Osim kroz kuću Brane Cvetkovića, vedrina je Hilandarskom ulicom provejavala i kroz onu u kojoj je živela Nušićeva sestra sa mužem Živadinovićem, što nikako nije bilo dovoljno da se Hilandarska proglasi samo veselim mestom.
Protivtežu toj razigranosti čini uslovno rečeno tužan kraj kratkog životnog puta pesnika Milutina Bojića, koji je rođen u Hilandarskoj, i, opet relativno tegobna mada prebogata životna priča lekara i pisca Laze K. Lazarevića, koji je živeo, pisao, lekarsku praksu obavljao i umro u toj ulici.
Danas je u Lazarevićevoj kući Dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda, a u vreme kad je Laza Lazarević 1887. godine kupio kuću i sa najvećom pažnjom, čak strastvenošću, birao za nju nameštaj u Beču, kuća je imala veliku baštu koja se protezala do Bulevara despota Stefana, kolski ulaz za fijaker, u dvorištu štalu za konje i garažu, i 500 kvadrata prostora, što je trebalo da bude topli dom za porodicu Lazarević i mesto podrške, utehe i isceljenja za sve one ljude koji su tražili pomoć doktora Lazarevića.
Snovi oličeni u toj kući, međutim, Lazi Lazareviću su se samo delimično ostvarili, što već samo po sebi, a naročito s obzirom na to da je reč o izrazito marljivom čoveku koji nikako nije sedeo skrštenih ruku i čekao da mu se život dogodi, ukazuje na napetost i zanimljivu životnu pripovest.
O svom drugu Lazi Lazareviću Kosta N. Hristić je u knjizi „Zapisi starog Beograđanina“ ostavio zapis: „… bleda lica, duguljastih obraza, bujne kose koja mu kovrdžastim pramenovima miluje visoko, umno čelo, krupnih, plavih očiju, uvek vedra pogleda s izrazom volje i odlučnosti, prelivena lakom senkom nežnosti i sentimentalnosti, mekota osmeha oko usana, vazda gotovih da kažu koju vedru šalu i veselu priču ili da predstave utiske što ih je primila ova osetljiva i pesnička duša“.
Izduženo lice, dakle, krupne vodnjikave oči, lelujavost u hodu, suvonjavost nejakog tela, a sa druge strane tog neptunovskog izgleda ogroman posao koji je za svojih četrdeset godina života na Zemlji uradio.
Ali osim na licu, neptunovski kvalitet očituje se u čitavoj Lazarevićevoj pojavi i duhu, jer osim što govori o spajanju suprotnosti i uopšte o delovanju nesvesnog dela ličnosti, taj kvalitet je nerazdvojiv od intuicije, koja je, uz najtananiju osetljivost, i piscu i naučniku i lekaru osnovno sredstvo za rad.
Neptun simbolizuje snove i duboke vode nesvesnog, pa nije čudno što je baš taj čovek, koji je odnekud morao crpeti silnu snagu za svoj neuporedniv rad, gajio zanimanje za psihologiju i tajanstvene puteve duše pratio u obe svoje oblasti – u književnosti i u medicini. U stvari, ne samo da se svako njegovo delo – naučno i književno – smatra remek delom, nego je, u vremenu pre Frojdovih i Jugnovih velikih otkrića, išao stazom kojom niko u Srbiji nije prošao.
Bio je lični lekar kralja Milana i radio u Varoškoj bolnici preko puta koje je, u kući iznajmljenoj od Hadži Nikolića, otvorio prvu kliniku za stare, i, samim tim, prvu gerontološku ustanovu u Evropi.
Polje medicine na kojem je, sa pedeset istorija bolesti koje je lično vodio, ostavio naročit trag bila je neuropsihijatrija, pa bolnica za duševno zdravlje u Palmotićevoj ulici danas nosi naziv „Dr Laza Lazarević“.
Kako je Laza Lazarević gradio svoju kuću?
Ogromna energija i veliki rad, slabašno, bolesno telo i tuga u pojavi, prebogata naučna i književna karijera, i nesrećan brak, hod neprokrčenom stazom i hrabra posvećenost koja vodi u mračne ponore sopstvene i tuđe psihe – i sve to čini se nedovoljno za priču jer sugestivnih pojedinosti je previše da bi se tek tako prešlo preko njih.
Tako je, između ostalog, vrlo zanimljiv način na koji je naš pisac i naučnik gradio svoj dom, a ta njegova posvećenost možda govori mnogo više nego tek o sposobnosti da se predano posveti onome što je smatrao vrednim.
Naime, tokom renoviranja kuće supruzi Paulini je pisao: „Pišeš mi za našu građevinu, ali to je meni sve malo. Ja bih hteo da znam kako svaka cigla izgleda. Je li zid obijen, oluci promenjeni, terasa betonirana, vrata na čekaonici probijena, jesu li tapetari promenili kanape na žaluzijama, jeste li engleski prohod opravili…“.
Ovaj pasus kao da nagoveštava da sama ta kuća i način na koji ju je stvarao govore o možda čak opsesivnoj, a svakako bolnoj i istovremeno slatkoj žudnji za domom i porodicom, u čijoj se dubini naslućuje potreba za korenima, za mestom pripadnosti, za onim što donosi poreklo, a još dublje, možda i najdublje – potreba za bliskošću, koje, međutim, nema bez poverenja.
Dom se izjednačava sa Majkom i ženskim principom koji taj dom – rajsko gnezdo stvara, održava i čuva. Ovo su odlike Meseca, a Mesec, pored toga što predstavlja ono što čoveku donosi najveće ispunjenje i najveći izazov, predstavlja tačku u kojoj se spajaju suprotnosti. Osim toga, kao i Neptun, i Mesec traži poverenje i nežnost, a tačku suprotnosti i njihovog eventualnog razrešenja moguće je tražiti u Lazarevićevom stvaralaštvu i okolnostima koje su obeležile njegov život.
Umetnik-Naučnik i njegova strašna majka
Jovan Deretić svoje pisanje o Lazi Lazareviću počinje ovako: „Najveći umetnik u krugu seoskih pripovedača, zajedno s Matavuljem, prvi među majstorima stila i forme u srpskom realizmu, Laza Lazarević (1851–1891) s devet pripovedaka svrstao se u red proznih klasika srpske književnosti“.
Laza Lazarević je „rođen u Šapcu u osiromašenoj trgovačkoj porodici“, rano je ostao bez oca i „odrastao pod uticajem jake, samopregorne majke“.
Iz kuće je poneo snažno osećanje za porodicu, „patrijarhalni moral“ i „etiku dužnosti“.
Niže razrede gimnazije je završio u Šapcu, što znači da se, imajući u vidu tadašnji školski sistem u kojem je osnovna škola trajala četiri godine a gimnazija osam, sa petnaest godina odvojio od majke i porodice kako bi u Beogradu završio gimnaziju i Pravni fakultet na Velikoj školi.
U Beogradu je živeo u kući svoje sestre Milke i zeta Milorada P. Šapčanina.
Bio je pristalica Svetozara Markovića, ali je „prilikom rascepa Ujedinjene omladine na tradicionaliste liberale i markovićevce“, svoja socijalistička uverenja zamenio razvojem „u duhu evropeiziranog srpskog tradicionalizma“.
Školovanje je nastavio u Berlinu, gde je, kao državni stipendista, studirao, a potom i odbranio doktorat iz medicine, što je bilo iste one 1879. godine, kada mu je objavljena prva pripovetka „Prvi put s ocem na jutrenje“.
Naučnik, koji je svoje stručne radove iz oblasti medicine objavljivao u domaćim i stranim publikacijama, pišući pripovetke odmarao se i opuštao od rada u bolnici tokom kojeg je „izrastao u izvanrednog lekara, jednog od najboljih koje je imala Srbija tog doba“.
Od naših prvorazrednih pisaca, Laza Lazarević je najmanje napisao: pored devet pripovetki, iza njega je ostalo još osam nezavršenih. Prvih šest pripovedaka je objavio do 1882. godine, a između šeste i sedme pripovetke usledila je duža pauza. Poslednje dve pripovetke – „Vetar“ (1889) i „On sve zna“ (1890) – objavio je pred smrt.
Prema Jovanu Deretiću, „Lazarević je prvi psiholog među našim pripovedačima, začetnik psihološke struje našeg realizma“, pisac koji je često pripovedao iz prvog lica, sklon da se potpuno poistoveti sa svojim junakom, i da napusti svoj „objektivni realizam“ naročito onda kad piše o „preosetljivim, introvertnim intelektualcima“.
Zanimljivo je da se u pripoveci „Vetar“, koju je napisao pred kraj života, „spoljašnje i unutrašnje skoro sasvim stapaju“, dok „osvetljava svoje junake iznutra“ i „otkriva šta se zbiva u njihovoj duši“.
O Lazi Lazareviću se zna da je čitao Vuka i Dositeja, dobro poznavao srpsku i stranu književnost, i bio zainteresovan za narodno stvaralaštvo. Ukus mu je bio profinjen, izražavao je kritičnost prema tuđim i sopstvenim delima, a tu kritičnost Deretić vidi kao „još jedan uzrok njegove neplodnosti“. Danilo Živaljević je svedočio Lazarevićevom strahu od daljeg pisanja i govorio o spaljivanju pripovetke „Švabica“, o čemu Deretić kaže: „Spaljivanje vlastitih rukopisa, pojava ne tako retka u istoriji književnosti, otkriva mnoge skrivene strahove, od pisanja, od kritike, od publike.
U Lazarevićevom slučaju strah su pothranjivale neodmerene pohvale savremenika“, pri čemu „kod njega neumerene pohvale pojačale su urođenu kritičnost i u velikoj meri paralizovale stvaralačke mogućnosti“, jer „sve novo što bi napisao dolazilo je u opasnost da bude ispod ranga koji mu je unapred određen“.
Kritičnost koja vodi u neplodnost, paraliza to jest zaleđenost stvaralaštva usled uverenosti da ništa stvoreno nije dovoljno dobro, nepristajanje ni na šta manje od savršenstva – sve to govori o odsustvu ljubavi, mada se često naziva drugačijim imenima.
U biti, naime, kritičnost malo šta čini osim što grubo povređuje meku čovekovu suštinu, iscrpljuje je, dezorijentiše i onemogućava prirodno kretanje napred. Malo dete nikad nije samokritično, kritičnost se uči, to je znanje koje svako, manje ili više uspešno, savlada kod kuće, da bi se potom, manje ili više slomljen, otisnuo u društvo. Društvo slomljenih duhova traži slomljene ljude, pa se kritičnost, koje nema bez samokritičnosti i dubokog prezira prema sebi, brižljivo neguje u svetu i pritom naziva lepim imenima – prilagođavanjem, socijalizacijom, kulturom, civilizovanošću, inteligentnošću, pristojnošću i dobrim vaspitanjem. Reč je ipak samo o sve slabijoj vezi sa sobom, koja zamire zajedno sa našom sposobnošću da osećamo, da se povežemo sa sopstvenim osećanjima, da ih imenujemo i izrazimo. Bez obzira na osobenosti raznih epoha, potrebe vremena i vladajuće filozofske pravce, ostaje potreba za osećanjima, koja svojom tananošću a ponekad i svesnošću, ljudski rod čini posebnim i izdvaja ga od ostatka sveta.
Laza Lazarević je imao neutaživu potrebu za domom, koji je prostor majke, a Marion Vudman tu strašnu zavisnost od „nečega“ vidi kao posledicu težnje patrijarhalne kulture da „naglasak stavlja na uposebljavanje, doradu pojedinosti i savršenstvo“. U takvoj sredini koja nipodaštava osećanja, osećajnost, osetljivost, prijemčivost i postojanje, a veliča razum, uspeh, delotvornost, ambicioznost, nezajažljivost, uvaženost i sve vrste maski koje odražavaju prihvatljivu sliku nepobedivosti, živi muška majka u kojoj je uništena ženstvenost, i koja svojom grubošću uništava svoju decu.
Ova neravnoteža između „muškog“, koje poznaje snagu namere i usmereno je prema cilju, i „ženskog“, koje je Biće i seme života, poznaje ritmove i zakone prirode, igra se, voli, živi u svetlosti, veri i nadi, sa smislom i svrhom, izvor je patnje i razlog tenzije koja nagoni na razvoj.
Razume se da i mušku i žensku stranu poseduju i muškarci i žene, ali je ovde reč o nesreći i praznini koja pustoši živote kad jedna strana prevlada, a druga ostane, ne samo neprepoznata i u zapećku, nego i ponižena i poništena. To je u našoj civilizaciji uspešno obavio patrijarhat, pa ne čudi ogroman broj tužnih i ulupanih života koji su toliko odvojeni od sopstvene suštine da ni sopstvenu tugu nisu u stanju da nazovu tugom.
Laza Lazarević je imao tu strašnu majku koju naše patrijarhalno društvo veliča i kuje u zvezde, pa u toj opasnoj idealizaciji sasvim zatvara oči pred posledicama njenog delovanja.
Tu majku Jelenu Milan Jovanović-Stojimirović je nazvao Lazinim moralnim cenzorom, energičnom patrijarhalnom majkom i autoritativnim šefom porodice čiji je uticaj na decu a naročito na sina bio izuzetno jak. To je majka koja se zdušno protivila udaji svoje ćerke Milke zato što je u porodici Milorada Šapčanina bilo tuberkuloze, ali je, srećom, to protivljenje bilo uzaludno, pa je ostalo zapamćeno da je Milka sa Šapčaninom bila vrlo srećna.
Kod Jovanovića-Stojimirovića se kaže da se zbog Lazarevićeve pitomosti, blagodarnosti i nežnog zdravlja njegova majka unapred mnogo „bojala da se ne upropasti nekom lakomislenom ženidbom“, a kako to obično biva kad se brine i sluti, upravo se to dogodilo.
Nakon studija medicine i ljubavne veze sa Anom iz Berlina, u njegov beogradski život ušla je Poleksija, pa su se stekli svi uslovi za možda najbizarniji susret, prosidbu i venčanje u istoriji srpske književnosti, Beograda, a verovatno i Srbije.
Ako je verovati Milanu Jovanoviću-Stojimiroviću to je bilo ovako: Poleksija je bila ćerka predsednika vlade Nikole Hristića, a Hristićev sin Kosta bio je Lazarevićev drug. Drugovi su se, međutim, posvađali, ali su Šapčanin i Jova Jovanović Zmaj rešili da ih pomire. Kaže se da je to pomirenje došlo „takoreći na silu“, ali je Kosta Hristić Lazarevića nakon toga odveo svojima na večeru, „i tamo mu je servirana crmpurasta Poleksija, koju je Laza, u razdraganosti od razgovora i pića, poljubio dok mu je ona, pridržavajući lampu, osvetljavala izlaz iz kuće“, a na to su „Hristići onda radosno počeli galamiti i čestitati mu veridbu“.
O toj veridbi, Lazarevićeva majka je čula na prvom balu na koji je izvela ćerku Evicu. Vest joj je doneo rođak, a majka je odbila da primi čestitanje i odmah napustila bal, u ljutini izrekavši da joj nije nikakva čast da se „orodi sa Nikolom Hristićem, koji je za vreme Katanske bune žario i palio po Šapcu uz Tomu Vučića…“.
Nedugo nakon toga, majka Jelena je umrla, smatrajući Lazin „brak za budalaštinu i stalno ponavljala da ima predosećanje da je on za njenoga Lazu koban“.
Uz komentar da bi na „ponašanje ove žene teško bilo činiti neke kritičke prigovore“, jer „ona je bila mati, a u pitanju je bio i njen jedinac i mezimac“, Milan Jovanović-Stojimirović navodi majčine reči kojima se neprekidno vajkala: „To nije ni brak iz ljubavi, ni brak iz računa!… Ja sam izgubila sina, i to kakvoga sina!“.
Od takve majke Laza Lazarević je imao sreću da utekne kad mu je bilo petnaest godina, ali Meduzin otrov prodire duboko i ostavlja neizbrisiv trag
U Lazarevićevom životu bilo je i drugih žena – njegove sestre i njegova supruga, ali taj odnos sa majkom bio je bazičan i prožimao je čitavo njegovo biće i čitav njegov život, unoseći ponešto od majčinog otrova u svaki njegov odnos, koji je, kao što to odnosi uvek jesu, ogledalo koje onome ko hoće da vidi pruža mogućnost da se sagleda i da se isceli.
„Dok ne ostvestite podsvesno, ono će upravljati vašim životom, a vi ćete ga zvati sudbinom“, napisao je Jung, a poznate činjenice iz života Laze Lazarevića govore o tome da je čitava struktura njegove ličnosti bila podesna za sve ono što je postalo sadržaj i ishodište njegovog života.
Zanimljivo je da je Laza Lazarević, makar fizički – u geografskom smislu, pobegao od strašne, proždiruće majke, ali je nastavio da idealizuje dom, porodicu i majku, kao milog i nežnog čuvara ognjišta.
Idealizovao je i prošlost, stari patrijarhalni svet i vrednosni sistem tog sveta, pa su kod njega i seljani, i bogati ljudi i državni činovnici u najvećoj meri pozitivne ličnosti, dok je, sa druge strane, u njegovom delu upadljivo odsustvo kritičnosti prema zelenaškom i birokratskom društvu, čega je, uosatalom, kako kaže Jovan Deretić, bilo kod Milovana Glišića i Svetozara Markovića.
Kod Lazarevića drama se odvija između male, zatvorene, prilično bespomoćne mada od Lazarevića do veličanstvenosti ulepšane porodične zajednice, koja živi pod stalnim stresom, i „sila koje vrebaju iz spoljašnjeg, neprijateljskog sveta“, koje malu zajednicu ugrožavaju.
U njegovim pripovetkama su „ograde i tajni prolazi“ koji unutrašnji svet čuvaju i brane od spoljnog, što navodi na pitanje šta je u stvari to „spolja“, a šta ono „unutra“, i ako je „unutra“ Lazarevićev psihički svet, kakva je to strašna spoljna sila koja taj svet ugrožava?
Razume se da u ovom tekstu nije moguće dati dubinsko-psihološku analizi celokupnog Lazarevićevog dela, ali su to ipak vrlo jasni tragovi koje bi bilo moguće pratiti prilikom nekog budućeg sličnog poduhvata. Ipak, neki detalji iz Lazarevićevog dela naprosto su tako rečiti da ih je nemoguće ne pomenuti i ovde.
Tako, recimo, baš u svojoj prvoj pripoveci „Prvi put s ocem na jutrenje“, „zaraza počinje od krčme“ koja je „suprotstavljena kući“ u čijem se šarenom svetu „nalazi majka kao čuvar i zaštitnik, a u krčmi gospodari strašni Pera Zelembać, kockar, koji sve do kraja priče, dok se ne nađe u robijaškim haljinama, deluje kao oličenje đavola“.
Junak pripovetke, Mitar, kocka se u krčmi, prokocka sve, oskrnavi porodično ognjište tako što društvo iz kafane dovede u kuću da bi bančili čitavu noć, ali i pored svega on ne propada jer tu je, kao i u drugim pripovetkama, kako kaže Jovan Deretić, „spasonosna ruka koja ih zadržava od propasti i vraća u krilo porodice, a tamo ih čeka velika radost i sveopšte praštanje“.
Na prvi pogled to je vrlo lepa, idilična predstava, ali nekad je ipak potrebno i nužno preći sopstvenu granicu, iskusiti krajnji i najniži nivo sopstvene propasti, potonuti do kraja u vlastito blato, da bi se iz te propasti i blata uzdiglo novo, bolje, što znači svesnije biće.
Ovako, kod Lazarevića imamo naizgled dobru majku koja u stvari sprečava napredovanje i razvoj svoje dece tako što im se podmeće pod stope i neprimetno ih kao kakav duh-saplitač gurka u smeru koji ona smatra da je dobar za njih.
Pritom, kao što naspram kuće stoji krčma – koja, inače, nosi simboliku majke – pa kuća biva prikazana kao bela, čista i potpuno pozitivna, a krčma kao mračna, prljava i potpuno negativna, tako se majci koja gospodari idiličnim domom, suprotstavlja kockar Pera Zelembać, pri čemu ne samo da se ta zelena boja koja neodoljivo asocira rast, razvoj i venerijansku, žensku i majčinsku energiju, povezuje sa kockanjem koje kao zavisnost, bolest i loša navika ukazuju na disbalans u vezi sa vrednosnim sistemom koji se ispoljava u materijalnoj realnosti, već on, čije ime Petar znači kamen, naposletku završava u zatvoru, pri čemu je, prema Mariji Lujzi fon Franc, zatvor „negativni simbol kompleksa majke“.
Verovatno je da je u porodici Lazarević „video idealni model svake ljudske zajednice“, ali je o toj istoj porodici, nesvesno, u svojim pripovetkama rekao mnogo više i neuporedivo drugačije od onoga što je govorila njegova svest. Jer, između ostalog, on je u stvari rekao da i unutrašnjim prostorom – pri čemu kuća jeste simbol psihe – kao i onim spoljnim gospodari majka, s tim što njegova svest majku vidi kao pozitivnu, a njegovo nesvesno je oseća kao negativnu, rušilačku, onu koja urušava vrednosti, članove porodice osiromašuje i ne dopušta im razvoj.
Ispada da ta porodica kojom večno nastavlja da vlada majka, ipak nije sigurno gnezdo „u kojem pojedinac nalazi ne samo sigurnost i zaštitu već i mogućnost da ostvari ličnu sreću“. I majka i topli dom su dobri i neophodni za dete, ali dete jednom mora da odraste, a to može samo ako iza sebe ostavi i majku i majčin topli dom. U protivnom, razvoj je zaustavljen, a priroda jednostavno ne poznaje stagnaciju; sve što stagnira – umire.
Kad vodiš rat sa samim sobom, za koga navijaš?
Pretpostavlja se, kaže Jovan Deretić, da je Laza Lazarević u intelektualcu iz svojih pripovetki dao upravo sopstveni autoportret, pa tako znamo da je bio „sklon sentimentalnom sanjarenju i zaljubljivanju na prvi pogled, razapet je između težnji za individualnom slobodom i strogih zahteva starinskog morala“.
Taj sentimentalni duh na prvi pogled je suprotnost patrijarhalnom srpskom nacionalnom duhu koji priznaje samo herojska dela i ratničke podvige. Međutim, između sentimentalnosti i osećajnosti postoji razlika.
Prema Mariji Lujzi fon Franc, tamo gde postoji sentimentalnost, „po pravilu postoji i određena doza okrutnosti“, koja se često javlja kod muškarca don žuanskog tipa kad ga, nakon uspešnog osvajanja, napuste osećanja i dotadašnji polet, pri čemu su, prema Jungu, donžuanstvo i homoseksualnost vrlo česti kod „muškarca s izuzetno jakim kompleksom majke“. Za razliku od zdrave osećajnosti, sentimentalnost podrazumeva nezrelost, tj. odsustvo razvijene svesnosti. U stvari, sentimentalnost, kako navodi Marija Lujza fon Franc, „uvek ukazuje na pomanjkanje osećanja, jer sentimentalnost istiskuje istinsko osećanje“.
U pripoveci „Švabica“ taj mladi intelektualac – srpski student u Berlinu, zaljubljuje se u Nemicu, iz čega nastaje drama u kojoj se sukobljavaju dužnost da se ostane veran sebi i ljubavi, i obaveza prema porodici, sa majkom kao čuvarkom gnezda na tronu. Mladi čovek bira majku i primarnu porodicu, i sa mladom ženom i ljubavlju prema njoj odbacuje sopstveni prirodni razvojni put, što od njega čini slomljenog čoveka, uništenog već u samom začetku života, bezvoljnog, slabog i poraženog.
Ta oštra suprotstavljenost starog i novog sveta može biti rešavana na razne načine, a uspešno rešena samo na jedan. Međutim, Laza Lazarević nije otišao dalje od toga da u svom književnom delu izrazi „diskretnu pobunu protiv stega“ koje čoveku nameće stari svet i njegov strogi patrijarhalni moral.
I u „Švabici“ i u „Vetru“ javlja se ta strašna figura jake, autoritarne majke, koju je, s obzirom na pogubni učinak njenog uticaja na decu, a posebno na mušku decu, vrlo teško videti kao „anđela čuvara porodičnog gnezda“. Taj Kerber koji kastrira sinove, odseca im ruke a od srca i mozga pravi neupotrebljivu kašu, ubija im hrabrost i odlučnost, da zauvek ostanu privezani za nju, zaustavljeni u razvoju i uskraćeni za učestvovanje u pravom životu – to je majka koja govori jedno, a iz očiju joj se čita drugo, majka koja je i sama uverena u sopstvenu nesebičnost ali je njena ljubav i te kako uslovljena.
Tragika je očigledan element Lazarevićevog života, a ta tragičnost može proizići upravo iz slabosti kojoj je, kako kaže Marija Lujza fon Franc, „majka skršila i samu vitalnost“ što je nužna kako bi se uspešno odgovorilo na zahteve svakodnevnog života.
Šta je Laza Lazarević želeo da spali i šta je uistinu spalio onda kad je „Švabicu“ bacio u vatru?
A nakon bega od majke, pa bega od voljene žene – možda ne fizički u Šabac, ali simbolički svakako natrag svojoj majci, „namestio“ je sebi brak sa Poleksijom, koju, istina, nije poznavao, makar ne u konvencionalnom smislu, ali ju je nepogrešivo izabrala sudbina, podsvest, suštinsko biće ili duša, kako ko voli da naziva tu jedinu pravu stvarnost koja je nepromenljiva, sveobuhvatna, sveznajuća i celovita.
Ostalo je zapisano da je to bio nesrećan brak u kojem Laza Lazarević nije našao ni topline ni razumevanja, a kad je, kako se može pročitati kod Milana Jovanovića-Stojimirovića, tražio pomoć od članova Poleksijine primarne porodice kako bi sa njom razgovarali i urazumili je, oni su mu tu pomoć odrekli.
Prema starinskom shvatanju, Milan Jovanović-Stojimirović sa sentimentom pominje to odbijanje Lazarevićeve molbe, ali se stvar svakako može pogledati i iz drugog ugla i tada reći da su Poleksijini pravilno postupili, ne želeći da se mešaju u najintimniji od svih odnosa u kojem muškarac i žena imaju neponovljivu priliku da upoznajući jedno drugo, i rešavajući sopstvene sporove, upoznaju i prihvate sami sebe.
Jasno je međutim da takve svesnosti nije bilo u Lazarevićevo i Poleksijino vreme, te da se naš velikan morao osećati odbačenim i poniženim na raznim nivoima i na mnoge načine. Uostalom, tokom tog nesrećnog braka, on je godinama zidao kuću koja je bila skupa i zahtevna, i koja ga je očigledno prevazilazila, jer su troškovi i vrednost kuće nadmašivali energiju kojom je naš veliki lekar i pisac raspolagao. A bez energije – razboleo se.
I tada opet Milan Jovanović-Stojimirović daje svoje objašnjenje, koje je značajno baš zato što pokazuje preovlađujuće stavove kolektiva: Lazarević, dakle, „nije imao ni mira ni potrebne nege“, a kad se razboleo, „ostavljen je sebi“, što nas upravo dovodi do tog ubitačnog, a kod nas sasvim uobičajenog modela koji od muškarca pravi večitog dečaka kojeg užasavaju poteškoće spoljašnjeg života kojem se nikada uistinu ne predaje da u potpunosti iskusi sve ono što mu događaji donose, pa, uskraćen za majčinsku negu i ljut zbog toga, umire besan i ogorčen na ženu, nepravdu, težak život i čitav svet, i ne sluteći da su i patnja i njeni kreatori tu da čovekova nezrelost sazri. Laza Lazarević je umro 1890. u svojoj četrdesetoj godini, a njegove sestre su pričale „da je umro pljujući krv, ležeći nepresvučen i uz neizručenu pljuvaonicu“, pri čemu se „grčio od zime i jeda“.
Ženski princip je princip stvaranja, a ozlojeđenost, zlovolja i rđavo raspoloženje, škrgutanje zubima, depresija, uzimanje alkohola i narkotika ili bilo kog drugog anestetičkog sredstva od kojih je jedno prekomerni rad i stalna prezauzetost koja, s jedne strane umara i tako narušava fizičko zdravlje, a sa druge strane predstavlja otklon prema osećanjima i sopstvenoj osećajnoj prirodi, mogli bi da ukažu na reakciju uperenu protiv života, koja je posledica kompleksa majke kod muškarca, a predstavlja poriv da se pobegne od stvarnosti i života, pri čemu flert sa smrću dolazi usled nesposobnosti prevazilaženja rascepa u sebi (Marija Lujza fon Franc).
Poznato je da su za Antoana de Sent Egziperija letenje i droga bili načini oslobađanja od „svojih mračnih i depresivnih raspoloženja“, pri čemu „on nikada nije izdržao neko takvo raspoloženje do kraja“ već je „pokušavao da iz njega umakne, bilo drogama ili ponovnim letenjem“ (Marija Lujza fon Franc).
Da li je Laza Lazarević bio sklon tim mračnim raspoloženjima? I kako se s njima nosio? I kako se uopšte nosio sa sopstvenim osećanjima, sa vlastitim Erosom, što je bitno jer, kako Marija Lujza fon Franc kaže: „Funkcija osećanja postiže da vam vaš život, vaši odnosi i vaša dela izgledaju jedinstveno i daje im nedvosmislenu vrednost“.
Za to je muškarcu, čija je svest prirodno logična i objektivna, potrebno da „uspostavi odnos s Animom“, i da u toj vezi prihvati svoju osećajnu prirodu i nesvesni deo svoje psihe.
Na taj odnos sa ženskim svetom u sebi, u velikoj meri utiče biološka majka, ili žena koja je tu ulogu igrala tokom muškarčevog odrastanja. Ta žena je prva spoljna Anima u kojoj se ogleda unutrašnja Anima – osećajno i stvaralačko jezgro muške psihe.
To dalje znači i da od odnosa sa majkom, pa, samim tim i od majčine prirode i čitave njene psihe, zavise svi odnosi koje muškarac razvija tokom života, od kojih je prvi i najvažniji onaj sa samim sobom, s tim da se odnosi ovde posmatraju u najširem smisli, što uključuje ne samo odnose sa ljudima već i odnos prema poslu, prema novcu, prema zdravlju, svim nivoima postojanja od kojih je telesni i fizički samo jedan ali ne i jedini.
Majku aždaju, tako zastupljenu i u srpskoj sredini, vrlo precizno opisuje Marija Lujza fon Franc.
Naime, ta majka u svom arsenalu ubojitih sredstava ima jedno naročito smrtonosno: to je, u stvari, ono „pravo“ pitanje koje ona znalački postavi u „pravi“ čas, tj. baš onda kad bi njeno već odraslo dete htelo da deluje i da svoju odluku sprovede u delo.
Tim „pravim“ pitanjem, ona ne samo da preseca delovanje i odlučnost pretvara u kolebljivost, nego naposletku postigne i to da čak i kad nije u blizini svog deteta i nema priliku da neprekidno bdi nad njegovim životom, dete samo sebe počinje da sabotira, baš onako kako mu je majka to činila dok je bio pod njenim okriljem. Pred svaki pokret na delovanje, u glavu mu se uvuče crv koji mu šapne: „A da li je to stvarno ono što želiš da uradiš?“, i to je dovoljno da dete, čak i kad je čovek, ostane sastvim paralisano.
Taj čovek tada, uhvaćen u mrežu pitanja, beskonačno analizira, jer je naučen da je „mudro“ o svemu prvo dobro promisliti. A kad se čovek izgubi u analizi, od delanja nema ništa.
Jer „ako se upitate činite li nešto zato što morate ili zato što tako hoćete, nikada nećete saznati odgovor. Uvek možete reći kako se osećate kao da ste to hteli, no možda je posredi samo nesvesni kompleks koji vas nagoni da se tako osećate… Možete zalaziti u prošlost i sve dublje i dublje istraživati nesvesno, ali iz toga nikad nećete izići. U tome je paukova podvala kompleksa majke“ (Marija Lujza fon Franc).
Ono što sam pronašla o majci Laze Lazarevića neodoljivo podseća na majku Antoana de Sent-Egziperija, kako ju je, uz ustručavanje jer je ta žena u to vreme još uvek bila živa, opisala Marija Lujza fon Franc u knjizi „Puer aeternus“, u kojoj je problem večitog dečaka sagledala, između ostalog, kroz analizu Sent-Egziperijeve ličnosti i njegovog dela „Mali princ“.
Dakle, Sent-Egziperijeva majka je opisana kao stamena i krupna žena veome moćne ličnosti i strahovite energije, zainteresovana da se, dinamična i krepka, u svojim poznim godinama okuša na raznim poljima – u pisanju, slikanju i crtanju. Zanimljivo je da je „oduvek predosećala sinovljevu smrt“, da je „nekoliko puta mislila da je mrtav pa se dramatično prekrivala širokim crnim velom kakav Francuskinje vole da nose kada postanu udovice, koji je zatim, pomalo razočarano, morala da skine, pošto on još uvek nije bio mrtav“.
Na osnovu ovoga, Marija Lujza fon Franc je zaključila da je u psihi Sent-Egziperijeve majke „bio živ arhetipski obrazac koji nazivamo majkom-smrt“. Takvih majki, međutim, nije mali broj, pa objašnjavajući taj fenomen majke-smrt, Marija Lujza fon Franc navodi primer još jedne žene koja joj je, prosta kakva je bila, pokazujući fotofrafiju svog sina sa mrtvačkog odra, otvoreno rekla: „Pogledajte ga. Kako je lep u smrti. Pa, radije bih da ga imam ovako nego da ga prepustim drugoj ženi“.
Da li je nešto slično progovaralo kroz majku Laze Lazarevića, možda i nije tako teško otkriti, uprkos kolektivnom stavu koji je veoma dugo, a i danas toga podosta ima, veličao majku i gospodaricu porodičnog gnezda, nikada otvoreno ne progovarajući o mračnoj strani njene uloge i otrovnom uticaju kojim je zagadile živote svoje dece i onemogućila njihov puni rast.
U Lazarevićevom delu ima detalja koji govore u prilog tome da se nesrećni sin pošteno i svim raspoloživim sredstvima borio protiv majčinog stravičnog uticaja. U njegovim pripovetkama tako ima i snoviđenja i košmarnih snova, ima i jakih osećanja pod čijim uticajem se stvarnost zaista može preobraziti, ali ta fantazija kao da kod njega nije bila dovoljno snažna da bi bila transformisana u novu formu koja bi koristila životu i odvela samog pisca na novi nivo svesnosti.
Da, vrlo je moguće da se najdublje metamorfoze dogode baš „pod čudnim dejstvom ženskih očiju“ (Jovan Deretić), ali ne onda kad se svaki takav pogled završi povratkom pod okrilje majčinog pogleda.
U trenucima „povišenih emocija i poetskih slika prirode“, međutim, Laza Lazarević je posezao za naučnim izrazom, obezbeđujući tako „punu samokontrolu“ a ne dopuštajući „da ga nose početni, subjektivistički intonirani impulsi priče“, što ga je odvlačilo u „pedagogiju i moralizam“ (Jovan Deretić) i udaljavalo od ličnih demona.
Iako njegova umetnost „uporno nadire iz dubine, ona ne ruši prepreke što joj stoje na putu ali traži zaobilazne puteve da pokaže svu svoju lepotu i sjaj“ (Jovan Deretić). Ne nalazeći neophodnu vitalnost, Lazarević se priklonio silama didaktizma, moralizma, pragmatike, narodnjaštva, idolatrije patrijarhalnosti (Jovan Deretić) i tako sebi postavio stroge i krute granice delovanja, koje je, međutim, njegov duh imao neutaživu potrebu da prevaziđe.
Verovatno bi to mogao biti razlog i objašnjenje tragike njegovog života, koju je svojim mračnim tonovima obojila upravo njegova majka, čiji uticaj on nikada nije uspeo da nadvlada, a koja se možda mogla naslutiti i iz jedne važne karakteristike Lazarevićevog dela: početak svake pripovetke je „neodređen, slobodan, otvoren za razne umetničke mogućnosti“, svi se ti počeci „međusobno razlikuju, svaka pripovetka počinje na svoj način“, dok je završetak uvek „tipski i zatvarajuć“, „varijacija unutar jednog tipa“ (Jovan Deretić). To bi moglo da znači da je u onoj početnoj poziciji pred konflikt postojao jedan maleni prostor u kojem je on sam bio otvoren i spreman za nov i drugačiji odgovor, koji bi naposletku, međutim, uvek ispunjavao isti stari sadržaj, u uvek istoj formi.
O energiji, arhetipskim simbolima i ličnostima kroz koje su se arhetipovi manifestovali, pisala sam u knjizi „Beogradski krugovi“
