmlađi brat i time on, uz svoju sestru, postaje središnji lik u priči; sve dotad, naime, pominju se samo svi zajedno, kao tri sina i braća, da bi se pred čardakom, kad se rešava o konju koji će biti žrtvovan, dogodila diferencijacija. 

Ali šta predstavlja figura najmlađeg carevića?

Najmlađi brat u priči obično je sporedna, manje vredna, podređena figura, koju nipodaštavaju otac i starija braća, a koja na kraju rešava stvar i spasava princezu. U prisustvu kvaterniteta on predstavlja četvrtu, inferiornu finkciju, ali mi u našoj bajci na početku imamo petočlanu porodicu – kvaternitet plus careva ćerka kao peti element – dok je na kraju situacija složenija: dvojica starijih carevića sa suprugama su proterani, princeza-careva ćerka se poslednji put pominje kad prevara sa čobančetom biva raskrinkana, a na dvoru ostaju car i najmlađi princ sa suprugom, što znači da imamo trojstvo, a možda i kvaternitet, ako prihvatimo da je careva ćerka ostala na dvoru.

Lik najmlađeg carevića i sama inferiorna figura mogu se sagledati i poređenjem sa dvojicom starijih prinčeva. 

U smislu Jungovog tipološkog modela ličnosti i njegove četiri funkcije, dvojica starijih carevića su obično dve pomoćne funkcije, koje su prosečne, ni po čemu se ne ističu, ne rizikuju, drže se sigurnosti i, kao takve, predstavljaju smetnju napretku i bogatom, ispunjenom životu. Dvojica starijih prinčeva, spremnih da u pogodnoj prilici ukradu blaga najmlađeg brata, nisu ni mirni ni spokojni u svojoj čamotinji, već popreko i zavidnim očima gledaju momka koji se usudio, iskoračio, pokazao smelost. 

I u našoj bajci dvojica starije braće vezana su za svoje nagonske prirode (konji) i nespremni su da ih preobraze. Među njima takvima, bez plemenitosti, ima još sličnosti, jer obojica su lažljivi i skloni prevari, te neprijateljski raspoloženi prema najmlađem bratu, ali se veza među njima vidi i iz toga što najmlađi princ jednom bratu namenjuje devojku koja sedi za zlatnim đerđefom i veze zlatnom žicom, a drugom onu koja ispreda zlatne žice. 

U knjizi Animus i Anima u bajkama, Marija Lujza fon Franc kaže da „iako četiri funkcije važe samo za stvarna ljudska bića, možemo govoriti o obrascu funkcija koji je inherentan ljudskoj psihi“. Osim toga, „nezavisno od toga šta bi mogla biti inferiorna funkcija, ona je uvek povezana sa emocijama; uvek je hendikep u spoljašnjem svetu; uvek je u vezi sa mističkim“. To je funkcija koja nam omogućava da se okrenemo ka nesvesnom svetu u kojem se govori jezikom simbola, a pitanja rascepa i sukoba suprotnosti ne postoje. Inferiorna funkcija je nerazvijena zato što u društvu ta funkcija nije bila na ceni pa je potisnuta, ali ona može biti veza između nesvesnog dela psihe i spoljašnjeg sveta. To je takođe funkcija prema kojoj ego-svest gaji prezir; za svest je jednostavno nepodnošljiv dodir sa svetom u kojem nije sve izraženo na konkretan način i precizno proračunato, istine su višebrojne, kao i stvarnosti koje su podložne izboru. „Kada je glavna funkcija iscrpljena, inferiorna funkcija otkriva svoj mistički aspekt, u smislu nečeg šokantnog, nečeg što je sa svesnog stanovišta nerazumljivo. To je užasan, strahovit trenutak“. Ali najmlađi carev sin je smeo i, još pre toga, spreman je da uradi sve ono što njegova staza traži od njega. Naposletku, na području čardaka, on je u sferi koja mu je prirodna.

Naime, na primeru ruske bajke Carica Devica, Marija Lujza fon Franc objašnjava četiri funkcije psihe, a u okviru njih i motiv sedenja na konju naopako, tj. tako da konj gleda napred, u ispravnom smeru, a junak unatrag, prema mestu sa kojeg je krenuo: „Sve dok svoju inferiornu funkciju usmeravamo u istom pravcu u kom je usmerena naša svest, ona naprosto nije ništa“. To znači da ekstrovertnom misaonom tipu neće biti dobro ako pokuša da svoju osećajnu funkciju razvija prema spoljnom svetu; nužno je da je prepozna u unutrašnjem svetu i neguje je u sferi koja joj je, kao inferiornoj funkciji, prirodna. Koliko je to teško znaju introvertovani ljudi, jer oni svoju inferiornu funkciju mogu da razviju samo prema spoljnoj sredini.

Bilo kako bilo, vođen svojim instinktivnim znanjem, najmlađi carev sin ulazi u tajanstveni zamak, ide kroz sobe i nailazi na sestru na čijem krilu spava zmaj dok ga ona bište. Sestra ga zamoli da beži, ali on udara zmaja buzdovanom u glavu – dva puta – a onda mu, pošto je zamahnuo treći put, sestra pokaže da zmaja udari u život; carević tako učini i ubije zmaja.

Ko je zmaj, gde mu je život i šta sve ovo znači za nas? I zašto je zmaj morao da bude ubijen? I zašto sestra odmah ne otkriva bratu gde je potrebno da udari zmaja, tj. gde je zmaju život, već to čini pred carevićev treći udarac, izlažući brata sve većem riziku?

Na Zapadu se na zmajeve gleda s podozrenjem, kao na zla, ognjena bića opčinjena zlatom. 

U srpskoj mitologiji, međutim, zmaj je plemenito i poštovano biće vatre, duh koji živi u visokim, nepristupačnim planinama, u koje se preselio iz jezera i velikih voda, onda kad je od lunarnog postao solaran, sunčan, dobar, pozitivan. Sreten Petrović to objašnjava tako što podvlači razliku između vuka i zmije, s jedne strane, i vile i zmaja, s druge: „Vuk i zmija kao teriomorfna demonska bića, pripadaju pre svega onom tipu društvene organizacije srpskog naroda koja se odlikuje matrijarhatskim poretkom – sa dominantnim elementima htonske religioznosti, kada je porodica bila osnova zajednice. Sa druge strane, vile i zmajevi javljaju se na višem stepenu društvene mobilnosti, kada je ostvarena nacionalna država, sa patrijarhalnom osnovom, čemu odgovara solarna mitologija“. 

Zmaj ima dva lika: 1. teriomorfni – u zoomorfnom, životinjskom obliku javlja se u liku psa, konja, petla, ovce i govečeta; 2. antropomorfni – demon u poluljudskom i ljudskom obliku kakvog imamo u našoj epici. 

U teriomorfnom liku zmaj, kao i ala, živi u jezerima i velikim vodama, dok se u kasnijem, „antropomorfnom liku, u doba već sasvim izgrađene solarne mitologije – koja korespondira sa formiranjem srpske države – zmaj odiže od htonskog tla i počinje nastanjivati najpre pećine, a zatim visoke i nepristupačne planine, kakva je, na primer, planina Jastrebac, u blizini drevne srpske prestonice Kruševca“. 

Međutim, osim što ognjeni zmajevi bljuju vatru, oni ne vole dnevnu svetlost, pa iz svojih staništa izlaze tokom vedrih noći, a prati ih svetlost, šum i potmulo tutnjanje, pa slobodno lete po zvezdanom nebu, što, pre svega u psihološkom smislu, ipak ukazuje na lunarnu prirodu zmaja, a još pre na mogućnost ucelovljenja i celovitost samu. Moćni su, mogu biti opasni, u besu su strahoviti, ponekad su ćudljivi, imaju magijske moći, a krilata, velika, često crvena tela im prekriva krljušt, što ukazuje na njihovu drevnost. Kad noću leti zmaj, iza njega ostaje vatreni trag; kad vidimo da pada zvezda, mi, ljudi, zamišljamo želju jer se pad meteora izjednačava sa preletom ognjevitog zmaja, a zmaj je naš zaštitnik i ujedno posednik ogromnog bogatstva. Veruje se da zmajeve otresotine, što su varnice sa zmajeve krljušti, imaju magičnu moć. Dešava se da zmaj zapali suvu zemlju na koju onako vatren sleti. Obično su naklonjeni ljudima, štite ih i brane, kao što čuvaju oblast u kojoj stanuju, ali, što je vrlo zanimljivo jer se ne pominje često, zmaj takođe, osim što od tuđih zmajeva brani oblasti za koju je nadležan, ima zadatak da „u svoj kraj prenese plodnost nekog drugog, bogatijeg područja“ (Sreten Petrović, Srpska mitologija. U verovanju, običajima i ritualu). 

Ponekad izgleda kao da zmajevi, kao i njihova dece – zmajeviti junaci – postoje da bi pazili na ljude, jer kad zmaj primeti da se sprema oluja, umrtvi se i padne u nekakav zanos, njegovo telo se uspava, a nešto iz njega izleti nebu pod oblake da se tamo bije s alama što donose grad i nepogode. Sve što se tokom te borbe desi zmajevoj duši, dogodiće se i njegovom telu koje ga čeka na zemlji. Zanimljivo je da u boju zmaj od oružja koristi ugarke nagorele s obe strane, slamke i zašiljeno pruće, a naročito metle s gumna.

Prema Sretenu Petroviću, prvi stupanj antropološke forme srpskog zmaja je zmaj kao čuvar seoskih polja što se po potrebi podiže od zemlje i htonskog, pa se u nebesima bori s alama i aždajama koje predvode gradonosne oblake. Drugi stupanj i najviša forma u kojoj se srpski zmaj pojavljuje jeste nebeski ili Ognjeni zmaj koji simbolizuje Boga, božanstvo Sunca. Ovaj zmaj se često javlja u obliku sokola (Sreten Petrović, Srpska mitologija. U verovanju, običajima i ritualu). 

Zanimljivo je da su zmaj i soko često istovetna bića, što pokazuje njihova epifanija. Zmajevu epifaniju pritom prate velika svetlost, grmljavina, sevanje, potres, snažan vetar.

Postoji jaka veza između čoveka, zmaja i ognjišta, koje se u jednoj našoj zagonetki naziva zmajevim gnezdom. 

Važno je zmajeve razlikovati od ala i aždaja, što se ponekad propušta, pa se zmajevi nepravedno izjednačavaju sa čudovištima koja ugrožavaju ljude i njihovu zemlju. Uz vuka, vile, pa i zmiju, zmaj je vrlo cenjen u srpskom narodu. Zmajevi su veliki ljubavnici, pa se veruje da zemlja na koju je bačena zmajeva glava postaje plodna. Zmajeva plodnost je oličena i u njegovoj sposobnosti da donese kišu kako bi njive bolje rađale, a usevi bili bogatiji. Izgleda da se i u ovome pokazuje dualizam tela i duha, isto kao u situaciji u kojoj zmaj napušta svoje umrtvljeno telo, koje ostaje na zemlji, da bi se njegov duh na nebu borio protiv ala. 

Zmajevi mogu imati rogove i rep, oči su im krupne i crvene, a dešava se da poseduju više od jedne glave. Hrabri su i pametni, ali i nepredvidivi, često tašti, pa im valja prilaziti mirno i pažljivo, ako se baš mora; to uostalom čine samo moćne čarobnice i veliki junaci.

Zmajevi imaju izuzetno oštar njuh i isvrstan vid i sluh, i čuju otkucaje ljudskog srca. Spavaju otvorenih očiju, pa ih je na spavanju nemoguće iznenaditi. Pogled im je hipnotišuć. Od zmajeve masti beže sve otrovne životinje. Zmajeva krljušt i rogovi imaju čarobna svojstva. 

Zmajevi su dugovečni, pa i mudri. Mogu da govore. 

Poreklo zmajeva je naročito interesantno. Zmaj, koji se smatra solarnim bićem, nastaje od lunarne zmije, kao što Sunce proishodi iz noći. Međutim, dok ala nastaje od stogodišnje, zmaj nastaje kad četrdesetogodišnja, ili, u zavisnosti od kraja, devetogodišnja zmija, koju nije videlo ljudsko oko, odbaci svoju košuljicu. To znači da srodnost između ale i zmaja postoji, a uočljiva je u zajedničkim lošim osobinama. Naime, kao i ala, i zmaj može biti proždrljiv, a događa se i da je ljudožder i da pije ljudsku krv (pa i krv žena kojima dolazi noću, što je, u tom slučaju, razlog ženskom bledilu). Zmaj je, kao i ala koja voli da otima useve i uništava sve za sobom, gramziv – voli zlato, srebro i drago kamenje, koje skladišti i ljubomorno čuva u svojoj pećini. Do svog blaga često dolazi krađom, a ni nasilje mu nije strano. Obično je svestan da mu blago na kojem spava ne pripada, pa je spreman da ga prepusti čoveku koji ga zamoli, ali pod čudnim uslovom: da čovek prebroji sve izvore u zmajevoj planini, pa da se vrati zmaju i kaže mu to (kao u bajci Kopanje blaga, recimo). Zmaj se najčešće rađa „petkom, u tačno određenom času“.

Prema Sretenu Petroviću, mitem prema kojem zmaj leži na blagu i čuva ga, samo je preneta starija verzija prema kojoj u grčkoj mitologiji aždaja čuva blago. U stvari, rekla bih da je ohrabrujuće to da je jedno tako moćno biće zadržalo i svoje dobre i svoje zle osobenosti, jer je celovitost, što je cilj nad ciljevima, uvek moćnija i jača od jednostranosti, koja rađa rascep. Drugačije rečeno, može biti da srpski zmaj nije samo pozitivan, a to što je i negativan, daje mu istinsku snagu i čini njegovu prirodu autentičnom i celovitom.

Zmaj ima moć preobražavanja, a najčešće se pretvara u zmajevite, hrabre i lepe muškarce i životinje (u zmiju, konja, vola), obično baš onda kad želi da zavede devojku koja potom rađa zmajevito dete kome je suđeno da postane veliki junak. Kao bogovi, desi se da i zmajevi ukradu devojku, ali, opet kao bogovi, oni su jednostavno neodoljivi, pa obično sasvim prirodno očaravaju i zavode. Zanimljivo je da se najvišom formom zmaja smatra epski junak, sa telesnim obeležjem koje mu odaje stvarnu zmajevitu prirodu i koje on krije od sveta (recimo, krilca pod pazuhom, zmijski mladež i bič vučje dlake na desnoj mišici, čime se, prema Sretenu Petroviću, „u epskoj formi mitologije čuva sećanje i ostvaruje religijski kontinuitet sa ovim, za srpsku drevnu religiju važnim, demonskim i totemskim bićima, vukom i zmijom“). 

Iz ljubavne veze sa zmajem, koji za tu priliku uzima ljudsko obličje, žene rađaju zmajevite junake što nasleđuju mitske osobine svojih zmajskih očeva, ili, prema Sretenu Petroviću, vile, u slučaju da je dete ženskog pola. Žena kojoj dolazi zmaj to nikome ne sme da oda, jer bi je zmaj umorio, ali je takvu ženu lako prepoznati – po bledom licu. 

Zmajevita deca se rađaju u košuljici, baš kao što su im očevi nastali kad je četrdesetogodišnja zmija odbacila svoju košuljicu. Zanimljivo je da junaci čiji su očevi zmajevi, ponekad imaju sposobnost da se preobraze u životinje. Zmajeviti stiču moć letenja i bacanja plamena kad im se razviju skrivena krila ili kad odenu ruho ognjevito, što je po svemu sudeći upravo zmijska košuljica; kad zmaj svuče svoje ognjevito ruho, pretvara se u čoveka (bajka Zmija mladoženja). Citirajući Čajkanovića, Sreten Petrović navodi da su Srbi verovali „u izvesnu specijalnu silu, koja je, u većoj ili manjoj meri, imanentna celoj živoj ili mrtvoj materiji. Ta sila može biti spasonosna, a može biti i ubitačna“. U knjizi Srpska mitologija. U verovanju, običajima i ritualu, dr Petrović navodi da ovu silu poseduju vračare, sveštenici, ali i ljudi sa „urokljivim očima“, te da se tom silom vrše bajanja i vračanja zarad plodnosti i napretka zajednice; tom silom, koja se naziva „mana“, a koja je srpskom narodu poznata kao „duhovna sila“, „naročito raspolažu zduhači i zmajevi“. 

Sreten Petrović navodi da postoje dve forme istorijske pojave zmaja kod Srba: 1. eksplicitni erotizam, što je starija forma, koja naglašava „dionisko-erotski potencijal zmaja“ kad zmajevi pohode vlastelinke i čobanice, devojke i udate žene, i vezuje se za period kad je srpska država bila na vrhuncu; 2. „moralno-istorijski i implicitan erotizam“, što je novija forma, prema kojoj zmajevi imaju zadatak da sa vladarkama začinju junake, a vremenski se povezuje sa najezdom Osmanlija i padom srpskog carstva (Carica Milica i Zmaj od Jastrepca).

Zmajevi se često poistovećuju sa svecima i anđelima, sa kojima se sastaju. Iako se najčešće smatraju bićima Vatre, kod Sretena Petrovića se čita da oni „jednim delom svojih funkcija jesu svojevrsni lokalni demoni vetra“.

Zmaj iz naše priče stanuje u čardaku ni na nebu ni na zemlji, što, kako kaže Sreten Petrović, znači „kao i vile, u oblacima“, a upravo je „ta njihova pozicija: ni sasvim gore – na Nebu, ali ni dole – na Zemlji, promišljena u skladu sa mitološkim modelom koji simbolizuje drvo sveta, pokazuje da se zmaj javlja u ulozi kosmičkog medijatora između gornjeg i donjeg sveta“.

Ali ako ovo prebacimo u oblast psihologije, stvar stoji ovako: kad je zmaj oteo princezu dogodilo se mističko venčanje, mysterium coniunctionis, venčanje sa smrću, što je, kako navodi Ivan Nastović u knjizi Anima Laze Kostića, „sjedinjenje psiholoških suprotnosti, jer činioci koji se spajaju u konjunkciji zamišljeni su kao suprotnosti, koje su ili neprijateljski suprotstavljene ili se u ljubavi uzajamno privlače“. 

Venčali su se princeza-Anima, nejaka, u kavezu čuvana careva ćerka, „ženski i htonski (instinktivni) deo duše“ (Jung, Arhetipovi i kolektivno nesvesno), i zmaj, čiju je prirodu, u ovom konkretnom slučaju, tek potrebno da odredimo – dva arhetipa, dva lika jedne psihe, koja žive u dubinama nesvesnog.

Ali pre toga, da vidimo kako to utiče na Dvor.

Kad zmaj otme devojku, u carevom dvorcu ostaju samo četvorica muškaraca – car i njegova tri sina. Ženski princip je prvo sa odlaskom carice umro, a onda je i, personifikovan u liku careve ćerke, potonuo još dublje u nesvesno. 

To je, razume se, nemoguće stanje, jer bez osećajnog stava nema života. Osim toga, kad zmaj otme nevestu, u dvoru ostaje kvaternitet, pa se stvar može posmatrati i na taj način: pomeranje ženskog principa u izvanzemaljske oblasti Čardaka, otkriva priču o četiri funkcije psihe. Pri tome je zanimljivo primetiti da na početku priče, dok na dvoru prebivaju car, careva ćerka i trojica carevića, na Čardaku imamo kvaternitet, jer tamo su zmaj i tri divne devojke, istina, u društvu tri konja, što nikako ne bi trebalo izgubiti iz vida.

Bilo kako bilo, zmaj je u priču došao da bi pokrenuo proces transformacije: oteo je princezu kako bi se aktivirala braća, i najzad pošla u avanturu kroz koju se raste i koja je sam proces individuacije. Careva ćerka je, pritom, makar naizgled, stavljena u nešto lošiju situaciju od one u kojoj je dotad bila: iz kaveza u kojem ju je držao otac, dospela je na Čardak u kojem ju je zatočio zmaj. Marija Lujza fon Franc je objasnila značenje susreta sa zmajem: neurotična osoba ima neurozu baš zato što joj je ponuđena prilika da se oslobodi kompleksa, ali je ona propustila priliku da se iz toga izvuče, što rezultira katastrofom ili bolešću, a upravo na ovo iskustvo sa neurozom upućuju priče o susretu sa zmajem, jer „ako se suočite sa zmajem i pobedite, dobijate blago“.

Na jednom vrlo dubokom nivou posmatranja, dakle, zmaj, baš kako ga vidi naša mitologija, ispunjava svoju funkciju duhovne snage, mane koja prožima život i omogućava ga, ali ne samo da se paralela koja postoji između figura oca i zmaja ne može zanemariti, već su otac i zmaj dva lika jedne iste siline. Zmaj je u ovoj bajci mladoženja-otmičar-tamničar, muški princip, pa i Animus, ako bi stvar bila posmatrana iz ženskog ugla.  Zmaj otkriva i jasno pokazuje stvarnu prirodu oca-cara, i predstavlja aspekt muškog principa kojeg je nužno da najmlađi carev sin ubije, kako bi Anima-princeza bila oslobođena. Dakle, trebalo bi da zmaj, kao uostalom i car, bude plodnost i blagostanje, da bdi nad kraljevstvom koje čuva i ujedinjuje, a on, suprotno tome, drema na princezinom krilu dok mu vaške piju krv. Ipak, upravo taj učmali deo inicira promenu, jer, za razliku od bajki u kojima na samom početku junakinja ili junak upadnu u nekakvu zamku, što se tumači kao upad u sopstveni kompleks, pa nevolje počinju kad glavni lik dobije priliku da izađe iz kompleksa (na primer da se uda za lepog princa, ali umesto toga zapadne u kompleks oca, tj. zamku koju je sam otac-kralj napravio kako bi sve prosce držao podalje od ljubljene ćerke, kao u bajci Stari Rinkrank, koju je tumačila Marija Lujza fon Franc (Animus i Anima u bajkama), u našoj bajci se stiče utisak kao da su od samog početka svi članovi carske porodice u klopci i da zmaj doleće kao srećno rešenje koje razdrmava i pokreće priču.

Uostalom, ako je tačno da zmaj predstavlja aspekt muškog principa kojeg je nužno da najmlađi carev sin ubije kako bi Anima-princeza bila oslobođena, jer je postao neplodan i oveštao, bez dodira sa stvarnošću, nesposoban za poverenje i zdrave odnose i da sopstvenom kraljevstvu obezbedi nesmetani razvoj i život u blagostanju, ne govori li ova bajka i o srpskoj ljutnji na vladare, koju, međutim, ni sami sebi (možda iz infantilnog strahopoštovanja deteta prema ocu) nismo smeli da priznamo, pa smo lik cara zamenili strašnim zmajem, kojeg je, eventualno, i moguće i prihvatljivo ubiti?  

Kad se najmlađi carević, međutim, popne na Čardak, on prolazi kroz sobe, pa naiđe na onu u kojoj sedi njegova sestra, sa zmajem u krilu. Ta scena dosta podseća na odnos majke i deteta, a prema Jungu, simbol majke ima vrednost arhetipa, koji, kao i drugi arhetipovi, sadrži mnogo aspekata, čiji su neki od tipičnih oblika, pored pećnice i lonca, i majčino krilo (Nastović, Anima Laze Kostića). Tako najmlađi carev sin nailazi na njemu sasvim nepoznatu scenu nežnosti i topline koja hrani dete u majčinom naručju i utvrđuje ga u uverenju da je ovaj svet prijateljsko mesto, na kojem je dete dobrodošlo i u kojem ima svoju svrhu i smisao postojanja.

Dok joj zmaj spava u krilu, princeza ga bište, a biskati znači trebiti od vašiju. 

Vaši su paraziti koji žive na čoveku ili životinji, sišući domaćinovu krv. Prema Rečniku simbola, krv simbolizuje sve vrednosti koje su u vezi sa vatrom, toplinom i životom. Nosilac je života i sam život. Krv se dovodi u vezu sa toplinom, životom i telesnim, nasuprot svetlosti koja je u vezi sa dahom i duhom, pa je krv, kao telesni princip, vodič strasti. 

U našim bajkama biskanje je čest motiv, pa je uobičajeno da devojka bište momka kojem je naklonjena, a koji je, kao veliki junak, stigao izdaleka kako bi je spasio od, recimo, strašne ale, te je zadremao čekajući čudovište na obali jezera. Zanimljivo je da se biskanje, tako, često povezuje sa dremanjem ili spavanjem, a dok spavamo, mi tonemo u nesvesno, u snove, dok logički um miruje. Dakle, dok junak, ili u našem slučaju zmaj, prebiva u psihičkim prostranstvima neuporedivo dubljim nego što je svesni um, vaši mu piju krv života, što, međutim, sprečava i svaku opasnost od gubitka snage ili bolesti otklanja upravo ona sila koju predstavlja princeza-Anima-osećajni princip koji je sam život, te zadužen za odnos prema životu. Dok, u drugim pričama, bište junaka, princeza mu omogućava da se odmori i prikupi snagu koja mu je potrebna da bi ispunio svoje dužnosti prema životu.

Zarobljena princeza tako čuva, neguje i obnavlja snagu zmaja, koji ju je utamničio i koji je tek drugo obličje oca-cara, u formi što pripada svetu nezemaljske stvarnosti. Da je ova bajka ženski san, verovatno bi nas navela na razmišljanje o očaravajućoj silini Animusa koji izaziva opsednutost kod žene, isto onako kako Anima to čini muškarcu, a kojoj su izložene naročito žene sa jakim kompleksom oca.  

Kad ugleda brata, princeza se uplaši i stane ga moliti da beži dok se zmaj nije probudio. 

Ovde se, međutim, nameće pitanje šta se krije iza princezinih reči? 

Za koga se ona uplašila – za brata ili možda ipak za zmaja? 

Ova princeza-Anima izgleda tužno pripitomljeno, što svakako nije prava priroda Anime. Ovako smerno žensko je proizvod patrijarhata, što nema nikakve stvarne veze sa onim što ženski princip uistinu jeste. Ženski princip je sam život, duša koja plamti od života, strast koja seva, ruši i stvara, neugasivi oganj koji prži i uništava sve suvišno i protivno sili postojanja. Zaključana ženskost, međutim – a ne treba zaboraviti da je reč o princezi koju je otac pre događaja sa zmajem čuvao u kavezu kao zlatnu ptičicu što ne ispunjava svoju svrhu postojanja već je svedena na lepi, mada sasvim nekorisni predmet – jeste protivprirodna i kao takva, okrenuta protiv života.

Sa druge strane, reč je o trećem carevom sinu, careviću koji predstavlja četvrtu, inferiornu funkciju psihe, koja je mistička, emocionalna, i svakako se u svetu nesvesnog oseća kao kod svoje kuće, jer to u velikoj meri odista i jeste njena kuća. Najmlađi carević radi sve što je potrebno da se uradi, i baš onako kako je potrebno da se učini kad sistem padne u krizu, bez suvišnih analiza, bez planiranja, bez odgađanja, korak po korak, donoseći odluke u trenutku i u skladu sa situacijom, koja je nepoznata i čije se pojedinosti otkrivaju i menjaju iz časa u čas. Upravo tako radi četvrta funkcija, doprinoseći psihi i izvlačeći je iz teških okolnosti za koje ne samo da prve tri funkcije nisu imale rešenje, već su do njih, svojom relativnom jednostranošću i dovele.

Carević potom udara zmaja – tri puta: prvi put buzdovanom u glavu, drugi put na isti način, na šta se zmaj samo malo trgne iz sna da kaže i pokaže devojci kako ga je baš na tom mestu nešto ujelo. Kad treći put carević zamahne, sestra mu rukom pokaže da zmaja udari u život, što carević učini i tako ubije zmaja.

Zašto sestra odmah ne pokaže bratu gde je potrebno udariti zmaja? Čemu to odlaganje?

Osim toga što bi se moglo primetiti da se možda ovde iskušava carevićeva odlučnost, kao i istrajnost, a možda i dovitljivost, pri čemu bi se eventualno moglo zaključiti da carević nije baš mnogo vispren i pred izazovom se ponaša kao većina ljudi – kad ne uspe isprva, u drugom i svakom sledećem pokušaju ne odustaje od načina koji se već pokazao pogrešnim – verovatno je da odgovor treba tražiti u značenju broja tri. 

Prema Gerbranovom i Ševalijeovom Rečniku simbola, broj tri je temeljni i savršen broj, izraz sveukupnosti, dovršenosti, koji predstavlja trojedinstvo živog bića u kojem je čovek rezultat spoja 1 i 2, neba i zemlje. Čovek je sin neba i zemlje, i upotpunjuje Veliku trijadu. U hrišćanstvu Bog je jedan u tri osobe. Trojica su Carevih mudraca, koji simbolizuju tri funkcije: funkciju cara, sveštenika i proroka. Tri su elementa alhemijskog Velikog dela: sumpor, živa i so. Tri dobra dela u bajkama osiguravaju uspeh i predstavljaju nerazdvojnu celinu. Takođe u bajkama, junak triput zavrti demona iznad glave, pa ga tresne o zemlju, čime se prikazuje veliko junaštvo u neposrednoj borbi. Bes ili ljutnja kralja ili junaka, pokazuju tri bore na čelu. Da bi se ostvario dobar san, potrebno je tri dana ga tajiti, a ako bi se pre isteka vremena ispričao, posledice bi bile loše; ovde broj tri označava granicu između dobra i zla. Prema legendarnom običaju, kad kralj umre bez potomstva, pušta se orao, a čovek kojem ta ptica tri puta zaredom sleti na glavu, postaje novi vladar. Tri su sveta i trojica bogova antičkog sveta: Zevs, Posejdon i Had. Tri su suđaje koje čoveku određuju sudbinu. Tri je pojavnost: dete je slika svog oca i svoje majke; tri je izraz misterije sjedinjenja. Kabala poznaje zakon trojstva, po kojem sve postoji kao trojstvo koje čini jedno, pa u svakom činu vidimo: 1. delatni princip, uzrok ili subjekt čina; 2. čin tog subjekta, njegovu reč; 3. predmet toga čina, njegov učinak, odnosno ishod. Tako su za svako stvaranje potrebni tvorac, čin stvaranja i stvoreno. Pri tome, prvi element trojstva je aktivan, drugi je posrednik, tj. aktivan u odnosu prema narednom ali pasivan u odnosu prema prethodnome, a treći je strogo pasivan; prvi odgovara duhu, drugi duši, a treći telu. Tri su faze mističke evolucije: faza pročišćenja, faza prosvetljenja i faza sjedinjenja. Broj tri je povezan sa ostavarenjem nekog događaja magijske ili psihičke prirode, a junak u mnogim legendama i bajkama odnosi pobedu tek u trećem pokušaju. Tri je simbol muškosti i kretanja, dok je četiri broj ženskosti i elemenata. Broj tri dakle prenosi energiju dinamizma, razvoja, napretka, jer tek u broju četiri delo je zaokruženo.

Tako broj tri u našoj bajci, tj. tri udarca koja zadaje najmlađi carević, verovatno govore o razvojnom procesu kroz koji junak prolazi. 

U nastavku bajke, sestra vodi brata kroz sobe čardaka, pa u toj šetnji prvo stupaju u one u kojima su konji, a potom u odaje s devojkama. 

Tri su sobe, u svakoj po jedan konj: u prvoj je „vran konj za jaslima privezan s cijelim takumom od čistoga srebra“ (takum je konjska oprema – sedlo, uzde i ostalo); u drugoj je beli konj s opremom od zlata (u našim pesmama, belog konja, između ostalih junaka, jaše Banović Strahinja); u trećoj je kulast konj (kulaš je konj mišje boje, što znači siv, kakvog, od naših epskih likova jaše Miloš Vojinović u pesmi Ženidba Dušanova). Tako i ovde imamo izraženu simboliku broja tri, prema kojoj 1 i 2 tvore 3, što u sebi nosi karakteristike roditelja, ali ih i nadilazi, pritom u sebi uravnotežavajući suprotnosti. Konj je najplemenitiji oblik životinjskog, simbol života i smrti, majke, libida, nesvesnog, muževnosti, snage, plahovitosti žudnje, mudrosti, razuma, plemenitosti, brzine. Konj je nagonski deo ličnosti, ali, kad je u pitanju beli konj, on je spoj duhovnog i nagonskog, tj. simbol oduhovljenog nagonskog dela psihe. Beli konj je usto simbol uzvišenosti i stvaralačke snage, na njemu jašu junaci i sveci, Buda je na belom konju pošao na svoj Veliki put; beli konji imaju natprirodne moći, mada u našim epskim pesmama te moći imaju i drugi konji, recimo Šarac Kraljevića Marka. 

Kulaš, kao konj sive dlake, mogao bi da simbolizuje spoj suprotnosti – belog i crnog, dana i noći, svesnog i nesvesnog, muškog i ženskog – srednji put. 

Prema Gerbranovom i Ševalijeovom Rečniku simbola, siva boja označava uskrsnuće mrtvih (prema hrišćanskoj simbolici), ali je siva i boja tuge koju izaziva sivilo maglovitog dana, pa i pepela i magle (Hebreji su se pokrivali pepelom da bi izrazili duboki bol, ali je, prema Klarisi Pinkoli Estes pepeo, uz paučinu i vatru, ženski narodni lek za posekotine i duboke rane). Snovi koji dolaze iz sive magle ukazuju na nešto što je potrebno izvući iz potisnutih slojeva nesvesnog i rasvetliti. U sivom prostoru živi novorođenče, a kad otvori oči, počinje da vidi sve veći spektar boja. Ali siva, kao prva boja sa kojom se susrelo, ostaje centar njegovog sveta boja, pa i uporište. Ako je čovek, koji je proizvod suprotnih polova, u središnjoj sivoj boji, svi parovi suprotstavljenih boja su u savršenoj ravnoteži. Čovek je središnja siva boja između svih suprotstavljenih boja, između žute i plave, crvene i zelene, bele i crne; sve te komplementarne boje na svojim prelazima i u svojoj sredini uvek imaju središnju sivu boju. Svestan čovek stoji u centru sveta boja gde su stvarne i nestvarne boje u potpunoj ravnoteži; takav čovek oseća da se nalazi u polju veoma moćnih hromatskih snaga, u centru trodimenzionalnog prostora parova komplementarnih boja, a istovremeno u centru jednog drugog prostora, koji je sličan prvom ali bez ravnoteže, gde su sve boje pravilno raspoređene u homogenoj hromatskoj sferi. Ta celina je, kako se kaže kod Gerbrana i Ševalijea, živa, jer postoji pulsacija – pulsacija čoveka u srednjesivom centru. 

Pošto je video sobe s konjima, sestra najmlađeg brata vodi kroz sobe u kojima su devojke, pri čemu redosled – prvo konji, a potom devojke – nije bez značaja. 

U prvoj sobi devojka za zlatnim đerđefom veze zlatnom žicom. 

U drugoj sobi sedi druga devojka koja ispreda zlatne žice. 

U trećoj sobi treća devojka niže biser, dok pred njom na zlatnoj tepsiji zlatna kvočka s pilićima kljuca biser.

Presti znači upredajući prstima ili vretenom praviti niti, kao što pauk ispreda svoju mrežu. Tri suđaje predu čovekovu sudbinu. U srpskoj mitologiji, Mokoša je božanska predilja, koja je i boginja plodnosti i devojačkih sudbina, zaštitnica žena i ženskih poslova. Mokošine odlike su u hrišćanstvu prenete na Svetu Petku. Bogorodica u plavom iz manastira Mileševa predstavljena je sa preslicom u ruci. Od boginja grčkog panteona, mudra Atina, što poznaje strategiju i taktiku, jeste boginja koja je žene učila predenju. Kao i Mokoša, i Atina voli red i poredak. Atina je, prema Grevsu, samo jednom kaznila iz ljubomore, i to princezu Arahnu iz Kolofona u Lidiji, grada poznatog po purpurnoj boji, koja se usudila da se u veštini tkanja odmeri sa samom boginjom. Kako Arahninom tkanju ljubavne scene s Olimpa nije našla mane, Atina se jako razbesnela, pa je princezu pretvorila u pauka, koji je boginji, izgleda, naročito bio mrzak.

U našoj bajci druga devojka ispreda zlatne niti kako bi prva mogla tim nitima da veze.

Zašto carević prvo ulazi u sobu u kojoj devojka veze zlatnom žicom, a potom u onu u kojoj se ta zlatna žica ispreda? Zar ne bi bilo logično da je obrnuto? Ako se po strani ostavi konstatacija da bajka nema i ne treba da ima mnogo veze sa logikom, javlja se potreba da se na ovo pitanje odgovori.

One zlatne niti – a zlato je u vezi sa svetlošću, sjajem i svešću, mada je to ujedno metal koji nam dolazi iz zemlje – koje isprede jedna devojka, druga ugrađuje u svoj vez, koji je, inače, u vezi sa dodirom, taktilnim, sa ženskošću i lepotom, ulepšavanjem, veštinom ruku, umećem sa bojama, marljivošću, dobrim vidom, sposobnošću da se jasno zamisli i precizno ostvari na belom platnu. Ovde je reč o ručnom radu za koji je potreban osećaj za boje i razvijena mašta, pa i nadahnuće i fina osetljivost za sklad, koji oku pruža osećanje prijatnosti, zadovoljstva i uživanja.

Ali redosled je bitan. 

Jer to što prvo imamo završni proizvod – vez – a tek potom sliku devojke koja ispreda zlatnu žicu što je već upotrebljena za vez, podseća na faze procesa stvaranja: mi prvo zamislimo ono što želimo da stvorimo, tj. unutrašnjim okom izvezemo goblen sa motivom koji priželjkujemo da ostvarimo, a tek potom uključujemo logički um, pravimo plan delovanja, organizujemo resurse i ostvarujemo zamišljeno. 

Ova slika, međutim, ukazuje na još nešto. Ona nam, u stvari, ponovo prikazuje onaj proces kroz koji prolazi najmlađi carević i koji je njegov hod u dubinu stvarnosti. Jer mladić prvo vidi ono što je svakome vidljivo, a ujedno i ženstveno i toplo – devojka za vezom jeste romantična predstava skromne i marljive mlade ženske osobe – dok tek na drugom koraku on vidi ne samo konac od kog će nastati novi oblik, već uočava sam nastanak tih niti, pri čemu asocijacije vode prema Baba Jagi i zadatku koji je namenila Vasilisi Prekrasnoj. 

Naime, Vasilisa pere Baba Jaginu odeću, što je, kako u knjizi Žene koje trče s vukovima piše Klarisa Pinkola Estes, simbol čišćenja i pročišćavanja psihe. Perući veš, junakinja se upoznaje sa nitima od kojih je napravljeno Baba Jagino odelo: ona otkriva šare i šavove poznate samo boginji, uči da tom materijom barata, dok, svojim bavljenjem, ona tu boginjinu odeću obnavlja. Koliko je ovo znanje važno postaje jasno kad shvatimo da je, mitološki, pletenje upravo delo život-smrt-život boginja majki koje ”podučavaju žene da osete šta mora umreti i šta će živeti, šta će biti odbačeno, a šta utkano”.

Mladić u našoj bajci tako tek u drugoj sobi upoznaje tkanje, one niti od kojih je izvezeno sve ono što stoji na belom platnu psihe.

U staro vreme, koje i nije bilo baš tako davno, vezom su ukrašavane kuće i odelo. Kuća je simbol psihe, dok se odelo najčešće poistovećuje sa personom, sa maskom i ulogom koju igramo u društvu. Ali mi često masku nosimo ne samo u odnosu prema društvu, već, što je mnogo ozbiljnije, i prema sebi samima. Naučeni da živimo na određen način, vaspitani da odgovorimo na bezuslovna očekivanja, suštinski ucenjeni da se uklopimo u tuđa zacrtana pravila, od rođenja, takoreći, mi gubimo sećanje na sebe. Upoznajući, međutim, tkanje od kojeg nam je istkana odeća, približavamo se onome što je bliže, i sve bliže, našoj suštini. U sličaju naše bajke, ispredaju se upravo zlatne niti, one koje goblenu života što ga veze onaj deo psihe koji personifikuje prva devojka, daju najveću vrednost, jer čine upravo ono što niti inače čine – spajaju dva razdvojena dela. Te niti – jake i izdržljive, upravo onako kako su snažni nesvesni sadržaji kojima je vreme došlo da najzad kroče na svetlost svesti – izviru iz nesvesnog dela psihe i u svesti uobličuju ono što je potrebno uobličiti. Zlatne niti su niti bića, niti psihe.       

Prema Rečniku simbola, biser je lunarni simbol koji je u vezi sa vodom i ženom. Biser je simbol stvaralačkog ženskog. Biser je otporan jer je otporna školjka u kojoj prebiva kao fetus; u vezi je sa razmnožavanjem i porađanjem. U Indiji je biser panaceja: dobar je protiv krvarenja, žutice, slaboumnosti, trovanja, bolesti očiju, sušice. U kineskoj medicini je korišćen samo nebrušeni, devičanski biser za koji se smatralo da leči sve bolesti očiju; isti stav je imala i arapska medicina. U Evropi je korišćen kao sredstvo za lečenje potištenosti, padavice, slaboumnosti. Na Istoku se ističu afrodizijačka, plodotvorna i talismanska svojstva bisera; smatra se da stavljen u grob uključuje preminulog u savršeno cikličan kosmički ritam rođenja, života, smrti i ponovnog rođenja. Indijanci na Floridi ukrašavali su biserima grobove svojih kraljeva, kao Egipćani u Kleopatrino vreme. U Staroj Grčkoj biser je bio simbol ljubavi i braka. Origen je poredio Hrista sa biserom, što su mnogi autori preuzeli. U gnostičkom spisu Tomina dela, traganje za biserom je simbol duhovne drame čovekovog pada i iskupljenja. Za biserom se traga kao za Gralom, a kad se jednom nađe, biser se ne baca pred svinje, tj. znanje se ne sme nepromišljeno prenositi nedostojnima. Biser je i tajna transcendentnog koje je postalo vidljivo – objava Boga u Kosmosu. Biser ima ulogu mističkog centra; simbol je sublimacije instinkata, oduhovljenja materije, preobražaja elemenata, uspešnog završetka razvoja. Upoređuje se tako sa Platonovim sferičnim čovekom, sa slikom idealnog savršenstva početka i završetka čoveka. Biser je anđeosko savršenstvo, ali savršenstvo koje nije dato već je stečeno transmutacijom. Biser je redak, čist (jer je bez nedostataka i beo, ne može se pokvariti čak ni u blatnjavoj vodi ni u gruboj školjci, i dragocen je, on je slika „carstva nebeskog“). Biser je duhovna svetlost u srcu, božanska vizija. Biser je trag nebeskog delovanja i embrion telesnog ili duhovnog rođenja. Biser u školjci je kao duh u tami. Pošto je povezan sa elementom vodom i zmajevi ga čuvaju na dnu bezdana, biser je povezan sa Mesecom. Biser je vatra i voda, duh koji se rađa u materiji. Biser je simbol besmrtnosti. Nanizani biseri su brojanica, lanac svetova koje prožima i povezuje Opšti duh; ogrlica od bisera je simbol kosmičkog jedinstva mnogostrukog, spoja razdvojenih elemenata bića u jedinstvu osobe, duhovne povezanosti dva ili više bića; raskinuta ogrlica je slika dezintegrisane osobe, poremećenog sveta, narušenog jedinstva. Prema persijskoj legendi, biser je kap kiše koja je pala s neba u školjku koja je izašla na površinu mora i malo se otvorila da je primi; ta kap vode, nebesko seme, postaje biser. Ponekad se porodična loza upoređuje sa nizom pravilno raspoređenih bisera. Prosipati sjajne bisere s usana znači izgovarati blistave misli. Nizati bisere znači sastavljati stihove. Biser je za mistike simbol nadahnuća i duhovnog rođenja. Arhetipska slika bisera asocira nešto čisto, skriveno, zakopano u dubinama, teško dokučivo. U istočnjačkoj simbolici snova biser se tumači kao dete ili žena i ljubavnica, ili kao znanje i bogatstvo.         

U našoj bajci treća devojka niže biser, dok pred njom na zlatnoj tepsiji zlatna kvočka s pilićima kljuca biser.

Tepsija je, prema Rečniku srpskoga jezika Matice srpske, plići bakarni ili emejlirani sud za pečenje pita ili kolača. Kaže se da je nešto ravno kao tepsija. U tepsijama sa vodom srpske činjarice su hvatale Mesec u vreme pomračenja i tako predviđale budućnost (u pesmi Početak bune protiv dahija). Svaka posuda je ženski simbol, ali u slučaju tepsije ta je simbolika pojačana i podignuta na vrlo visok nivo. Mesec i voda povezuju se sa srebrom, ali je u našoj bajci tepsija zlatna. Kao i kvočka, uostalom.

Osim što se dovodi u vezu sa majčinstvom, tj. majkom koja brine o svojim pilićima, kokoška, prema Rečniku simbola, ima ulogu psihopompa, vodiča duša. Kokoška se žrtvuje u cilju komunikacije sa umrlima. Ova značenja su srodna, s obzorom na to da majka, kao ona koja daje oblik i rađa ono što će jednom taj oblik napustiti, predstavlja i život i smrt, pa i ciklus život-smrt-život.

Šta znači kad kokoška kljuca biser? Kljucajući, ona taj biser, njegova svojstva i simboliku, unosi u sebe. U kontekstu slike iz ove bajke, a s obzirom na to da je biser simbol stvaralačkog ženskog, moglo bi se reći da kokoška kljuca svoju prirodnu hranu i tako se osnažuje i obnavlja, čime se pojačava predstava ciklusa život-smrt-život. Ali ova predstava je i nova i dublja etapa koju prolazi najmlađi carević na svom putu čije je ishodište neminovno, istovremeno predvidivo i nepredvidivo, jednako poznato koliko i nepoznato. Treća devojka, upravo ona koju najmlađi carević bira za sebi i koja predstavlja najviši vid razvoja Anime u ovoj bajci, tako niže bisere – spaja delove psihe koji čine jedinstvenu celinu – dok zlatna kokoška s pilićima kraj nje obnavlja ženski ciklus koji podržava život.   

Tri devojke su blistave mogućnosti Anime, koje, međutim, teško ili nikako ne uspevaju da u stvarnost ugrade svoje darove. Zanimljivo je da one ne sede zajedno, već svaka u svojoj sobi, što dodatno, pored suštinskog značenja radnji koje one preduzimaju, pojačava ideju o fazama dejstvovanja, a možda i razvoja, Anime.

Kad najmlađi carević obiđe sobe sa konjima i devojkama, vraća se zmaju, pa njegovo telo izvlači napolje i baca na zemlju. 

Izgleda da postoji razlika između verovanja prema kojem suša nastupa u polju na koje padne zmaj, i onog koje kaže da polje na koje je bačena glava zmaja, postaje naročito plodno, a Sreten Petrović ovo objašnjava tako što kaže da je telo zmaja “nosilac htonske, nedobrohotne i zle prirode zmaja, dok je glava izraz solarne i pozitivne snage“. 

U slučaju naše bajke, dakle, zbog nečega je nužno da se izazove htonska, nedobrohotna i zla priroda zmaja i baš ta i takva sila poveže sa zemljom. Zemlja je materija, majka, telo, a htonska priroda je u vezi sa ženskim i nesvesnim; verovatno je „nedobrohotno“ i „zlo“ zato što patrijarhat i hrišćanstvo lošim očima gledaju na telo, telesno, senzualno i žensko. Ali možda je vreme da ovo vidimo na drugi način, koji bi mogao da nas povede sledećim tokom misli:

Zmaj je solarno biće, ali je njegovo telo lunarne prirode. 

Zmaj, koji je, kako je već primećeno, ponikao iz vode – što je, možda bi se moglo reći, dublji nivo ženskog principa (voda je, prema Jungovom zapisu u knjizi Arhetipovi i kolektivno nesvesno, simbol za tamnu psihu), čiji je drugi stupanj zemlja – preselio se iz jezera i velikih voda u visoke, nepristupačne planine, čime je označen njegov preobražaj iz lunarnog u solarni kvalitet.

Na svom prvom stupnju antropološke forme srpski zmaj je postao čuvar seoskih polja koji štiti tako što se podiže od zemlje i htonskog, pa se u nebesima bori s alama i aždajama koje predvode gradonosne oblake. Ali, da bi dostigao naredni stupanj i najvišu formu u kojoj se srpski zmaj pojavljuje, a to je, podsetiću, „nebeski“ ili „Ognjeni zmaj“ koji simbolizuje Boga, božanstvo Sunca, nužno je da se obrati pažnja i prihvati ono što je tom i takvom zmaju prethodilo i što je svakako ostalo deo njegove sveukupne prirode. 

Osim toga, zmaj je drevno biće, što ukazuje na njegovu vezu sa najdubljim slojevima nesvesnog, što čoveka približava Svima, Svemu, Jedinstvu, Jednom. On svakako ima nečeg hadovskog, a možda još pre nečeg persefonskog u sebi, o čemu, u vezi sa njegovom ognjevitom prirodom, govori njegov rep, pa krupne, crvene oči, izuzetno oštar njuh i isvrstan vid, hipnotišuć pogled, i izvanredan sluh, koji mu omogućava da čuje otkucaje ljudskog srca. Zmaj spava otvorenih očiju, nemoguće ga je iznenaditi, neuporedive je snage, raskošne hrabrosti, dovitljivost mu je bez premca. Nepredvidiv je, što znači i jedinstven, uvek sasvim autentičan, dugovečan je, mudar i govori. Voljan je da čoveku prepusti svoje blago, ali pod uslovom da srećković prebroji sve izvore u zmajevoj planini, pa da se vrati zmaju sa tačnim odgovorom.

Zar ovo na najfascinantniji način ne asocira na čovekovu suštinu, priču o Sopstvu i razvojni put kojim se do njega stiže!

Ovde se svakako ne cilja na zmajevu plodnost – da je to cilj, carević bi na zemlju bacio samo zmajevu glavu.

Da li je zmaj, ubijen i bačen sa čardaka na zemlju, povratak matrijarhatskom poretku i htonskoj religioznosti? Ako jeste, onda je to regresija, a svaka regresija, ma kakve negativne posledice možda imala, obično je potrebna da bi se razrešilo nešto što je u prošlosti, što znači u nekom trenutku razvoja, ostalo nedorečeno, neosvešćeno, neucelovljeno.

Možda je reč o tome da je pohvalni i nužni uzlet svesti napravio prevelik rascep između svesnog i nesvesnog, da je dualnost izmeđi duha i tela postala prenaglašena, pa je nesaglediv narodni genij uvideo potrebu da se taj jaz ublaži. Na jednoj strani su ženski princip, telo, zemlja i nesvesno, a na drugoj muški princip, misao, duh, svest; ta dva su delovi jednog celog i jedno bez drugog niti mogu da žive niti da stvore novo. Jer da bi se svest širila, onako kao što se duh uspinje, nužno je imati stabilan i jak temelj. Takav temelj moguće je imati samo u telu, a kad je materijalni deo stvarnosti zapostavljen i ponižen, tad duh leti sve više i dalje od zemaljske stvarnosti, sve dok ne odleti tako visoko da ga Sunce naposletku sprži. U realnosti to bi bili suvoparni umovi koji bez kraja i početka razvijaju svoje teorije, koje, međutim, nikome, pa ni njima samima ne koriste. Za takve umove moglo bi se pokazati blagotvornim ako bi pronašli način da se spuste na zemlju i uspostave vezu s njom. Nevolja je, međutim, u tome što ti umovi najčešće preziru sve zemaljsko, materijalno nazivaju trivijalnim, pa ostaju zatočeni u svojoj uskoj realnosti i uskraćeni za ovozemaljska, ponekad uistinu banalna iskustva koja ipak čine punoću života na Zemlji.

Duhovna sila – mana, koju u najvećoj meri poseduju čarobnice i čarobnjaci – možda i postoji, i verovatno postoji bez Zemlje i veze sa njom, ali ona samo ukorenjena, uzemljena, može da napravi novi kvalitet. Samo se iz ljubavne veze Duha i Materije rađa Ostvarenje, a nijedna ljubavna veza ne cveta od omalovažavanja i obesmišljenosti, već raste i razvija se samo od uzajamnog uvažavanja, poštovanja i nepodeljene pažnje.

Potom najmlađi brat spusti sa Čardaka na zemlju, braći, prvo sestru, pa devojke, svaku sa svojim radom, odlučujući koja će čija biti. Na jednom nivou, ovo bi kod današnjeg čitaoca, naročito ako je taj čitalac ženskog pola, moglo izazvati vrlo neprijatna, pa i burna osećanja, ali je, umesto ognjevite ljutnje bolje setiti se da je bajku najbolje posmatrati onako kako je Jung posmatrao snove, pa je tumačiti subjektivno, što znači da je svaki lik iz priče jedan od likova jedne i jedinstvene psihe. U meni, kao ličnosti, tako su i junaci i kukavice, i veštice i princeze, i kraljevi i kraljice, pa i sestra držana u kavezu i tri vredne devojke o čijoj sudbini neko drugi odlučuje, i starija braća-smutljivci i najmlađi carević koji čini ono što se činiti mora, iako nikad ni pomišljao nije da se prijavi za ulogu junaka.

Podvig najmlađeg carevića jako uznemirava zavidljivu, nedovoljno hrabru braću, koja zato presecaju oputu, pa Hrabriša ostaje na čardaku. Na povratku kući, braća pronalaze nekakvo čobanče i preoblače ga u najmlađeg brata, a sestri i devojkama zaprete da ocu ništa ne govore. Otac pritom, a to je jasno iz nastavka bajke, ne primećuje podvalu, što govori o carevoj potpunoj neprisutnosti za stvarni svet; otac koji ne primećuje da mu je pred očima stranac probučen u njegovo dete, a da tog deteta nema, u velikoj je nevolji jer je sasvim izgubio vezu sa sopstvenom osećajnom prirodom i više nema nikakvu mogućnost da uspostavi, održi i razvija odnose. Takav otac ne može da bude dobar kralj i velika je muka kad takav kralj nastavlja da vlada, sve bednijim, međutim, kraljevstvom.

Kao što bi najmlađi brat mogao biti otelovljenje inferiorne funkcije psihe, tako dvojica starijih imaju osobenosti dve pomoćne funkcije: „remetilački su faktor“, kradu blaga najmlađeg brata, nastoje da ga se reše, a sami su bez „izraženih karakteristika“ – nit smrde nit mirišu. Oni žive u mukama prosečnosti, pate zbog toga što se ni po čemu ne ističu, ali se ni po koju cenu, da se nikad ne prepuste ličnoj pustolovini, ne odriču sigurnosti u suženom životu omeđanom sopstvenim nagonima, i baš zahvaljujući svojoj običnosti koja se kloni ljudske originalnosti i zazire od lične jedinstvenosti, oni su opasni za najmlađeg brata – inferiornu funkciju psihe, koja je, međutim, tu da uradi ono što je neophodno učiniti kako bi razvoj i sam život mogli da krenu dalje. 

Nakon nekog vremena, najmlađi carević saznaje da se njegova braća i čobanče onim devojkama žene. Ovo je veoma zanimljivo jer najmlađi carević je ostao sam na čardaku, potpuno je izolovan, pa je pitanje kako je saznao da se pripremaju venčanja? Ovo bi možda moglo da znači da je između onog dela psihe koji je otelovljen u liku najmlađeg carevića, i ostatka psihe, takve kakva jeste, a čine je arhetipovi cara, dvojice starijih carevih sinova, čobančeta, sestre-princeze i tri vredne devojke koje nit govore nit romore, ipak sačuvana nekakva veza. Ta veza, ma koliko tajanstvena i sasvim nevidljiva bila, omogućava nastavak priče u kojoj će, ovako ili onako, razvoj biti nastavljen.

Ali pre nego što produžimo, bilo bi zanimljivo zapitati se: zašto baš čobanče? Jer mogao je da bude mladi trgovac, ili zanatlija, učitelj, sveštenik, razbojnik, besposličar… ali nije, nego je baš čobanin izabran da bude prerušen u najmlađeg carevića.

Čobanin čuva ovce i u prisnoj je vezi sa prirodom jer na pašnjacima, u samoći, provodi puno vremena. On nema obrazovanje, njegov duh nije prošao proces vaspitanja, pa je u tom smislu to sasvim nevin um. Sa njegovom dušom, međutim, baš zbog bliskosti sa prirodom i neopterećenosti logosom, sasvim je druga stvar: ona je bremenita duševnim znanjima, predana je, kako Tomas Mur u knjizi Srodne duše kaže, „zadovoljstvima trenutne, ovozemaljske egzistencije“, i nema potrebu za onim napretkom koji uzbuđuje duh, te ne podstiče na let u nepoznate visine. Zanimljivo je, uostalom, da je ovca jedan od teriomorfnih oblika zmaja, a čobanin je njihov čuvar, ali i lik psihe koji je toliko bezuman da na kraju bajke prolazi onako kako takav lik mora da prođe, ako se želi dalji razvoj: samo čobanin biva ubijen buzdovanom najmlađeg carevića (prema Rečniku simbola, pod odrednicom oružje, zapisano je da buzdovan odgovara mani), dok starija braća bivaju razotkrivena i proterana iz carstva, ali ipak živa, a ostaju živi jer su psihi, baš takvi kakvi jesu, ipak potrebni. Ovo bi se, dakao, moglo i drugačije izraziti. Naime, ako je čobanin predstavnik kvaliteta onoga što bismo nazvali dušom i uopšte onoga što bi se moglo nazvati ženskom stranom egzistencije i nasuprot je duhu i onome što bi se moglo videti kao muška strana postojanja, onda najmlađi carević ubija čobanina kako bi logos mogao da se razvija, što, kratkoročno, donosi napredak, ali je, dugoročno gledajući, zalog propasti, ako se taj Logos razvija na račun Erosa. 

Rekoh da je na čardaku najmlađi carević ostao sam, što, u stvari, nije sasvim tačno. Sa njim su, naime, ostali konji, njegova instinktivna priroda, koja je verovatno zaslužna za njegovu dobru obaveštenost o onome što se događa u carstvu, što je sušta suprotnost uvelom caru i njegovoj suvoj ličnosti. 

Tako najmlađi carević, na dan venčanja najstarijeg carevog sina, doleće – da, bajka kaže baš tako: on doleće među svatove na vrancu, pa svoga brata-mladoženju udari malo buzdovanom po leđima, od čega taj zavidljivac i prevarant biva oboren s konja. Verovatno pritom nije slučajno to da je prvo tajanstveno pojavljivanje najmlađeg carevića upriličeno baš na vrancu, konju crne dlake, pre nego što je odmah nakon tog obaranja najstarijeg brata odleteo natrag na čardak. 

I ovde, u stvari, imamo simboliku moćnog i stvaralačkog broja tri, jer tri puta najmlađi carević napušta čardak: prvi put na crnom konju kako bi protresao i na nekakav pokret naveo najstarijeg brata; drugi put doleti na đogatu, konju bele dlake, kako bi buzdovanom po leđima čvoknuo srednjeg brata; treći put kako bi se razračunao sa čobančetom, a konačno i sa braćom, jer on tada, s obzorom na to da je saznao da se čobanče ženi njegovom devojkom (onom koja niže bisere dok joj društvo pravi zlatna kokoška sa pilićima), doleće na kulašu, konju sive dlake, mladoženju udara u glavu i na mestu ga ubija. I ovde bi trostrukost, između ostalog, mogla da se posmatra kao niz i razvoj jednog procesa čije središnje mesto zauzima stavljenje u pokret instinktualih sila pri povratku u svet i ponovnom susretu sa braćom, pa i sa ocem, i razračunavanju sa inferiornim likom psihe što se, nesvestan i bezvoljan, upravo spremao da se spoji sa silinom koju predstavlja treća devojka iz bajke.

Najmlađi carević svoju braću udara po leđima, dok čobanina pogađa u glavu. Udariti po leđima znači udariti po srčanom centru i to sa pasivne, ženske strane. Udariti u glavu znači udariti u centar svesnosti, uma, logosa, čega, međutim, u čobaninu iz bajke malo ima.

Redosled i izbor konja za svaku od tri prilike, uostalom, još jednom ponavlja onaj s početka bajke kad je carević ulazio u sobe čardaka i otkrivao konje (prvo vranac, pa đogat-belac, a naposletku kulaš, sivi konj). 

Nakon tog trećeg nasrtaja najmlađeg carevića, stvar se razjašnjava. Svatovi ga salete, a on ne beži, jer više za povlačenje nema razloga, već se pokazuje, razotkrivajući sopstveni identitet. Sestra i devojke najzad progovaraju, pa posvedoče da je upravo on, najmlađi carev sin, sam i jedini izvršio sva ona junaštva – zmaja ubio, sestru spasao, devojke osvojio – te da su starija braća, zavidljiva i ništavna kakva jesu, prisvojila zasluge i prevarila oca-cara.

Car – koji, međutim, uopšte ne primećuje svoj bedni udeo u priči – jako se naljuti, što je sasvim prirodno jer bezdušni carevi to najbolje rade, odmah otera dvojicu starijih sinova, a najmlađeg oženi devojkom koju je ovaj za sebe izabrao, te ga, kako bajka kaže, ostavi da posle oca caruje. 

Ovo, razume se, i nije baš srećan završetak priče.

Na kraju bajke na dvoru ostaju car, najmlađi carev sin sa suprugom i verovatno princeza-kraljeva ćerka. Sa najmlađim princem, tako, na dvoru ostaje novi život, a, osim kvaterniteta, postoji i ravnoteža između ženskog i muškog principa. Pored careve ćerke, tu je i buduća nova carica, što znači da je vladajući stav obnovio vezu sa svojim nesvesnim izvorom.  Ne valja to što su dvojica starijih prinčeva sa svojim princezama proterana, jer kad se nešto protera, ono završi u senci. Dvojica starije braće, u slučaju početnog kvaterniteta, imaju uloge dve sporedne funkcije, koje su, onako nejake, lako podložne tmini. Ovako, na kraju bajke, pored kvaternite na dvoru, što je svesna strana stvarnosti, imamo četvorku i u nesvesnom, što je deo koji je izgnan i koji će iz svog mraka da pravi probleme sve dok najzad jednom ne bude osvešćen i integrisan, tj. dok mu ne bude priznato mesto i pozitivno zaduženje u sistemu kojem pripada.

Naposletku, postoji ravnoteža između svesnog i nesvesnog dela stvarnosti. Četiri su figure proterane u nesvesno, pri čemu nije nevažno koje su to figure, naročito s obzirom na to da su u pitanju dva aspekta Anime i dve pomoćne funkcije psihe, od kojih je jedna bliska glavnoj funkciji, koju ovakva situacija verovatno oslabljuje. 

Tako, čini se da je, iako naoko postoji ravnoteža, svesni deo znatno ugrožen i preti mu pad u nesvesno. Ove vrlo klimave prilike – pojačane suviše velikom razlikom između onoga što predstavlja car i onoga što personifikuje najmlađi carević (glavna i inferiorna funkcija, bez pomoćnih koje bi igrale ulogu mosta) – očituju se i u figuri sestre, princeze.

Nakon napuštanja čardaka, careva ćerka se, naime, slabo pominje. Iako ona ne nestaje sasvim, izgleda kao da na njeno mesto stupaju tri devojke koje je zmaj čuvao na čardaku, odnosno kao da se Anima, isprva oličena u princezi, razlaže na tri figure. A na kraju priče, i mada se može pretpostaviti da princeza ostaje na dvoru, njen nam lik tek povremeno i načas, možda skriven u magli nekakve nametnute nevažnosti, zatitra pred očima tako da nikako ne možemo sa sigurnošću da kažemo da li na dvoru ostaje njih četvoro ili ipak tek troje. Ovo je važno s obzirom na Jungovu misao prema kojoj „se težak korak od tri do četiri, ili od sedam do osam, dovodi u vezu s problemom integracije četvrte, inferiorne funkcije“ (Marija Lujza fon Franc, Motivi iskupljenja u bajkama). U vezi sa tim, Marija Lujza fon Franc kaže da se tu „uvek javlja ogromna teškoća koja je u vezi s činjenicom da se nesvesno ne može u potpunosti integrisati, pa četvrta funkcija uvek ostaje manje ili više autonomna“, što „je u stvari dobro, to je znak da život nastavlja da teče i neprekidno konstelira nove materijale i nove probleme. Celina nikada nije integrisana, a čak i kad bi to bilo moguće, to bi značilo petrifikaciju životnog procesa“. Osim toga, polazeći od aksioma Marije Proročice, poznate i kao Marija Jevrejka i Marija Koptska, alhemičarke iz 3. veka, prema kojem „jedan postaje dva, dva postaje tri, a od tri nastaje jedno kao četvrto“, Jung je – koristeći ovaj aksiom kao metaforu za proces individuacije, te zaključivši da osvešćenje četvrte, inferiorne funkcije, koja je inače zaražena kolektivnim nesvesnim, donosi sa sobom arhetip Sopstva – primetio da nesigurnost između četiri i tri predstavlja kolebanje između duhovnog i telesnog, s obzirom na to da broj četiri simbolizuje žensko, materinsko i telesno, dok broj tri ima značenje muškog, očinskog i duhovnog (Marija Lujza fon Franc, Snovi).  

Moglo bi se zaključiti da je naposletku malo šta rešeno. Osim što su likovi zamenili mesta, Anima je izašla iz kaveza, preživela iskustvo sa zmajem, ne samo da se umnožila tako da je od jedne nastalo četiri (što samo po sebi, a s obzirom na simboliku broja četiri, ima veliki značaj jer ukazuje na celovitost) već su tri od četiri njena aspekta prilično jasno oslikana, mada su dva, i to ona koja ispredaju zlatnu žicu i njome vezu, potonula u nesvesno, da se tamo, združena sa prosečnošću, ukotve u senci iz koje će dugo i uporno da rovare. Umesto zatočene Anime, imamo proteranu braću sa devojkama i cara koji nastavlja da vlada kako je i ranije vladao, mada mu je životna sila obnovljena podvigom najmlađeg carevića. Sistem se nije promenio, ali mu je udahnut novi život: na dvoru je devojka sa biserima, ona u čijoj su biti mogućnost kosmičkog jedinstva, integracije, ucelovljenosti. 

Zanimljivo je, uostalom, da u ovoj bajci nema, kako bi to rekao Jung,  ”uranjanja u tamnu dolinu”, nema silaska u dubinu, koji je neophodni uslov koji prethodi uspinjanju. Dok se najmlađi carević uspinje u oblast duha, na zemlji ostaju njegova starija braća, tj. priča ostaje na dva nivoa: na površini zemlje i u visinama Čardaka. S obzirom na brojnost i značaj figura iz Senke, poseta mračnim ponorima kolektivnog, pa i ličnog nesvesnog, sledi.

*

Ovu analizu uobličavam pred kraj četvrtog meseca studentskih blokada započetih u novembru 2024. godine, što je, samo po sebi, interesantna paralela.

¹ Prema Snežani Samardžić, Vuk Karadžić se „već 1815. upoznao sa Grimovim uputstvima o značaju i ciljevima sabiranja pripovedne građe“ da bi 1821. u Beču objavio prvu malu zbirku Narodnih srpskih pripovjedaka. Godine 1853. međutim, Vuk je objavio „svoju veliku zbirku Srpskih narodnih pripovijedaka (iz predgovora Antologije narodnih bajki, Politika, Narodna knjiga, 2005)