Baš pored kuće Čedomilja Mijatovića, u Kneza Miloša 1a, od 1911. godine nalazi se zgrada Muzičke škole „Stanković“. Vrlo je slična komšijskoj kući, viša od nje za dograđeni sprat, koji joj je, uz doksat, nadzidao arhitekta Petar Bajalović za potrebe muzičke škole. Kuća je tako dobila prostranu salu u kojoj su, prema Nenadu Novaku Stefanoviću, čitali Andrić i Crnjanski, dok je Moris Rozental svirao klavir. Kuća je poznata i po tome što su zenitisti tu napravili svoju prvu izložbu, a violinista Lajko Feliks i balerina Ašhen Ataljanc držali svoje koncerte. Muzička škola čuva klavir stenvej koji je izabrao Ivo Pogorelić da na njemu odsvira svoj beogradski koncert.
Ali pre nego što je Pevačko društvo „Stanković“ otkupilo kuću da se dogradi i postane muzička škola, ta kuća je bila kraljeva garsonjera – ljubavno gnezdo u kojem su se pod okriljem noći sastajali Draga Mašin i Aleksandar Obrenović. Bilo je to između 1897. godine – pošto je Draga ostavila kraljicu Nataliju u čijoj je službi u Bijaricu bila – i 1900. godine, kad su se Draga i Aleksandar venčali. Do venčanja, Draga je stanovala u kući u Krunskoj u kojoj je danas Belgijska ambasada, a iz te kuće su u smrt pošla njena braća Lunjevice, kad su u noći 29. maja 1903. začuli pucnje iz pravca Dvora.
Na sceni je, međutim, bio i Đorđe Genčić, spreman da srpsku istoriju začini onim što su njegova užarena misao i suvo srce jedino mogli da daju
Aleksandar i Draga – možda najtragičniji ljubavni par koji pamti srpska istorija. Mnogo je pisano o njima, ali sve te reči pod raznoraznim naslovima kao da su potekle iz jednog izvora, utelovljenog u figuri Đorđa Genčića, ministra unutrašnjih dela kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića. Ali koliko je zaista taj izvor pouzdan, a koliko je tek priča dostojna da bude ekranizovana, ali pritom ipak zasnovana tek na pretpostavkama maštom obdarenog čoveka veštog pera? Ko su zaista bili ti ljudi – Draga i Aleksandar? I kakve su nam energije ostavili da se kovitlaju iz svog tužnog i krvavog epicentra – baš sa onog mesta na kojem je nekad bilo Simićevo zdanje a na zdanju onaj prozor s kojeg su bačena njihova iskasapljena tela, i onaj plato pod balkonom na kojem se proslavljaju pobede naših sportista?
Đorđe Genčić – glavni organizator zavere koja je dovela do 29. maja 1903. godine, „snažna individualnost, čovek jake, gvozdene volje, muževan, reprezentativan i – tajanstven… na mahove sumoran, sentimentalan, pa čak i romantičan, sposoban za apstrakcije, za ono što je iznad i izvan svakodnevnog… strašno (je) voleo konje, dok nije mario ni za vino, ni za karte, ni za banalne ljubavne avanture – premda su žene letele za njim i on sa njima umeo kao niko“; tako je Milan Jovanović-Stojimirović opisao slabo obrazovanog ali „vrlo bistrog“ ministra policije, koji se, između ostalog, bavio i rudarstvom. Ali Genčić nije bio samo to – ministar koji danas jeste, sutra nije; ne, Genčić je bio strastveno odan Obrenovićima, „intimus oba kralja“ i „spona među njima“, onaj koji je sa kraljem Milanom išao u lov na medvede, a s kraljem Aleksandrom uživao u hrani i piću, i njihov čovek od poverenja spreman da učini sve što je smatrao da je u interesu dinastije. Kraljicu Nataliju nikako nije voleo pa je o njoj govorio kao o salonskoj nihilistkinji, mrzeo je Dragu, ljuto se protivio Aleksandrovom braku, po službenoj dužnosti i ličnom nahođenju obavestio je kralja o mračnoj prošlosti njegove izabranice, kad nije uspeo da razdvoji verenike besan i razočaran dao je ostavku, organizovao zaverenike, doveo na vlast Karađorđeviće, i, ostavljen od supruge Gite koja se zaljubila u Arsena Karađorđevića, pred kraj svog tužnog života, koji je već sasvim ugušila astma, 1937. godine razgovarao sa Milanom Jovanovićem-Stojimirovićem o poslednjim danima dinastije Obrenović, da bi taj intervju u knjizi „Siluete starog Beograda“ bio objavljen pod naslovom „Zašto sam ubio Aleksandra Obrenovića“. Te strašne noći 29. maja 1903. godine, ubijena je i Draga, ali ona se u naslovu ne pominje; ipak, sve o ličnostima Drage i Aleksandra što je ostavio Genčić, preuzeli su svi koji su o njima pisali. U ovom trenutku, međutim, moguće je dodati to da se već iza ovih podataka o Genčiću nazire mogućnost raskošne dubinsko-psihološke analize i zasad samo pretpostavka da bi ta analiza mogla biti deo isto tako važne analize Drage i Aleksandra, koja bi verovatno dala nova i zanimljiva otkrića. Pregršt je materijala za istraživanje, ali će se na ovom mestu analiza Drage, Aleksandra i njihovih prilika zadržati u okviru koji određuje tema ovog teksta.
A onda je svoju reč dao i Slobodan Jovanović i još nešto pepela sručio na Dragu, Aleksandra i njihovu ljubavnu priču
Milan Jovanović-Stojimirović je zapisao da je Aleksandar Obrenović bio „veoma bistar i vrlo radan čovek“ kojem nije manjkalo ni obrazovanja, jer je završio prava i položio sudsko-advokatski ispit. Bio je rečit čovek, ali „odveć kabinetska priroda, zatvoren u svoj svet“ i „bio je sanjalica, koja u bunovnosti svojih maštanja ne vidi stvari oko sebe“ mada „sanjalica sa diktatorskim sklonostima, koja nameće svoju volju na jedan dečački nezreo način“.
U knjizi „Vlada Aleksandra Obrenovića I“ Slobodan Jovanović kaže da je Aleksandar Obrenović tokom maloletstva živeo „tužno i osamljeno – siroče kraj živih roditelja“. Sam u pustom dvoru u kojem je čuvan kao u zatvoru, živeo je pod „strogim nadzorom“ svog vaspitača oficira, sasvim „odvojen od sveta“ sa kojim se susretao samo o državnim praznicima; jedino društvo bili su mu nastavnici i dvorski oficiri. U šetnje je izlazio u kolima, u pratnji konjanika, a kako je vreme prolazilo njegova izolovanost je postajala sve mučnija: po nalogu namestika njegova je prepiska otvarana i čitana, a govorilo se i da mu je ukraden dnevnik. Svoje samotne dane provodio je u učenju. Preko godine „kljukan znanjima“, leta je provodio na vojnim vežbama. Razonodu je nalazio u putovanjima po zemlji i inostranstvu. Rana kratkovidost, vedar smeo pogled koji je s godinama postajao sve više setan, krupnog tela i bez gracioznosti u pokretima, izgleda malko i trapav, jer kad bi se našao na konju činilo se da će svakog časa pasti. Bez vojničkog držanja, mekih crta lica i umiljatog glasa, gospodski belog tena, milog osmeha. Nesmirenih prstiju kojima je stalno „čupkao i kidao hartijice, i to tako sitno kao da ih je miš izgrizao“. Svoj lagani govor često je prekidao „kao da prethodno ponavlja u glavi ono što misli reći“. Bio je marljiv i savestan đak, pamćenje mu je bilo dobro, bio je u stanju da računa „u glavi s nizovima od po šest brojeva“. Rukopis mu je bio loš – „iskrivljen i mlitav, koji je u toku pisanja postajao sve sitniji i naličniji na stenografske znake“. Znao je više od svojih vršnjaka, mada ga nijedan predmet nije posebno zanimao. „Bistar i oštrouman“ pokazivao je zanimanje za ono što je Alber Male video kao Aleksandrovo interesovanje za filozofiju, a Slobodan Jovanović o tome govorio kao o „običnom mladićskom interesovanju za tajnu života i smrti“. Bez strasti i poroka, bar u to rano doba, Aleksandru ni do kakvih razonoda nije bilo naročito stalo: „Nije mario ni za lov ni za jahanje, nije pušio, nije pio; rado se kartao, ali kockarska strast nije se kod njega obelodanjivala“. Osetljivih nerava, „patio je od glavobolje i nesanice; nije smeo kostur i zmiju da vidi ni na slici. U ponašanju je bio blag i ljubazan; čak ni prema posluzi nije bio prek ni osorljiv. U krugu poznanika i prijatelja bio je vedar, i imao humora, koga nisu imali ni njegov otac ni njegova majka“. Oficir Jovan Mišković koji je tri godine bio Aleksandrov vaspitač, primetio je kraljeve slabosti: „Bio je oplaporan, nemaran i neuredan; voleo je da dobije na kartama, makar i nepravilnim načinom; vrlo ljubopitljiv i lukav; u trenucima razdraženosti jogunast i surov, ali u osnovi blag i dobar“; ove Aleksandrove osobine Slobodan Jovanović je nazvao njegovim malim manama. Osim toga, Aleksandar je imao izraženu i sasvim očiglednu sposobnost vladanja sobom, „koja je već prelazila u prikrivenost. Svoja prava osećanja i prisne misli nije kazivao nikome. Za vreme svađe njegovih roditelja nije se moglo poznati kojoj strani više naginje… Aleksandar nije otvarao srce nikome, i za vreme svađe svojih roditelja ponašao se kao nema ličnost… Ova vlada nad sobom mogla je značiti da je kod Aleksandra ostavljenog samom sebi, bez roditeljske ljubavi, nastala izvesna zakržljalost ili bar uspavanost osećanja koja mu je olakšavala ovako mirno i hladno držanje“. Ono što su jedni videli kao Aleksandrovu prisebnost, drugi su smatrali za pritvornost. Njegova majka, kraljica Natalija, smatrala ga je podmuklim.
Neiskren, moralno neosetljiv i bez „samostalnosti mišljenja“, koje se pripisivalo njegovim mladim godinama; tako je bar bilo do prvog aprila 1893. godine kad je Aleksandar izvršio državni udar i namesnicima uzeo vlast. Do tada vredan dečak okrenut učenju, u narednih godinu dana on je „izgledao mlad vladalac slavoljubiv i odvažan, koji se sav predao državnim poslovima, ali se još nije odučio od mladićskog brzanja i preterivanja“. Nakon devetog maja 1894. godine „nastaje izvesna klonulost: on se prestaje interesovati za državne poslove onako živo kao dotle“. Pokazuje strpljivost, veštinu i smotrenost, ali bez energije; „svi njegovi postupci posle devetog maja izgledaju neki ogledi i pokušaji“. Za pet godina vladavine promenio je sedam vlada, što je u zemlji stvaralo atmosferu „privremenosti i nesigurnosti“. „Između njega i njegovih vlada bilo je uvek neke pregrade; on im nije saopštavao svoje prave namere; one nisu znale dokle će on s njima istrajati, i osećale su se obezvoljene i obeshrabrene“. Slobodan Jovanović pominje jednu rečenicu koju je kralj često izgovarao: „Jel` te, ovo ovako ne može dugo trajati?“, pa zaključuje: „I doista kod njega nije ništa moglo dugo trajati, jer se on ni u šta nije mogao da uživi“. Naizgled hladan i ravnodušan, „nije bio ni zao ni mrzovoljan; naprotiv, imao je vedrine, blagosti, šale, ali na dnu dna nije mogao ni za šta da se zagreje i oduševi… Patio je od neke naročite duhovne sporosti: svojih razgovora sa ljudima sećao se isprva kao kroz maglu; postepeno, sećanje je bivalo sve življe i određenije; najzad, mogao je ponoviti ceo razgovor gotovo od reči do reči: ovaj proces trajao je neki put nedeljama. Obećanja je davao lako, tek polusvestan njihovoga domašaja, zbog čega je posle činio nečuvene napore da se kako bilo izmigolji. Na neprijatnosti nije se odmah odazivao; trebalo mu je vremena da ih u svesti prokuva, i zato je smatran za zlopamtila. Svoje planove nosio je dugo u glavi, vraćajući se na njih i dubeći ih neprestano. Njegove odluke dugo su se učvršćivale; kad bi se jednom učvrstile, one su imale nečega potuljenog i jogunastog; on je mesecima i godinama mogao da vreba zgodnu priliku. Njegov nervni sistem nije valjao. Jedan bečki lekar koji ga je pregledao 1897, našao je kod njega „katar stomaka i jednu veliku nervoznost…, koja je pretila da rastroji ceo organizam i zahtevala ozbiljan režim života…“ Na toj fizionomiji bilo je sakriveno sve – i pogled očiju, i igra usana. Pristupao je čoveku kao slep, nesiguran na nogama kao da će se spotaći; rukovanje mu je bilo hladno i mlitavo; kao njegov duh, tako i njegova ruka nije stezala ništa. Njegova muška prsa, a ženski kukovi, njegov glas čas vrlo dubok, a čas vrlo tanak, njegova potpuna vlada nad mišićima lica, a bolesna nervoznost ruku – sve je to činilo utisak nečega neodređenog, protivurečnog, nesigurnog. U to vreme o njemu se govorilo kao o bolesnom mladom čoveku, premorenom vladalačkim naporima koje je pre vremena natovario na sebe – i kome bi bilo potrebno da se vrati nanovo u maloletstvo“ (Slobodan Jovanović).
Kralj se zaljubio u Dragu početkom 1895. godine i od tada je, kako Jovanović kaže, iz potaje pripremao svoj brak. Smotreno i polako, on je u svoje planove o ženidbi sa Dragom Mašin uvodio ljude jednog po jednog, govoreći sa svakim u četiri oka. Kad su ministri u ostavci u julu 1900. godine pokušali da spreče kraljevu ženidbu, on je odlučno stao u odbranu svoje ljubavi. Jovanović kaže: „Kralj je bio preko mere ljut na ministre, ali nije pokazivao ni najmanje straha od njih: to je bila ljutnja gospodara na poslugu koja se odjednom pokazala neposlušna“. I nije to bila samo trenutna kriza; Aleksandra je upravo njegova ženidba posvađala s oficirima i sa ocem; „Vest da njegov (Milanov) sin u koga je stavljao sve svoje nade i ambicije, uzima za ženu svoju milosnicu, ta vest zabolela je Milana do srca“. Aleksandra su osudili svi, a Slobodan Jovanović je zapisao: „Pravi despotizam nije onaj koji nasilnim načinom radi za državu, nego onaj koji lične prohteve stavlja ispred državnih interesa“.
Na vest o Aleksandrovoj veridbi, Milan je rekao da mu njegova oficirska čast ne dopušta da se vrati u Srbiju, pa je odbio da reaguje. Genčić mu je to zamerio, dok je o Aleksandru govorio kao o zločincu i pustom čoveku kojem ništa nije sveto a u kojem je najednom sagledao zver. Sentimentalni i razočarani ministar unutrašnjih dela, koji je sebe video kao istorijskog filozofa, tada se zapitao: „Pa šta mi imamo još da čekamo od tog neverovatnog čoveka? Gde je naša istorijska budućnost? Gde je tu kralj kao osovina oko koje treba spremati misiju Srbije za oslobođenje? Gde je tu kruna, gde monarhija, kad je kralj jedna hulja i kad u dvor ulazi jedna zla, matora, besplodna, nečasna i ljigava zmija?“
Bilo kako bilo, Aleksandar i Draga su se venčali u julu 1900. godine. Naredne godine je u svojoj četrdeset sedmoj godini umro kralj Milan. Krajem maja 1903. godine ubijeni su kralj Aleksandar i kraljica Draga. Aleksandar je tada imao dvadeset sedam godina.
Ali ko je bila ta Draga zbog koje se jedan kralj zamerio svetu? Voljena žena ili bludnica? Aleksandrova bela tica ili besplodna, matora zmija koja se na Genčićevo zaprepašćenje ušunjala u dvor? Obožavana duša kraljeve duboko ranjene duše ili Lilit – prezrena ali nespremna da se ukloni samo zato što su sentimentalni srpski političari, uskraćeni oficiri i uvređene beogradske gospođe odlučili da je ne vide i da ona mora da nestane?
O Dragi su pretežno pisali muškarci, a ti muškarci ostavili su nam veoma vredan materijal za analizu – Drage, Aleksandra, srpskog društva i samih tih muškaraca, koji su tako silno ljubili sopstvena pera.
Razgovarajući sa Milanom Jovanovićem-Stojimirovićem o ubistvu poslednjih Obrenovića, Đorđe Genčić je potvrdio da je o Dragi mislio kao o lepoj, inteligentnoj i pokvarenoj ženi. Tvrdio je da je imao „spisak njenih dvanaest sumnjivih prijatelja“, a da je usto Draga „volela da piskara pisma, feljtončiće“, da je prevodila romane za novine, a „kod svog ljubavnika Popovića“ prevela je i objavila francuski roman „Mačje oko“. Ovo neizrecivo nipodaštavanje Genčić još filuje: „Veli se da je Draga bila starija od Aleksandra dvanaest godina, a ja mislim i svih petnaest. Jer je još pre svadbe bila debela… A Aleksandar je, kao čovek bez volje, našao u njoj jednu jaku volju – vodilju! Ambiciozna i lukava žena niske duše, ona ga je potpuno osvojila, prosto omađijala“. Genčić, koji je vezu Drage i Aleksandra nazvao Draginim „samostalnim poslom“, tvrdio je da Draga nije imala časti, već da je bila bestidna i vešta.
Slobodan Jovanović kaže da je Draga Mašin posle muževljeve smrti u oskudici „našla jednog prijatelja koji ju je izdržavao“, da su se potom ti prijatelji smenjivali, i za svakog je htela da se uda ali joj to nije uspevalo. Jovanović tvrdi da je „u nedostatku stalnog prijatelja morala ići od čoveka do čoveka, ali i tada bila je obazriva – hvatala strance i ljude iz boljeg sveta“. Jovanović, dabome, za ovo ne pruža nikakve dokaze, kao da smatra da nisu potrebni. Kaže da su Dragu njeni neprijatelji „bezmalo proglasili za javnu žensku“, ali njegovi navodi o tome kako je Dragin „odsek života težak i mračan“ polako počeo da se zaboravlja kad je stupila u službu kraljice Natalije, ne izgledaju moguće. Naime, logičnije bi bilo pomisliti da su Dragini „gresi“, koji su, izgleda, nakon kraljeve veridbe svima bili poznati, prvo morali da budu potpuno izbrisani da bi joj uopšte bilo moguće da se približi kraljici Nataliji i uđe u njeno najbliže okruženje, jer teško je poverovati da se ponosna kraljica koja je držala do svog dostojanstva i održavala veze sa ljudima iz društvenog života Srbije nije potanko obavestila o ličnosti žene koju prima u svoju kuću. Međutim, Jovanović nas, osim o Draginom moralnom statusu, obaveštava i o prilično odurnom njenom izgledu, čime istrajno gradi priču o kraljevoj grešci na koju ga je navela ta, kako je Genčić lepo rekao, ambiciozna i lukava žena niske duše, kojoj je pošlo za rukom da svojim veštičjim znanjima prosto omađija kralja. U svakom slučaju, u 1900. godini venčanja, ta tridesetšestogodišnja udovica koja je bila „uvela“, mada su se „tragovi negdašnje lepote još videli“, imala je poduži nos koji je otkrivao „svojeglavu“ ženu. Pored „nečega nepravilnog i uznemirenog“ u fizionomiji, imala je „odveć jake kukove… govorila je glasno, sa živim pokretima južne žene, smejala se retko, i njen smej zvonio je lažno“. Jovanović kaže da su je uglađenost i veština u ponašanju koju je imala pre nego što je ušla u Dvor, napustili, pa se „ispoljila kao naša obična žena“, tj. kao „prava srpska žena s jakim porodičnim osećanjem koja sve svoje vuče sobom“, čime je objašnjeno prisustvo njene braće i sestara u Dvoru. Pored toga, prema Jovanoviću, Draga je bila tvrdica koja je volela da čini ljudima ali uvek o državnom trošku, „nije podnosila nepovoljne ocene“ o sebi zbog čega se odmah žalila kralju, a „kao žene uopšte, bila je u politici nestrpljiva; držala je da se odsečnošću može sve postići“. Zatim, Dvor je u njenom prisustvu izgubio mnogo od raskoši, etikete i gospodstva, a kako „bi prikrila sve što joj je nedostajalo da bude prava kraljica, ona se pravila kraljica Srpkinja, koja uvodi u dvor narodni duh, pri čemu je, tako prerušena, činila da „njeno na silu kraljevanje ličilo je na maškare“.
Ko zna na čemu zasnivajući svoje navode, Milan Jovanović-Stojimirović kaže da su 1902. godine kraljevi odnosi s Dragom „ušli u veliku krizu“ i da je on „nje bio sit i želeo je da je se otarasi, ali ne da time izazove skandal, nego da dođe do prijateljskog razvoda braka sa njom iz državnog razloga, dakle samo zato što je bila nerotkinja i što je njemu bila potrebna žena koja će mu produžiti lozu, roditi mu prestolonaslednika. Izvesno je da su on i Draga dobro prostudirali to pitanje i da je ona već bila sklona da se povinuje tome zahtevu… ali je ona, već spakovana da krene tobož u Francesbad na lečenje, odlagala polazak, čekajući, verovatno, da sa Aleksandrom napravi što povoljniji finansijski aranžman“. Iako pominje da je „Aleksandar odlagao tu stvar“, Jovanović-Stojimirović ne navodi ništa što bi pouzdanom učinilo njegovu tvrdnju da bi Aleksandar Dragu „svakako udaljio iz zemlje i objavio manifest“ o njihovom razvodu. Ta pitka priča već na prvi pogled puna protivrečnosti, međutim, ostaje na nivou neukusnog nagađanja; istina je da u stvari nema dokaza da je Kralj hteo razvod, ni da je o tome bilo reči među supružnicima, ni da je pravljen ma kakav aranžman u tom smislu, a posebno ne da se Draga cenjkala u nastojanju da što više novca iznudi Kralju. Ali priča je ispričana, a sve priče obično govore više o onima koji ih pričaju nego o onome o čemu se govori. Uostalom, čak i Milan Jovanović-Stojimirović – pripovedač zakulisnih beogradskih pripovesti čiji se materijal često sastoji iz nagađanja bujne mašte i veštog pera, kaže da je Aleksandar „imao dobro smišljen plan“ za svoj život nakon Drage i da za svoju popularnost nije imao razloga da brine jer bi „ceo svet prihvatio njegov razlaz sa Dragom kao sasvim logičnu stvar“, ali ako je tako, zašto je onda Kralj odlagao rastanak s Dragom? Trabalo je, međutim, da Draga bude crnilo i nesreća, pa je svaki glas išao u tom smeru. A ipak, Jovanović-Stojimirović kaže da su svi oni koji su poznavali Dragu govorili o njenoj umnosti i načitanosti, a neki su tome dodavali da je imala i veoma mnogo ličnog dostojanstva. Imala je „finu uzdržanost“ proisteklu iz „velikih životnih iskustava“, ali ju je Jovanović-Stojimirović proglasio krivom „što je zavela Aleksandra Obrenovića još kao dečka, zatim što se udadbom vezala za njega, mlađeg od sebe 12 godina i, najzad, kriva i zato što je izigravala pred njim lažne trudnoće (pre i posle venčanja), mada je znala da joj je jednom operacijom u Beču bila izvađena materica. Ali se ona u svom društvenom uzdizanju pokvarila, pa nije htela da se vraća u sirotinju…“. Ni ova začuđujuće lako izrečena presuda nije sasvim pouzdana, a osim toga što se demonizuje Draga za koju se čak tvrdilo da je Aleksandra „terala i da pije“, od Aleksandra se pravi vezana vreća bez mozga i trunčice osećaja za ličnu odgovornost. Ta „prečitana“ žena koja je „zavolela komfor i lagodan život pa mu je žrtvovala moral“, priličnu je udobnost imala i u Bijaricu u kući kraljice Natalije kojoj je bila družbenica. Ali Natalija je, kažu, procenila da bi ta udovica koja joj se poverila da zbog nekog starog pada na ledu ne može da ima dece, bila odlična prilika koja bi kralja-dečaka uvela u svet ljubavnih veština, pri čemu se Aleksandar zaljubio, a Draga iskoristila njegovu zaljubljenost. Iz skoro svakog pasusa napisanog o zmijolikoj Dragi kao iskre vatrometa iskaču protivrečnosti, pa se i ovde primećuje da ta eventualna Dragina priča o teškoj povredi zadobijenoj padom na ledu suvišnom čini priču o bečkoj operaciji kojom joj je odstranjena materica, a ni o laganju Kralju i suprugu ne može biti reči ako je kraljica majka već znala da je Draga nerotkinja. Ali tih protivrečnosti koje lako pobijaju jedna drugu, uz priznanje većine pisaca da je pretežan deo onoga što je o Dragi napisano bilo tek nagađanje, ima mnogo, a sabrane, te klevete, makar pred onima koji žele da u njih poveruju, gube svoju klevetničku prirodu, i čine ključni dokaz o Draginoj nepodopštini. Nemamo na osnovu čega da prihvatimo tvrdnju Nenada Novaka Stefanovića da je Aleksandar Obrenović „znao da Genčić ne laže“ kad mu je govorio o Draginim mnogobrojnim ljubavnicima od kojih je jedan i sam bio. Sve je ovo ružno i bedno, ali opravdano, makar u očima umova koji misle da državni ili ma koji drugi interesi opravdavaju sve. A istina je – jer o tome postoje i pisani dokazi – da se Draga, pre nego što je postala družbenica kraljice Natalije, bavila prevodilačkim radom, da je uređivala ženski list Domaćica, i bila član beogradskog udruženja novinara. Bogdan Popović ju je, prema rečima Milana Jovanovića-Stojimirovića, video kao „dobru i vrlo delikatnu ženu“.
Otrovna srca finih beogradskih gospođa i nejaki mozgovi vatrenih oficira
Draga Mašin – klevetana i voljena, žena kojoj je zamerena „načitanost“ što ju je odvela u ambiciju, da bi joj ta ambicija potpisala smrtnu presudu. Verovatno nikada nećemo saznati da li je Draga imala bezbroj ljubavnika kao što je Genčić uveravao zaljubljenog Kralja, ni da li je svesno lagala o svojoj trudnoći ili je to možda bila samo bezumna želja za detetom koja je više imala veze sa ženskom prirodom nego sa ambicijom, ni da li je Kralj uvideo grešku, pa rešio da je se reši, samo nije stigao to da uradi. Ali pored tajne koja će zauvek ostati skrivena, jedno je izvesno:
Priča o Aleksandru i Dragi u stvari je priča o duboko zanemarenoj i nasmrt povređenoj ženskosti, i duboko zbunjenoj i nasmrt povređenoj muškosti, a sve te strašne rane mogu se sagledati bar na tri načina: kroz samu priču ljubavnika, kroz reakcije beogradskih gospođa na Dragu i njeno venčanje, i kroz muški pogled na Dragu, Aleksandra i njihovu ljubav, pri čemu su nam poznati Genčićevi stavovi i ono što su o toj stvari zapisali Slobodan Jovanović i Milan Jovanović-Stojimirović.
Dragi je, između ostalog, zamereno i to što je bila nerotkinja, pa su pritom korišćeni razni termini koji dočaravaju bogatstvo srpskog jezika, mada ne služe na čast srpskom narodu. Koristili su ih i muškarci i žene, i niko se nije obazirao na to da pravu istinu o tome niko nije znao, niti je danas zna, što, međutim, mnoge nije sprečilo da dozvole sebi da poture pretpostavke i prikažu ih kao suštu istinu. Tako Slobodan Jovanović kaže da su Dragina pisma Aleksandru skoro sva pogubljena i da se ne zna šta mu je govorila u vezi sa decom koju je on, i pored kraljevske dužnosti, želeo da ima, ali ipak zaključuje da je Draga lagala Aleksandra i na njega svaljivala krivicu za svoje pobačaje, jer „siromah mladi kralj, tako željan dece, pao je u ruke žene jalove i lukave, koja mu je dete jednako obećavala, i navek mesto porođaja priređivala lažni pobačaj – i taj pobačaj koji je tobože mogao nju stati glave, stavljala njemu na teret“. Ovo otkriva suštinsko nepoverenje prema ženi i ženskosti, koje potom dopušta svakakve nepodopštine, od kojih su klevete i omalovažavanje samo početak. To nepoverenje je verovatno staro koliko i ljudski rod, ali nekada davno, pre patrijarhata i hrišćanstva, žene su, ako ništa drugo, imale dovoljno snage da se izmaknu, a možda i da odluče i izaberu da ne pristanu na omalovažavanje. Slavljena je Boginja, kao što je slavljen Bog. A kroz ta božanstva slavljena je celovitost – ona ljudska celovitost kojoj je ljudski rod oduvek, svesno ili nesvesno, težio, izražena kroz božanska imena. Onda je Boginja rascepljena.
Naime, kako se može pročitati kod Marije Lujze fon Franc, Boginjina tamna strana je odvojena od svetačke i bele; Izida je postala Devica Marija. Hrišćanskoj crkvi koja je jačala, nikako se nije sviđao individualizam, pa je taj javašluk sputavala svim sredstvima i na svakom polju. Tako joj se na putu našla i ljubav. U stvari, muškarci su „pre uspona i širenja kulta Device Marije“ imali običaj da sve svoje pobede posvećuju svojim ljudskim izabranicama, a žene su imale običaj da biraju muškarce čije će podvige ceniti više od drugih. U tim „dvorskim ljubavima“ muškarac je u ljubavnoj vezi sa ženom imao priliku da uči o svojoj osećajnoj strani, a žena je istraživala svoju ženskost, jačala je, oplemenjivala, i pritom učila da je razlikuje od one svoje nesvesne, muške strane, koju je vekovima kasnije Jung nazvao Animusom. Ali onda je Crkva rekla da je to pogrešno, da su žene zlo a da je Bogorodica čisto oličenje dobra, i zapovedila je muškarcima da pobede svojih mačeva posvećuju isključivo Devici Mariji. Bilo je to pravo svetogrđe i istinski zločin jer je u psihi i muškaraca i žena načinjena pustoš. Muškarci, zgroženi nad ženskim zlom koje nisu više imali prilike da upoznaju u sebi jer je bilo zabranjeno a potom sve dublje potiskivano u senku, za supruge su počeli da biraju prečiste deve, dok su potrebe svoje jako uznemirene senovite strane zadovoljavali u bordelima; osećanja krivice i srama, i druge teške, uglavnom nepriznate emocije, zbog toga su nastavljale da sve dublje rovare; rascep u muškoj psihi postajao je sve veći, a muška svest je bivala sve ljuća i sve nasilnija. Sa druge strane, žene su se, uverene da su zle, povukle. Trudile su se da sakriju sve ono što je društvo reklo da je pogrešno u njima, i tako su skrivale i skrivale sopstvenu razigranu i bujnu ženskost, dok i same nisu zaboravile na to svoje skriveno blago koje je nekada davno predstavljalo njihovu pokretačku snagu i samu bit njihovih bića. Boginje više nije bilo da se oko nje okupljaju, okrenule su se jedna od druge; nekada vestalke i sestre, jedna drugoj su postale zakleti neprijatelji. U želji da budu prihvaćene, ono malo energije koja im je ostala, trošile su na uzaludne pokušaje da iskamče mrvicu nečega što bi ličilo na ljubav, ili makar da se nekako zaštite, da u nekom, manje ili više mirnom okruženju, sačuvaju živu glavu. Zanimljivo je da je baš u vreme propasti institucije dvorske ljubavi, počeo lov na veštice.
Kod Slobodana Jovanovića se može pročitati: „Ljudi su praskali na jalovu udovicu koja će ugasiti dinastiju, žene su siktale na Gospa Dragu, koju su pamtile kao udovicu sa šest dinara pensije, u otrcanoj suknji i iskrivljenim cipelama; zar nju da ljube u ruku kao kraljicu? Nikada!…“. Na drugom mestu Slobodan Jovanović navodi: „Ako se izuzme slučaj proterivanja kraljice Natalije, beogradske gospođe nisu se ni u jednom političkom pitanju toliko čule koliko u pitanju kraljeve ženidbe. One nisu gledale ni Milana ni Aleksandra, nego samo Dragu: da Draga može postati kraljica, njima nije išlo nikako u glavu: njeno zakraljičenje beogradske gospođe smatrale su za svoju ličnu sramotu. Posle beogradskog garnizona, beogradsko društvo bilo je glavno leglo Draginih protivnika – i mnogi od onih koji nisu otišli u dvor da se poklone Dragi, imali su za taj lep stav da zahvale ne svojoj kuraži, nego svom strahu od svoje žene“.
Ali ima jedna vrlo zanimljiva rečenica kod Milana Jovanovića-Stojimirovića u kojoj se kaže: „Njena nepopularnost je počela od trenutka njene lažne trudnoće i od časa kad su njene sestre i braća ispunili dvor i počeli da se razmeću, što je razbudilo ljubomore i pakosti beogradskih žena; one su ih ogovarale na najpakosniji način i rušile Dragin ugled svim sredstvima, izmišljotinama i klevetanjem, podstičući mržnju i prezir sveta prema njoj. Gotovo bi se moglo reći da začetak ideje o zaveri i leži u tim ženskim spletkama, koje nikakve policijske mere nisu mogle da spreče“. I tako dolazimo do najzanimljivijeg pitanja u ovoj groznoj stvari, a možda i do same suštine mnogih užasa koji su zadesili i još uvek se događaju privatnom i javnom životu u Srbiji: gde je nestala ženska solidarnost i zašto?
Zeleno čudovište glođe zelena srca
A osim toga, možda čak i ključno pitanje ljudskog roda, koje je i te kako u tesnoj vezi sa prethodnim, jeste pitanje zavisti. Najbolju studiju o zavisti za koju znam – a zanimljivo je da se pitanjem zavisti ni na jednom polju pregnuća svet nije mnogo bavio – dali su En Belford Ulanov i Bari Ulanov u knjizi „Pepeljuga i njene sestre. Dva lica zavisti“. Zavist prikriva „dubok strah prema dobrom“ i „napada kako bi uništila ono što u stvari žarko želi, ali što smatra nedostižnim“. Za razliku od pohlepe, koja teži ispunjavanju praznine, zavist ima za cilj da „svoj objekat povredi i uništi kako bi ga lišila njegovih dobara“. Zavidljivce muči „osećaj da žive od otpadaka života, da im niko nikada ništa ne daje i da drugi uvek dobijaju više“. Njihov osećaj da ih „progoni sve što je u životu pozitivno ukorenjen je u osećaju praznine i nezajažljive gladi“. Dobro doživljavaju kao nešto što ih prevazilazi, nešto ogromno što oni ne mogu da podnesu. Vrlo je zanimljivo da je prva zavist koju osećamo ona koja se rađa između roditelja i dece; „roditelj zavidi detetu, tretira ga kao deo sebe i na kraju mu ne daje ništa“, a dete roditelju zavidi na nadmoćnosti, jer je vlasnik dobra koje je detetu nedostižno. Čak i dobro i dobrota koju roditelj daje može izazvati zavist, ako je preterana. Na polju nesvesnog tada se odvija čitava drama jer ta dobrota, koja ima sopstvene nesvesne izvore u roditelju i koja može biti pomešana sa „zastrašujućom agresijom“ koja ponekad, u skladu sa prirodom i životnim iskustvom davaoca, daje nasrtljivo i nestrpljivo, pada na tlo koje može biti prezasićeno raznim traumama, uverenjima i osećanjima – krivice, srama, nedovoljnosti, pogrešnosti, itd – pa odudara od stvarnih potreba primaoca. Sa druge strane, oni kojima se zavidi saigrači su u paklenoj igri zavisti. Kad uplašeni pred mrgodnim očima gladnim dobra poreknemo sopstveno materijalno ili duhovno dobro, porekli smo sebe, jer „odbijanje da priznamo kvalitet koji posedujemo i koji smo osvojili po cenu dugog i mukotrpnog rada ozbiljan je udarac samoj suštini dobra, pa čak i samom biću: udarac koji preti da iz našeg života izbriše svako dobro“. Taj kukavičluk nas skupo košta jer sve dublje tonemo u strah od sopstvenih darova u kojima vidimo samo uzrok patnje, pa nastavljamo da ih se odričemo, a zavidljivcu to nimalo ne pomaže: „Ako se odreknemo nade da ćemo biti viđeni i prihvaćeni zbog onoga što uistinu jesmo, bićemo optuženi da smo hladni i nadmeni; pokušamo li da podelimo dobro koje posedujemo, optužiće nas da se razmećemo ili da se snishodljivo ophodimo prema bližnjima“.
Sve u svemu, zavist nam uzima ogromnu količinu energije i tako nam onemogućava razvoj. Bez svesti o sopstvenom identitetu, živimo bojažljivo i ne osećamo se sigurno u odnosima sa drugim ljudima. U stvari, doživljavamo ih kao pretnju, pa verujemo da će oni uzeti ono što želimo i što nam pripada. Neprekidno se branimo – jer neprekidno osećamo da nas neko napada. Osećamo da nam se život ruga – jer nam nikada ne daje ono što nam je stvarno potrebno – pa postajemo ogorčeni ljudi, koji više i ne razmišljaju o sopstvenim talentima i lepoti ovog sveta. Oskudevati u identitetu „najstrašnija (je) oskudica s kojom možemo da se suočimo“, pa bi se moglo reći da je najveće dobro koje čovek može da ima upravo svest o sopstvenom identitetu. A identitet je kad znamo ko smo. On nam omogućava da prepoznamo i jasno sebi kažemo sve o svojim željama, potrebama i namerama. Kad izgubimo sebe – ne želimo ništa, ili ne umemo da definišemo sopstvenu želju. Srce se zatvori, za sebe i za svet. Tad zamiru osećanja, a bez osećanja mi nemamo identitet. Identitet ima veze sa zadovoljstvom, a zadovoljni smo kad osećamo da smo dovoljni. Biti dovoljan znači da ništa naše nije pogrešno i da već imamo sve što nam je potrebno za radost. Tako identitet nije samo kad znamo ko smo, već i kad dozvoljavamo sebi da budemo upravo to što jesmo. A kad smo ono što jesmo, tada prepoznajemo sopstvenu jedinstvenost. Svi smo jedinstveni, niko to nije manje ili više od drugoga, i svako u svojoj jedinstvenosti ima sve što mu je potrebno da uradi sve ono zbog čega se rodio. A to je već dobar razlog za zahvalnost i zadovoljstvo. Ovakvo gledanje na stvarnost se zasniva na verovanju da je kosmos uređeno mesto na kojem sve ima svoju svrhu i ništa ne postoji izdvojeno od celine ili bilo kojeg njenog dela.
Učili su nas da su osećanja pogrešna i da je bezbednije osloniti se na um. Um uopšte nije loš, čak je odličan, ali je bez osećanja osuđen da leti nisko. Poverovali smo da nismo ni dovoljno pametni, ni doboljno sposobni, ni dovoljno moćni, rečiti, druželjubivi, dopadljivi, lepi, privlačni, duhoviti… da bismo dobili ono što želimo. Zato se upoređujemo sa drugima i, podražavajući njihove identitete, posežemo za onim što oni imaju a nama je uistinu nepotrebno. Tako živimo tuđe živote, nikada svoj, a živeti tuđ život mnogo je teško, beskrajno tužno i sasvim besmisleno. Dramatično smo suzili svoje unutrašnje zemlje, surovo ograničili lični kapacitet za primanje dobra, zakočili smo se u stanju tuge i straha, preplavljeni zbunjenošću i hroničnim nezadovoljstvom koje ne veruje u talente i ličnu vrednost. Poverovali smo da je čovek čoveku vuk, da ću se uzdići samo ako ti padneš, da crni dani stižu samo je pitanje kad, i da smo uvek previše. Previše smo prodorni, zatvoreni, stidljivi, povučeni, tihi, bučni, mladi, stari, lepi, ružni; uvek smo u nečemu previše, nikada taman. A mi žudimo za tuđim odobravanjem i, željni nikada do kraja utaženog osećaja da nekome i negde pripadamo, plašimo se usamljenosti i zamiremo pred gubitkom jer smo naučili da se ovaj svet zasniva na nesrećnoj oskudici i da samo najsnažniji opstaju. Da, ovo poslednje je možda tačno, ali se onda postavlja pitanje ko su ti najsnažniji ljudi i šta je to snaga. Snaga nije ni grubost ni bezobrazluk, snaga je u nežnosti, a istinski i bezuslovno postajemo nežni onda kad prihvatimo sebe sa svim svojim lepotama od kojih smo nekada neke nazivali manama, slabostima i senkom. Samo ceo čovek je isceljen čovek, a u celovitosti nema mesta za zavist.
Venera simbolizuje lepotu, užitak i strast. Ona je nežnost, mekota i slast. Ona je i nadahnuće, kreacija i zadovoljstvo. Ona je zahvalnost, lakoća, poverenje, sklad, radost i ljubav. Svako stvaranje potiče iz srca, ali ako je srce zatvoreno, iz njega ne može da izađe ništa. Venera nikad nije ljubomorna. Ona zna da je njeno sve ono što joj je namenjeno, a drugo ne traži. Venera zna da svega ima u izobilju i da je svet dobro mesto na kojem su ispunjenja moguća. Ona poznaje svoju autentičnost i zna da niko nema ono što ona ima, a ona ima sve što joj je potrebno kako bi ispunila svrhu svog boravka na Zemlji. U njoj ništa nije pogrešno. Venera je sve ono sveže, sočno, lepo i zeleno, što raste u obilju, pod Suncem; planeta Zemlja je rođena u simbolici Venere. Ali teško povređena Venera zove se Meduza. A Meduzina priroda nikom nije prijatna, ponajmanje samoj Meduzi, mada se ona uvek postara da ne pati sama. Ona uništava sebe i ljude svojom bezgraničnom žudnjom i večitim nezadovoljstvom. Sve što radi ona radi da bi dokazala svoju vrednost, i pritom se trudi iz petnih žila, ali uvek na pogrešan način: na muški način i po muškim kriterijumima i merilima vrednosti. Ona teži savršenstvu, uverena pritom da nikada nije ni dobra ni dovoljna, pa joj život prolazi u traženju načina da se promeni, popravi i usavrši. Ogorčena je jer joj izgleda da svima uspeva ono što ona hoće samo njoj ne. Stroga je – prema sebi i prema drugima, uvek žuri ali nikuda ne stiže, ne priznaje zadovoljstvo, ceni samo napor i trud, svakodnevne radosti ne primećuje, a kad sretne nekoga ko ih vidi s gnušanjem okreće glavu, uvek joj nešto nedostaje, neprekidno je gladna i stalno umorna.
Ti si moja rajska tica i beli cvet
I tako su početkom dvadesetog veka, beogradske meduze i suvi muški umovi presudili kraljevskom paru čija se bezočnost ispoljila u odbijanju da se po pitanjima srca povinuju zahtevima mase. Za istaknute pojedince te mase Draga je bila „previše“ ambiciozna, načitana, bestidna i stara, a ako je i imala „previše“ ljubavi za Aleksandra, njena ljubav ne samo da nikoga nije zanimala nego je nisu ni videli, što je prirodno, jer čovek ne može da vidi ono čega nema u sebi. I beogradske dame i srpski političari gledali su očima zavisti i ambicije, pa su videli ambiciju, besčašće, bestidnost i „lukavstvo niske duše“ svuda oko sebe. Aleksandar je bio „previše“ bezvoljan, slab i pogrešno oduševljen, i možda i jeste bio takav, ali zar nismo takvi svi kad se zaljubimo. Suprotno ispošćenim srcima političara, možda su stari filozofi bili u pravu kad su tvrdili da je ljubav slepa zato što je ona iznad intelekta, a „najuzvišenije misterije moraju (se) videti bez očiju i čuti bez ušiju“ (Edgar Vind). A gde je bilo osećanje ljubavi, kao i shavatnje ženske uloge, svrhe i vrednosti prosečnog Srbina s početka dvadesetog veka, između ostalog govori činjenica da Genčić, uopšte ne uočavajući monstruoznost svojih reči, kaže da su svi ti političari oko Aleksandra Obrenovića bili srećni kad su za kralja našli princezu Šaumburg-Lipe – „koja nije bila bogata, ali je bila najlepša“. Draga je bila debela i rušila je sliku koju su ministri imali o svetu; princeza Šaumburg-Lipe je bila najlepša, ali, gle čuda, Kralj nije mario njenu lepotu.
Slobodan Jovanović za Aleksandrova pisma Dragi kaže da nisu „ni mnogo sladstvena ni mnogo čulna; što ona izražavaju, to je bezgranično obožavanje: Draga je anđelak; ona ga je naučila da veruje Boga, i on kod nje najviše voli njenu nežnost“. U stvari, taj kralj koji je važio „za čoveka bez srca“, račundžiju i spletkaroša koji pati od „hladnoće srca i od izvesnog moralnog slepila“, na jednoj stranici jednog pisma svoju je Dragu nazvao mnogim nežnim imenima koje samo zaljubljeni čovek može da napiše. Draga je tako „njegovo ženče, njegova lutka, njegova bela tica, njegova lasta, njegov život, njegov alem kamen, njegova kokica, njegovo anđelče, njegovo srce, njegova duša, njegova srna, njegova ženica, njegova zenica, njegova kanarina, njegova rajska tica, njegov beli cvet, njegova verna ljuba“. Slobodan Jovanović je zaključio da je „nemoguće biti većma zaslepljen svojim osećajima“ kad se „Draga Mašin, starija nekih dvanaest godina od njega, uvela lepotica i izvežbana milosnica, činila se Aleksandru sjajna i čista kao nijedna druga žena – njegova rajska tica i beli cvet“. Ali ako je i bilo bezgranično obožavanje, a verovatno je da je bilo, tada to ni najmanje ne čudi kraj životne priče tog od prvih dana svog sumornog života usamljenog mladog čoveka koji je nakon mnogih samotnih godina najzad pronašao nežnost. On koji se prema roditeljima ponašao „s neprirodnom bezdušnošću i nepristojnošću, pred Dragom je bio „nežan do mekuštva i iskren do naivnosti“ (Slobodan Jovanović); u stvari, on je pred tom ženom najzad dozvolio sebi ranjivost. Osim toga, uz nju, on je u njenoj braći i sestrama dobio porodicu koju nikada nije imao. Da, napunili su mu dvor, ali to se može posmatrati i na drugi način, a ne tek kao na invaziju gladnih, koji ništa drugo ne smeraju nego samo počasti i privilegije; možda je, uostalom, baš zahvaljujući toj sasvim nesavršenoj porodici kralj-samotnjak najzad osetio da nekome pripada. Možda su i tačne Jovanovićeve reči da osim Drage Aleksandar nije voleo nikoga, ali i takva ljubav znači da ju je u njemu bilo; Draga je jednostavno bila žena koja je otvorila njegovo sumnjičavo zatvoreno srce. Ko zna šta bi bilo da je Aleksandar rastao kraj tople majke i da je pod njenim okriljem iniciran u svet osećanja, što bi mu svakako omogućilo da bolje poznaje sebe. Možda tada u Bijaricu ne bi ni primetio lepu udovicu, a možda ne bi primetila ni ona njega da je bila srećna i ostvarena žena zadovoljna životnim mogućnostima koje joj se nude. Ovako, ta Draga, „starija nekih dvanaest godina od njega, uvela lepotica i izvežbana milosnica, činila se Aleksandru sjajna i čista kao nijedna druga žena – njegova rajska tica i beli cvet“ (Slobodan Jovanović). Da, možda je tačno da je „nemoguće biti većma zaslepljen svojim osećajima“, a možda je Aleksandar u Dragi video onaj jedan svoj nežni, sjajni i rajski čist deo, koji je makar i u najmanjoj meri morao postojati u Dragi, jer Aleksandru u protivnom ne bi bilo moguće da se u njoj ogleda.
Svaka dobra priča ima srećan kraj
Ljubav može imati razna obličja i može stajati u suprotnosti sa uskoumnim stavovima o tome kako bi ona morala da izgleda. Ipak, mislim da bi nam možda veoma koristilo ako bismo makar ljubavi prestali da se rugamo – sopstvenom ironijom, cinizmom ili drugom uobraženom duhovitošću, i da je tako smeštamo u besmislene šablone. A ako bismo prestali da se rugamo ljubavi, možda bismo radosnijim očima bili u stanju da pogledamo one retke njene miljenike. A ako bismo pogledali radosnijim očima, možda bi jednom ljubav i nas pronašla.
A da li su Draga i Aleksandar tokom ona dva sata skrivanja pred smrt imali „mučan i težak razgovor“, koji Jovanović-Stojimirović tvrdi da su ga morali imati, ne znam, mada ne verujem. Kad se ljubavnici skrivaju u garderobi dok raspomamljeni vojnici sa ubilačkim namerama jurcaju po dvoru tražeći ih i usput kraduću njihove lične stvari koje su se tu zatekle, oni retko imaju prisebnosti i raspoloženja za umovanje. Pre će biti da su to trenuci kad se sve filozofske rasprave ostavljaju po strani, pa dramatičnost situacije iznosi na videlo samo osećanja kojih je među njima, pre svega sudeći po njihovim pismima koja su ih nadživela, neosporno bilo. A ako je pritom istina da je Draga Aleksandra u trenutku pred smrt zaklonila sopstvenim telom, onda to govori više od svega što je o njoj, njemu i njihovom odnosu napisano, pretpostavljeno, izmišljeno i sa sumnjivom sigurnošću izrečeno.
Posle masakra na Draginom noćnom stočiću ostala je nepročitana knjiga „La Trahison“ („Izdaja“). Neke vredne stvari iz Dvora su nestale, a ujutru su deca trčala prema Dvoru i ljudi se vozili tramvajem koji su vukli konji, jer tog dana je tuda samo tramvaju bio dozvoljen prolaz, u morbidnoj i sasvim prirodnoj želji da vide tela koja su, kako Deroko pominje, pokrivena belim čaršavom još ležala na travi. Prema obdukcionom nalazu koji je, u Dvoru vršeći obdukciju, sastavio doktor Eduard Mihal, kod kralja Aleksandra je u atentatu koji je izvršen 29. maja 1903. godine pronađeno „devetnaest ustrelina, među njima jedna u predelu srca, jedna koja raskida glavnu arteriju u abdomenu, jedna koja se završila u levoj očnoj jabučici“, kao i „pet dubokih sekotina nanesenih zamahnutim udarcima sablje, prsti desne ruke odsečeni, lom kičmenog stuba usled pada“. Iste noći kraljica Draga je primila „trideset šest ustrelina, grubo procenjeno oko četrdeset sekotina različite dubine, jedna koja otvara abdomen, njihov broj je teško ustanoviti zbog dodatnih nagnječenja i razderina, lice izobličeno isekotinama, leva dojka odsečena i nedostaje“ (Nenad Novak Stefanović). Ovo govori o neljudskom besu, raspomamljenoj mržnji, o nedelu koje je mogla da učini samo razjarena gomila u trenutku pomračene svesti.
Možda je njihov brak bio „moralno nedopušten“, mada se prilikom te ocene ne može isključiti glavni kriterijum – moralno i duhovno stanje srpskog čoveka tog vremena. Možda je ta ljubav bila i „politički nemoguća“ – ali tada tu ništa nije kriva ljubav nego opet patrijarhalni principi na kojima se zasniva svet. Možda je Aleksandar trebalo da odustane od prestola. Možda je trebalo da odustane od Drage. Možda je Draga trebalo da bude mudrija – da uzme šta joj je ponuđeno i ostavi Aleksandra, i tako se pokaže više po volji društva. Ali, ma koliko patrijarhalnom društvu mrsko bilo da prihvati, ljubav na kraju uvek pobeđuje. Aleksandar nije ostavio Dragu, Draga nije ostavila Aleksandra; u noći 29. maja 1903. godine, stala je između njega i oficira, i svojim telom pokušala da zaštiti muškarca kojeg je volela. Oficiri su svoju zakletvu kralju prekršili, Draga nije. A ako postoji život posle života, Aleksandar je tamo otišao otvorenog srca koje je upoznalo odanost.
Ovo je tek početak priče o kralju Aleksandru i kraljici Dragi, a nastavak istraživanja obuhvatiće dubinsko-psihološku analizu njihovih snova, kao i istorijski kontekst vremena u kojem su živeli, ali i pripovest iz oblasti porodičnog nasleđa, što je u skladu sa Sondijevim učenjem o familijarnom nesvesnom i latentnim recesivnim genima, koji nam govore jezikom izbora, pre svega izbora ljubavnih partnera i profesionalnog zanimanja.
O energiji, arhetipskim simbolima i ličnostima kroz koje su se arhetipovi manifestovali, pisala sam u knjizi „Beogradski krugovi“
