Čedomilj Mijatović u svetu arhetipova

Čedomilj Mijatović u svetu arhetipova

Preko puta Pionirkog parka, u Ulici kneza Miloša 3, u kući do Muzičke škole „Stanković“, stanovao je Čedomilj Mijatović sa suprugom Elodijom Loton. Kuću je 1875. godine kupila pedesetogodišnja Engleskinja Elodija jer je njen nepotkupljivi suprug, koji nije želeo da se nagađa o poreklu novca kojim je kuća plaćena, u to vreme bio ministar finansija. Kod Nenada Novaka Stefanovića se može pročitati da je Elodija bila odlučna žena snažne volje i jasnog izražavanja, koja se u Bostonu borila protiv robovlasništva, a u Srbiji protiv alkoholizma. Čedomilja je srela u Minhenu, on je tada bio student; zaprosio ju je posle jedne duge noćne šetnje, a ona je pristala, ostavivši savremenicima i potomstvu da raspravljaju o tome šta je to nagnalo studenta da zaprosi sedamnaest godina stariju ženu. Da, možda mu je, kao što to zaključuju ljudi čiji pogledi ne sežu duboko, stvarno nešto falilo, možda zaista nikada nije dostigao istinsku zrelost, možda mu je celovitost ličnosti odista fatalno izmicala. A možda je bilo to što je proviđenje reklo da je u Srbiji potrebna žena koja će da kaže srpskim ženama da nije ni normalno ni u redu da im se pijani muževi valjaju u blatu, i da ni ta gnusoba ni nasilje koje ona često izaziva, uopšte ne mora da se trpi. Ili je možda jednostavno bila ljubav, slepa i neprikosnovena, ona koja je iznad i ispred razuma, ko zna. Primećujem, uostalom, da se niko nije zapitao šta je to navelo jednu samouverenu i otresitu ženu da se uda za sedamnaest godina mlađeg muškarca… ali dobro, pošto je pitanje postavljeno, da pokušamo da odgonetnemo.

Književna moda, književna maza, evropejac levantinske orijentacije, levantinac evropejske orijentacije,  čovek koji je video svetlost tamo gde drugi nisu videli ništa, feniks koji vaskrsava na opšte zgražanje onih čiju goluždravost ne krasi zlatno perje… ili nešto mnogo više?

Čedomilj Mijatović je bio profesor narodne ekonomije na Velikoj školi, ali se bavio i istorijom, a 1880. godine objavljena mu je prva sveska o Đurađu Brankoviću, koju je Slobodan Jovanović ocenio kao „jedno od naših najboljih istorijskih dela“. Savremenici su ga cenili kao sjajnog stilistu i intelektualca, a prema Slobodanu Jovanoviću, „on je bio književna moda i književna maza svog doba“.

U politiku Mijatovića je uveo liberal i kraljevski namesnik Jovan Ristić, ali je Mijatović ubrzo otišao konzervativcima. Prema Slobodanu Jovanoviću, Čedomilj Mijatović je bio pod jakim uticajem kneza Milana i njegovih austrofilskih težnji, a od svoje žene Engleskinje „primio je tadašnje engleske ideje da je Rusija opasna i za evropsku civilizaciju i za slobodu balkanskih naroda“, pa „iz straha od Rusije, on je naginjao Austriji većma nego ijedan od onovremenih naših političara“. Bio je takoreći jedini koji je branio mišljenje da je „važnije obezbediti izvoz naših agrarnih proizvoda na austrijske pijace, nego zaštititi naše zanate od utakmice austrijske industrije“. Trgovinski ugovor koji je kao ministar finansija zaključio sa Austrijom, napadan je, ali je upravo taj ugovor „doprineo našem privrednom jačanju, ukoliko je dao poleta našem agrarnom izvozu“. U vladi Milana Piroćanca držao je dva ministarstva: finansija i inostranih dela, pa je neposredno učestvovao u „evropeizaciji Srbije na brzu ruku“, jer je tokom Piroćančeve vlade, u roku od tri godine, započeta gradnja železnice, uvedena stajaća vojska i ustanovljena obavezna osnovna škola. To je vreme obeleženo rastom državnih rashoda koje nikako nije mogao da prati rast prihoda. Mijatović je izbegavao nepopularno povećanja neposrednih poreza, ali je počeo da uvodi nove takse i nove posredne poreze, što nije bilo dovoljno za pokriće deficita koji nisu mogli da izleče ugovori o zajmovima zaključeni u inostranstvu; u stvari, kreditna sposobnost Srbije je bila slaba, pa su zajmovi dobijani pod vrlo nepovoljnim, čak zelenaškim uslovima. Sve to nije od Mijatovića učinilo omiljenog političara, mada mu je priznata zasluga za donošenje zakona o ustanovljenju Narodne banke. Bar u dva navrata radio je bez znanja ostalih ministara: prvi put kada je 1881. godine potpisao tajnu konvenciju sa Austrijom, koja je bila „jedna politička nužnost, koju je (knez) Milan bolje uviđao od svojih ministara“, i drugi put kad je pariskoj banci „Generalna unija“, sa kojom je Srbija zaključila ugovor o gradnji železnice, odobrio pozajmicu od preko trideset miliona dinara u obveznicama železničkog zajma, pa je, nakon što je „Generalna unija“ propala, ispalo da je Mijatović oštetio zemlju, i, mada je Srbija taj dug kasnije naplatila, Mijatović, koji je na početku posla sa „Generalnom unijom“ za njihovu solidnost jemčio pred Skupštinom, skoro je sasvim izgubio „glas koji je kao političar imao“. Međutim, Mijatović je očito vaskrsao jer je 1885. godine napravio veliki diplomatski uspeh, kad je, nakon kraha na Slivnici, s Bugarskom zaključio časni mir. Šesti put je postao ministar finansija pod vlašću kralja Aleksandra Obrenovića, ali je vrlo brzo odstupio pošto je u opozicionim novinama objavljeno neko njegovo poverljivo pismo koje mu je ukradeno iz kancelarije. Vladan Đorđević ga je video kao darovitog čoveka lakomislene dobrote i nesrećnog „u svim njegovim velikim preduzećima“, koji nije bez slabosti, ali kojem se u njegovoj političkoj prošlosti ne može naći baš nikakva mana. Slobodan Jovanović je o Mijatoviću zapisao: „Svi su mu priznavali darovitost, ali su u isto vreme osuđivali njegovu lakomislenost. Među političarima Milanovog doba, on nije bio od onih koji daju pravac i vode, nego od onih koji kao stručnjaci razrađuju tuđe ideje… Za Milana je on bio dragocen pomagač zbog lakoće s kojom se nalazio u svakom poslu, zbog brzine s kojom je svršavao stvari, i zbog hitrine s kojom se ispetljavao iz teških situacija u koje se dosta često sam i zapetljao. Njega ne treba ceniti kao državnika u pravom smislu, već kao stručnog ministra“.

U kasnijem radu Slobodan Jovanović je o Mijatoviću zapisao da je bio sposoban, darovit i rečit, ali da „nije ulivao mnogo poverenja skupštinarima“, da je „bio isto toliko gibak i ljubazan koliko Piroćanac krut i osorljiv“. Na mnoge savremenike ostavljao je „utisak krajnje mekog, slabog, a uz to i lakomislenog čoveka; on nikome ništa nije mogao odreći, premda nije uvek ispunjavao svoja obećanja… Pored ovog mišljenja o Mijatoviću, postojalo je i drugo jedno; to je bilo mišljenje kneza Milana i austrijskog poslanika grafa Kevenhilera; obojica su držali da je Mijatović najveći levantinac među srpskim političarima. Mogućno je sasvim da Mijatović, iako mek, nije bio naivan, i da je svoje slabosti umeo da zabašuri sa ne malo lukavstva“. Bio je „knežev pouzdanik i Garašaninov drug iz detinjstva“, koji je „imao Novakovićevu radnu snagu, ali bez njegove istrajnosti u poslu. On je trčao od posla do posla, gledao da svaki svrši što pre, u tome uspevao na virtuozan način, ali se ubrzo obelodanjivalo da nije predvideo sve što je trebalo. On sve krši od lake ruke, govorio je Milićević. Njegova briljantna lakomislenost ogledala se i u njegovom fizičkom biću: njegove nemirne crne oči nisu mogle ni na čem da se skrase, i on se jednako obrtao na petama kao učitelj igranja. Bio je isto toliko gibak koliko Novaković krut; izdašan u komplimentima i obećanjima, sa skoro ženskom koketerijom ponašanja. Svaki se divio njegovoj darovitosti; mnogi su se dali zavarati njegovom ljubaznošću; skoro niko nije ga uzimao sasvim ozbiljno. Iako je, bez sumnje, bio jedan od prvih intelektualaca svoga doba, on je, zbog oskudice čvrstine i pribranosti, smatran kao krajnje nepodesan za vođa stranke; iz naprednjačkog kvarteta svi su ko ranije ko docnije postali ministri predsednici, osem njega jednoga“.

Plesni korak i lagana misao u Srbiji nisu na ceni – ako hoćeš poziciju i poštovanje, namršti se, molim

Imajući u vidu pisanje Slobodana Jovanovića o Čedomilju Mijatoviću, Nenad Novak Stefanović zaključuje da je Jovanović Mijatovića opisao „kao neukrovljen karakter kojem zrele godine nisu donele ucelovljenje“, koji „po savremenoj psihotipologiji imao je razvijenu logičku i socijalnu inteligenciju – ali ne i emotivnu“ a „taj treći oslonac statike ličnosti mu je nedostajao“. Sudeći prema podacima kojima raspolažem, ja nisam došla do ovakvog zaključka.

Naime, iz skoro svake reči koju je Jovanović napisao o Mijatoviću, prelivaju se fini i nežni venerijanski kvaliteti srećno združeni sa merkurovskim duhom, mada ni Mars i Jupiter nisu štedeli svoje uticaje.

Tako, osim toga što je prva predstava koju budi Jovanovićev opis predstava terazija na kojoj je, između ostalog, Mijatović držao ravnotežu kao suprotnost Piroćacu i Novakoviću, Mijatović je bio i ljubazan, i lakonog, i ritmičan, i brz, a resor su mu bile finansije. Bio je i vrsni diplomata koji nas je spasao bruke i učinio da nakon nepotrebnog poraza na Slivnici, s Bugarskom pod povoljnim uslovima zaključimo mir, a njegov rad obeležilo je i donošenje zakona o ustanovljenju Narodne banke, što je predstava Venere divno podržane Marsom i Jupiterom, naročito kad se zna koliko je snage i veličine potrebno da bi se u zadrtu i primitivnu sredinu uveo smisleni red.

Sve te svetle venerijanske odlike izazivale su, a u priličnoj meri i danas izazivaju nepoverenje i skoro da sablažnjuju umne ljude. Tako Slobodan Jovanović o Mijatoviću zaključuje da je lakše nego drugi ministri mogao da potpiše tajnu konveciju sa Austrijom jer je poreklom možda bio Španac, odrastao je uz očuha stranca, žena mu je bila strankinja, sam je duže živeo u inostranstvu nego u zemlji, a pred Skupštinom je izjavio da bolje poznaje Englesku nego Srbiju. Ovo nisu ozbiljni argumenti i ne dokazuju ma šta od onoga što je Jovanović hteo da istakne kao slabo kod Mijatovića.

U stvari Slobodan Jovanović kao da se ljuti, ali ga istovremeno Mijatović, kao nekakvom magnetnom silom, privlači i izaziva da mu malo-malo posveti pokoji duži pasus u kojem dodaje još ponešto u prilog Mijatovićevoj nepouzdanosti, pritom ga, na više mesta, uvek u negativnom kontekstu poredeći sa ženama, to jest sa ženskošću.

Tako naš proslavljeni pravnik i pisac, rizikujući da postane glavna zvezda ovog teksta, čini sve da objasni kako „Piroćanac nije mogao da gleda Mijatovića“, jer „Mijatović nije bio drug ispravan i pouzdan. Najvažnije državne poslove svršavao je bez dogovora s ostalim ministrima – i svaki čas, sa svoje lakomislenosti, dovodio vladu u nezgodan položaj. S drugovima oči u oči bio je gladak i sladak; iza njihovih leđa, ogovarao ih je otrovno kao kakva žena… Sa svoje gipkosti i ljupkosti, Mijatović je stajao bolje od Piroćanca i u Dvoru i kod stranih diplomata. U skupštinskim debatama, on se isticao više nego ijedan član vlade: političke stvari znao je bolje od Garašanina, a imao više govorničkog dara od Piroćanca… Mijatović je bio lak i tečan govornik, s mladićskom svežinom glasa koja se umiljavala slušaocu, i s neobičnim romanskim naglaskom“.

Ovo izgleda kao da je Mijatović izazivao ljubomoru kod saradnika koji se, međutim, nikada nisu zapitali šta to Mijatović ima kad je tako očigledno i neuporedivo napredniji od svih drugih ljudi koji su ga okruživali, jer i drugi su bili pametni, obrazovani, rečiti i vredni, ali je Mijatović bio najbolji, najuspešniji, najblistaviji. A da jesu, da su postavili sebi to neprijatno pitanje, možda bi došli do zaključka da je Mijatović imao bistar um, ali se tim umom njegova priroda nije zadovoljila, već je u sebi negovala i srce, koje uvek krepi radošću. A Mijatović je poigravao, gibak i okretan, a kod nas se vedrina i otvoreno srce ne cene mnogo, pa se zato za ljubaznog čoveka može reći da je bez čvrstine, a za onog sklonog smehu i znatiželjnom širokom pogledu da je neozbiljan. Kod nas se cene cinizam i ironija, ali se slabo razmišlja o njihovom poreklu; a cinizam nije ništa drugo do odsustvo ljubavi u srcu, čime se, eventualno može objasniti silna i trajna oskudica u kojoj vekovima živimo. Sve u svemu, a kako su spoljne okolnosti uvek odledalo unutrašnjih, ili prema rečima Hermesa Trismegistosa „kako gore, tako dole, i kako unutra tako spolja“, izgleda da je Mijatović bio jedan od najcelovitijih srpskih ljudi svog vremena, što dokazuje čitav njegov život i sve što je tokom njega postigao.

A u toj Mijatovićevoj celovitosti važnu ulogu ima arhetip Merkura. Mijatović je, kako smo već obavešteni, bio brz, sposoban, darovit i rečit, povremeno i lukav, ali blistavog intelekta i sjajnog stila, odličan pisac istorijskog dela, vrsni ekonomista, poletan i pokretljiv, čovek koji je bio i preduzimljiv i savestan, pa je posle pada „Generalne unije“ „odmah odjurio u Pariz“ da tokom dvomesečnih pregovora spasi što se spasti može i da brani državne interese jako ugrožene stavom stečajnog poverioca „Unije“ da i nerasprodate srpske obveznice i železnički ugovor ulaze u stečajnu masu propale banke. Usto, bio je kraljev dragoceni pomoćnik zbog toga što je lako i brzo obavljao svoje poslove, i imao sposobnost da se isto tako izvuče iz teških situacija koje u političkom životu svakako nisu ni retkost ni neobičnost. Osim toga, ako je bio u stanju da jedini zastupa određeni stav i pritom brani svoje mišljenje (o izvozu naših proizvoda na austrijske pijace), tada je on bio i hrabar, i prilično redak čovek, koji se nije plašio da potpiše ono što su svi napadali, a što je čak i prema Jovanoviću bilo dobro i podsticajno za srpsku ekonomiju i poljoprivredu. Osim Marsovih najboljih osobina, dakle, ovde je Merkur blistao u najlepšem sjaju, jer da bi neko branio i odbranio sopstveno mišljenje nije dovoljno da to mišljenje ima, već je nužna i odgovarajuća rečitost pride. Zatim, čak i pored velike afere u vezi sa propašću „Generalne unije“, njegova se čestitost nije mogla dovesti u pitanje, što govori o čoveku čije moralno ustrojstvo prikazuje smisao za red, uređenost i viši interes. Čovek koji je umeo i da se povuče, i da zbog krađe poverljivog pisma preda ostavku, bio je priroda koja svojom stručnošću „razrađuje tuđe ideje“, što nikako nije manje važno, mada je sasvim sigurno, makar kod nas, manje zanimljivo i neznatno cenjeno, jer pati od nezamislivog manjka slave i slavoljubivosti, koje, međutim, pripadaju onima koji viču „juriš i ura“. Mijatović, taj miljenik boga-zaštitnika trgovaca, književnika i lopova, bio je vredan radnik čiji je pogled bio okrenut dalekom horizontu, za vreme čijeg ministrovanja su u vrlo kratkom, trogodišnjem periodu urađena tri važna zadatka od kojih su dva u Merkurovoj simbolici jer su u vezi sa kretanjem i znanjem: započeta je gradnja železnice i ustanovljena obavezna osnovna škola. Ovaj, po svom značaju i veličini, jupiterijanski poduhvat nije pokvarilo ni to što je taj period srpske istorije obeležen rastom državnih rashoda koje rast prihoda nikako nije mogao da prati. Ovo je, naime, upravo pokazatelj Venerinih kvaliteta u srpskoj sredini, jer kad pokraj izvanrednog prirodnog i duhovnog potencijala prihodi jednako ostaju u stanju oskudice, onda to znači da postoji duboko nerazumevanje venerijanskih potreba i grandiozne prepreke koje to nerazumevanje stvara.

Osim toga, železnica ima raznoliku i bogatu simboliku, pa tako i “Idiot” od Dostojevskog i Tolstojeva “Ana Karenjina” počinju scenom iz voza, dok se drugo delo tragičnom scenom na železničkoj stanici i završava, pa železnica, vozovi i prisustvo junaka u njihovoj blizini kao da slute tragičan kraj. Sa druge strane, železnica je i simbol snažne vere u svetlu budućnost, kao i svesnosti da je za ostvarenje cilja dobro unapred pripremiti prave okolnosti, jer jedna lepa priča kaže da je u vreme dok još nije postojao voz, u Alpima, tamo gde je planina veoma strma i visoka, na onom mestu između Italije i Austrije koje se naziva Semering, sa namerom da se povežu Venecija i Beč, neko nekada napravio železničku prugu jer je verovao da će jednog dana neko napraviti voz.

Na više mesta Slobodan Jovanović naziva Mijatovića lakomislenim, a da se nigde jasno ne kaže na osnovu čega su to savremenici dali takav sud. Lakomislen je, prema „Rečniku srpskoga jezika“ Matice srpske, onaj ko zaključuje, sudi i odlučuje olako, bez mnogo razmišljanja, brzopleto. Sama po sebi, dakle, lakomislenost, nije negativna; ona to postaje kad su joj posledice negativne, a čak ni prema Slobodanu Jovanoviću, takvih negativnih posledica nije bilo više nego što se obično javljaju u političkom delovanju. Odlučnost, pokretljivost i brzina nisu same po sebi loše, a Mijatović, koji se očigledno vodio devizom „bolje završeno nego savršeno“, nije napravio mnogo štete ni u javnom ni u privatnom životu. Šta je u stvari zamereno Čedomilju Mijatoviću? Površnost u političkom radu ili brzopletost u iznošenju bračne ponude?

Predački zavet kaže da je vredno samo ono za šta se dobo namučimo, i upravo je ovo ključno uverenje koje stoji iza čitave Jovanovićeve studije o Mijatoviću, a važno je zato što je to kolektivno verovanje koje nam stvara velike poteškoće i odvaja nas od zadovoljstva, koje je esencija radosnog, bogatog i uspešnog života.

Ali šta ako nije tako? Šta ako su naši preci pogrešili, a renesansni filozofi koji su istraživali prirodu Tri gracije Lepote, Ljubavi i Zadovoljstva, bili u pravu kad su zaključili da je Ljubav preobražavajuća sila koja „počinje s lepotom, a završava se u zadovoljstvu“ (Edgar Vind, “Paganske misterije u renesansi”, “Fedon”, Beograd, 2019)? Šta ako ozbiljan i vredan posao može da se radi na lak način? I šta ako su lakoća, koja nipošto nije neozbiljnost, i zadovoljstvo, koje nikako nije nemar, i uživanje, koje ni po čemu nije lenjost, upravo Venerin način i izraz najsvesnije povezanosti sa sopstvenom osećajnom stranom? Šta ako nam je zdrava, što znači svesna osećajnost, i dozvola data sebi na uživanje i sasvim otvorenu ljubav u svakom trenutku i u svemu što radimo najbrži i najsigurniji način da dobijemo upravo ono čemu težimo? Šta ako vedar stav prema mogućnostima života nije isto što je poricanje stvarnosti i svih onih iskustava koja u svetu dualnosti mi ljudi doživljavamo kao teška i strašna? Šta ako bi se ispostavilo da je vredno jačati poverenje u kosmički red i jednostavno dopustiti da nam se taj red, takav kakav jeste, ispolji u svakodnevici? Da, sve ovo izgleda kao sasvim novo gledanje na stvarnost, niko nas nije učio da tako razmišljamo, ali šta ako je lakonogi Mijatović lakih misli i živih očiju bio makar protivteža namrštenim starcima i svađalački nastrojenim političarima koje niko ne voli ali ih prihvataju jer ne odudaraju od nasleđenog stava koji nam je nekada davno ugraviran u gene? Šta ako svi stari stavovi uobličeni u narodne poslovice nisu pravila već samo u reči pretočeno predačko iskustvo koje nas, međutim, ne obavezuje? I šta ako je baš u lakonogosti, lakomislenosti i živim očima štos i onaj čarobni sastojak koji nam od života koji nekako preživljavamo pravi život koji obožavamo?

Šta ako nam je moguće da se pomirimo sami sa sobom?

Tumačeći Botičelijevo Proleće, Tomas Mur je napisao: „Venera neba i zemlje… vodi i nadzire onu sferu života koja obuhvata i potpuno čulno uživanje i razum. Ona vodi računa o dvema naklonostima duše, prema telu i prema duhu. Svoj zadatak obavlja pomoću uživanja i lepote, no ujedno neguje i unutrašnju uzdržanost koja ljupko odvraća dušu od utapanja u svet čula i usmerava je ka uvidu i smislu“. Merkur simbolizuje moć uma i misli, i predstavlja čovekovu potrebu za razmenom energije – u formi razgovora, pisanja, slušanja, opažanja, saznavanja, učenja. Merkur u svakome od nas prima informacije, obrađuje ih i prenosi dalje. On je veliki tumač i poznavalac tajni „što leže u prostim materijalnim stvarima i razonodama“, čija je „dužnost i uloga da prozre kroz fasadu stvari, da nalazi značenja i vrednost koji leže skriveni pod plahtama svakidašnjeg iskustva“ (Tomas Mur).

Pored toga što gospodari intelektom, Merkur je bog intuicije, vodič ljudskih duša i glasnik bogova. Njegove krilate sandale lako se mogu dovesti u vezu sa Mijatovićevim korakom koji je plesao. A i inače, merkurovski kvaliteti u vrlo blagorodnom su vidu bili odlučujuće prisutni u Mijatoviću. Brzina njegovog uma, njegova spretnost, pokretljivost, šarm, mladolikost, komunikativnost, radoznalost – sve su to merkurovske odlike, koje ponekad izgledaju, a nekad to odista jesu, kao brbljanje, površnost i nepouzdanost.

Venera je nepotkupljiva, kao i Merkur uostalom. Venerin resor su obilje i vrednosti, a Merkur svojim mislima stvara. Venera stvara osećanjima, a usaglasiti Veneru i Merkura znači pustiti radost u svoj život. Venera predstavlja ispunjenost osećanjima i osećajima, a Merkur joj dodaje imaginativno razumevanje. Ako je Venera u simbolici Vage, a Vaga predstavlja misaonu stranu Venere, onda se ona umnogome približava Merkuru u Blizancima, pri čemu postoji stremljenje prema visinama, to jest prema duhu. Ovo je naročito vidljivo u prirodi Čedomilja Mijatovića.

Marsilio Fičino nas je učio opoziciji Venere i Sunca: „Ako se sasvim posvetimo Veneri, onda nećemo tako lako steći naklonost Sunca. Ako se pak sasvim zaokupimo Suncem, zanemarićemo Veneru“. Sunce je simbol svesnosti, a iako je svesnost poželjna, bez venerijanske vlažnosti osećanja, Sunce može da isuši i sprži. U slučaju velikog dela muške populacije, a naročito među političarima, osećanja su bila i jesu prezrena, pa oterana u duboku senku da odande rovare i, nikada ih ne ostavljajući na miru, nagone na strah, mržnju i gnev. Naspram njihove agresije, koja besno vrca i iz Jovanovićevih reči, milina je čitati o Čedomilju Mijatoviću i zamišljati njegovu okretnost, u kojoj su mnogi videli neozbiljnost, a zahvaljujući kojoj je mnoge državne poslove završio uspešno, kako neki „ozbiljniji“ i „dublji“ umovi nikada nisu. Osim toga, politika, koja se suštinski bavi odnosima, u simbolici je Venere, preciznije u simbolici Vage, kao uostalom i Neptuna, koji je viša oktava Venere, a, između ostalog, simbolizuje maglu, koje u politici u obilju ima. Političari koji se, međutim, gnušaju povezanosti sa Venerom pa se, uglavnom nesvesni, trude da sve njene uticaje prognaju, ne mogu zaista da rade za opštu dobrobit. Moglo bi tako da se zaključi da bi ovaj svet bio lepše i zelenije mesto kad bi ljudi koji se bave politikom u sebi spojili lepotu misli sa lepotom osećanja. Čedomilj Mijatović je možda baš to radio.

Zdrav ženski princip + zdrav muški princip = sreća

Elodiju Liton Nenad Novak Stefanović prikazuje kao nesebičnu i nepokolebljivu snagu usmerenu ka višem cilju, ženu koja je po obrazovanju bila filozof, ali koju je dobro služila njena ženska intuicija, kojom je „osetila da je njena nepokolebljivost potrebna očaravajuće nesigurnom studentu sa Balkana jednako kao i njegovoj zemlji“. Smatram da je ovo vrlo romantično i lepo, ali sasvim pogrešno mišljenje.

Naime, sasvim je nemoguće zamisliti da bi jednoj ženi, naročito ženi tako snažnog marsovskog karaktera, samosvesnoj i jupiterijanski obrazovanoj kakva je bila Elodija, dovoljan razlog za brak bila bolećivost prema sedamnaest godina mlađem „povodljivom“ studentu. Takva bolećivost mogla bi se pripisati kvalitetu Meseca, ali, iz onoga što znamo o njima, mesečev uticaj bi se u Elodijinom i Čedomiljevom slučaju mogao pronaći samo u njihovom zajedničkom bavljenju spiritizmom, koje se, s obzirom na izrazitu širinu duha svakoga od njih, kao i spremnost da ne samo sami neprekidno prelaze poznate granice već i da društvo podstiču u tom pravcu, pre može pripisati potrebi da se istraži neistraženo, isproba nešto novo i uradi posve nemoguće nego što se može objasniti mekotom srca i jakom empatijom.

Elodija nije bila samarićanin, ona je bila borac, i to vrlo usmeren, odlučan i hrabar borac, koji je u šarolikom i vrlo nesavršenom svetu svoje ratno poprište mogao slobodno da bira. Ne, Elodiju je nešto drugo, i nešto više, privuklo Čedomilju Mijatoviću i Srbiji.

Ona je svoju borbu za bolji život žena sprovodila na merkurovski način – pišući za „Ženski svet“ i držeći prosvetiteljska predavanja o pogubnom uticaju alkohola na bračni život i sreću Srpkinja i njihovih muževa. Napisala je „Istoriju moderne Srbije“, koja je u Londonu objavljena 1872. godine, prevela je srpske bajke na engleski jezik i objavila ih u britanskoj prestonici 1874. godine, a svoj prevod pesama Kosovskog ciklusa upotpunila je „komentarima o srpskoj istoriji Kosova, što je naročito bilo značajno u funkciji političkih planova njenog muža koji se kao ministar spoljnih poslova borio za teritorijalno proširenje Srbije na jug“ (Nenad Novak Stefanović).

Ovaj književni i prosvetni Elodijin rad bio je podržan delovanjem Merkura, koji međutim, nije bio usamljen, nego na najlepši način združen sa Venerom, jer zajednički rad supružnika na zajedničkom poduhvatu od opšteg značaja vrlo rečito govori o živom odnosu između tih ljudi. Bio je to dobar i iskren odnos jer valja imati na umu da žena, čak iako je filozofski nastrojena, vrlo teško istrajava na takvom velikom pregalaštvu ako nema jakih osećanja koja su vatra i lepak svakog odnosa. Zajedničko interesovanje za spiritizam možda potvrđuje da je veza to dvoje ljudi nadaleko prevazilazila uske okvire ovozemaljskih analiza i predrasuda. I, ponovo valja istaći, nije čudno što su se time bavili jer nikome više nego obrazovanim ljudima dovoljno prostranih umova koje razum ne ograničava, nije prirodno da požele da ispitaju nepregledna senovita područja preko granica vidljivog sveta.

Elodija i Čedomilj nisu imali decu. Elodija je živela osamdeset tri godine, a Čedomilj, koji je poživeo dvadeset četiri godine posle njene smrti, nije se više ženio.

O energiji, arhetipskim simbolima i ličnostima kroz koje su se arhetipovi manifestovali, pisala sam u knjizi „Beogradski krugovi“

Lara Đorđević književnica

Lara Đorđević

Zovem se Lara Đorđević, pravnik sam i pisac, a pitanje o kojem već dugo razmišljam glasi: da li su naše epske pesme i bajke, u smislu Jungove analitičke psihologije, sastavni deo serije epskih pesama i bajki, i mogu li nam, u kontekstu serije čiji su deo, reći više nego što to može svaka od njih ponaosob?

guest
0 Comments
Oldest
Newest Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments
Kraljević Marko i Vila Ravijojla u svetu arhetipova
Ženski princip i simbolika vode u svetu Jungove analitičke psihologije i istorije Beograda
Kralj Aleksandar i kraljica Draga u svetu arhetipova

Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.