A trebalo bi, u najmanju ruku, da se bojimo da će sve ispasti u skladu s našim svesnim očekivanjima.
Karl Gustav Jung, Uvod u suštinu mitologije
Planeta Zemlja, sedamdesetih godina 20. veka
General Zod je mogao sve, ali je otišao u Ništa. Bila mu je poverena odbrana planete Kripton, a on je sve svoje resurse usmerio na osmišljavanje podmukle zavere koja bi uspostavila novi poredak na čelu sa njim, Zodom, kao apsolutnim vladaocem.
Jar-El je bio čovek od principa i vodeći naučnik planete Kripton, sa licem i glasom Marlona Branda, ali su mu doskočili. Oholi, potuljeni i prosečni, uvereni da ih onako moćne, kako je samo naučničko-politički esnaf planete Kripton mogao da bude, ništa ne može ugroziti. Prvo su ga pustili da za mržnju, nasilje i uništenje optuži, pa na izolaciju u Fantomskoj zoni do smrti osudi Zoda i Zodove revolucionare, da bi i njega, Jar-Ela, opterećenog Zodovom kletvom, zbog iznošenja tvrdnje o ugroženosti i skorom kraju Kriptona, osudili na izgnanstvo.
”Poklonićeš mi se, makar čekao čitavu večnost, ti lično i, jednog dana, tvoji naslednici”, glasila je Zodova kletva, koja je pala na Jar-Ela nakon što je odbio vodeće mesto u Zodovom poretku, da se iz nje razvije mitska priča o Detetu- Žrtvi, koje spasava i pobeđuje.
U kletvi je bila klica, ali je pozornica velike drame tek trebalo da bude dekorisana. Jer u vreme kad je Zod prepušten Praznini, Tama je sa Svetlošću nastavljala da pleše svoj zavodljivi ples.
Dok Kripton broji poslednje dane, drugi vodeći naučnik planete, naučnica Von-Ah, uz opasku da niko ne preispituje Jar-Elove podatke, da su činjenice nesporne, ali da smatraju da su mu zaključci neprihvatljivi, bez iznošenja argumenata i bez volje da se mišljenja preispitaju, lakonski izjavljuje da Kripton samo menja orbitu: Jar-Ela optužuju za izazivanje straha, što se smatra činom pobune, za čim sledi kazna: izgon u Fantomsku zonu, koju je upravo naučnički um Jar-Elov otkrio.
Jar-El se obavezuje da ni on ni njegova supruga neće napustiti Kripton. Njihovu bebu, Kal-Ela, međutim, niko nije pomenuo.
Dane do kobnog sudara Kriptona sa velikom užarenom planetom, Jar-El koristi da sina osposobi da preživi: poslaće dete na Zemlju. Zemljani jesu primitivni, zaostaju za Kriptonom hiljadu godina, ali će malenom Kriptoncu biti potrebna ta prednost da bi preživeo; osim toga što će dete moći da diše u Zemljinoj atmosferi, zbog guste molekularne strukture biće neranjiv, snažniji i brži od Zemljana. Jar-El je o svemu odlučio sam, jer bile su to sedamdesete godine dvadesetog veka i patrijarhat je još uvek bio snažan. Majka je bila brižna i tu se njena uloga završila.
Poslednji dodir koji Kal-El prima na Kriptonu je očev dodir. Otac ga uzima iz majčinih ruku i blagoslovi ga: ”Putovaćeš daleko, mali moj Kal-Ele. Ali te nikad nećemo napustiti, čak ni pred licem smrti. Bogatstvo naših života biće tvoje. Sve što imam i što znam, sve što osećam, sve to i više od toga, ostavljam tebi, sine moj. Nosićeš me u sebi kroz sve dane svog života. Moja snaga postaće tvoja, moj život gledaćeš svojim očima, kao što ću ja svojim očima gledati tvoj. Sin postaje otac, a otac postaje sin. To je sve što ti mogu dati, Kal-Ele”. Potom, u očevom izumu – zvezdolikom kristalu u kojem je pohranjena sva kriptonska literatura, naučno znanje sa desetina svetova iz dvadeset osam poznatih galaksija, Kal-El napušta planetu svog rođenja. Kripton biva razoren, a zemlja dobija novog stanovnika: Supermena.
Uz priču o Supermenu deca rođena sedamdesetih godina 20. veka dočekivala su svoje nove godine.
Planeta Zemlja, početak 21. veka
Neki novi klinci provode svoje novogodišnje noći uz filmove o Hariju Poteru.
Klinci su čudni, gledaju u monitore i skroluju. Brzi su, kad je potrebno snaći se na Guglu. Ne izlaze napolje, ne druže se, osim u virtuelnom svetu. Od prekomernog sedenja, njihova tela pokazuju znake gojaznosti. Mlohavi su i bez mašte. Nevaspitani. Čini se da ih ništa ne zanima. Knjige ne čitaju. Slušaju groznu muziku. Gledaju tupave crtane filmove. Pokazuju manjak empatije, čak bezosećajnosti. Interesuje ih isključivo lična korist. Ali samo ako je moguće odmah i sve.
Tako ih vide roditelji odrasli na Supermenu. I zabrinuta rodbina, komšiluk i čitavo društvo. Niko ih ništa ne razume, a oni se ne trude da bilo kome bilo šta objasne.
Mi, deca Supermena, kako smo se divno, divno prevarili!
Hari Poter je dečak koji je preživeo. Izabrani. Onaj kojeg je spasila Ljubav. Majčina. Jer, za razliku od Kal-Ela koji je sa Kriptona ispraćen uz očev blagoslov, Hari Poter je primio majčinu Reč ljubavi: ”Hari, toliko si voljen. Mama te voli. Tata te voli. Hari, budi siguran, budi jak”.
Verujem da je ovo bitna razlika, iako su oba blagoslova i potrebna i dobrodošla. Razlikuju se, međutim, po kvalitetu, jer dok se očev blagoslog poziva na pretke koji će uvek biti s detetom, te, horizontalan, okrenut korenima i prošlosti, majčin blagoslov je vertikalno postavljen, snažan kao sila ljubavi od koje je satkan, bezvremen i sveprožimajuć, te slobodan da ispuni i prošlost i budućnost, u sadašnjem trenutku. Očev blagoslov, pritom, nosi osobenosti, pa i pravila patrijarhata: ćuti i trpi; ne odgovaraj; šta ti misliš, da si najpametniji!; u se i u svoje kljuse, ne moraš baš ti sve da vidiš!
Ako baš insistiraš da si živ, a ti se, brate mili, bar pravi mrtav!
Za razliku od Kal-Ela, koji, kao sva deca-bogovi, brzo raste u svom svemirskom prevoznom sredstvu, pa se kao dečak spušta na Zemlju i ulazu u porodicu dobrih ljudi koji ga vole, Hari Poter, kao jednogodišnja beba, nakon smrti roditelja koje je ubio Valdemort, ulazi u porodicu tetke Petunije, žene malograđanskog duha ispunjenog mukom prosečnosti, da bi tek sa svojih jedanaest godina bio primljen u Hogvorts, školu za veštice i čarobnjake.
Kal-El je, kako i samo njegovo ime nagoveštava, kosmičkog porekla. Na Zemlju se spušta sa moćima neuporedivim sa prirodom Zemljana. On dolazi kao Spasitelj.
Hari Poter, međutim, običan je dečak, rođen na Zemlji, od Zemljana, u kojima su pre aktivirani kvaliteti koji možda spavaju u pretežnom delu čovečanstva nego što su obdareni nekakvim vanzemaljskim moćima. Hari Poter je rođen od veštice i čarobnjaka.
Ovo je verovatno još jedna važna razlika, jer dok smo mi rođeni sedamdesetih učili da pomoć dolazi iz spoljnog sveta, što nam je prenelo poruku da smo sami nemoćni, deca rođena oko 2000. godine, primila su vredno znanje da je snaga u njima i njihovoj zajednici, da sami mogu sve ako im je cilj plemenit, da mrak postoji i da ima svoje trenutke, ali da vredi težiti Svetlu, koje je za svako ljudsko biće dostižno. I da za to nije nužno biti savršen, niko od nas nije, ali da svako ima svoje mesto i svoju ulogu koju niko drugi ne može tako dobro da odigra kao onaj ko je za nju predodređen. Hari Poter nema naročitih sposobnosti, od njega ima i bržih, i pametnijih, i bezbrižnijih; Hari Poter je duboko traumatizovano dete, koje, međutim, traumu leči ljubavlju, jer je blagosloven Ljubavlju, koju u Hogvortsu iznova sreće i svesno upoznaje.
Za razliku od usamljenog jahača Supermena, Hari Poter i drugari poznaju snagu zajedništva. Hari Poter možda jeste izabrani, ali sam ne može ništa. Svi oni u Hogvortsu jesu veštice i čarobnjaci, i svi su važni. I svi su ranjivi. Velika mama Moli Vizli gubi sina, jedan od blizanaca biva ubijen od Valdemortovih zlikovaca. Dambldor se svesno žrtvuje za viši cilj. Sirijus Blek u Askabanu provodi dvanaest godina da bi se vratio u pravom trenutku. Profesor Lupen i Nimfadora ostavljaju dete, da raste bez roditelja. Snejp… eh, taj božanstveni Snejp… morao je toliko da voli Lili da pređe na svetlu Dambldorovu stranu i postane ključni faktor za pobedu nad velikim zlom. I naposletku Hari Poter – dečko koji je preživeo, morao je da umre, od Valdemortove ruke, to je bilo suštinski važno. Zlo ubija samo sebe, nikad nije ni moglo da bude drugačije.
J. K. Rouling, hvala ti. Ali još veće hvala mamama i tatama koji su tako dobro upili Supermenovo znanje da su mogli da dopuste da ispod njihovog okrilja izrastu nova deca koja će biti spremna i sposobna da promene svet
Mi, deca sedamdesetih, odrasli uz priču o Supermenu, snebivali smo se, bili neodlučni, suviše dobro vaspitani. Pokupili smo previše ali, previše kolebanja i drame koja se zapliće i raspliće da se nikad zaista ne rasplete. Upili smo mnogo temeljnih zaključaka baziranih isključivo na moći, za kojima, dabome, sledi propast, ali ne pre nego što smo uvereni da kritički stav, otpor bezumlju i suvo znanje najčešće dovode do propasti. Utvrđivali smo se u jednoumlju, da nikad ne preispitamo princip prema kom je logički um zakon, mada smo na svakom koraku imali priliku da se uverimo u njegovu slabost. Pred tronom na koji je postavljen Um, osećanja su mogla samo da se sakriju. Ljubav smo poistovetili sa brigom, nikad s Radošću. Tako smo učeni i svoje smo gradivo odlično savladali. A onda smo, po ugledu na pretke, upravo to znanje ugradili u život koji smo gradili. Neka nepoznata sila čija snaga seže dalje od šest galaksija kasnije, uredila je, međutim, neobičnu mutaciju.
Deca rođena pred kraj dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, danas Studenti, naučena na nežnost i majčin blagoslov, ne trpe. Ne ćute pred autoritetom. Ne slušaju nikoga. Odgovaraju – svakome i u svakoj prilici, s merom i promišljeno. Leđa su im ispravljena jer na njihovim ramenima nije bilo predačkog tereta od milion tona. Takoreći od pelena oni znaju da rat protiv velikog zla niko od nas ne može da dobije sam. Poznata im je priroda društva koje proglašava ”čistokrvne”, u kojem nema mesta za ”blatokrvne”, kojima se oduzimaju čarobni štapići i osporava im se pripadnost čarobnjačkom svetu. Jasno im je šta se dogodi urednicima i medijima koji se, po ugledu na Ksenofanta Lavguda, suprotstave Mračnom gospodaru. Videli su borbe za moć i surovost onih koji za njom žude. Znaju šta se desi kad bezumni i nasilni preuzmu ministarstva. Jedni drugima daju snagu i vraćaju na pravi put, što preteže u odnosu na takmičarski duh, koji je zauzimao tako značajno mesto u društvu u kom su odrastali njihovi roditelji. Sposobni su da se uzdignu, da za sobom ostave roditelje, makar odricanjem od uverenja i načina koji ni njihovim majkama i očevima nisu koristili, jer, najzad, gledali su kako to radi Hermiona dok svojim roditeljima briše sećanja, da se zauvek odvoji od njih i otisne u novo.
Hari Poter – dečko koji je preživeo.
Kao i Kal-Er.
Kao Studenti, lotosovi cvetovi izrasli iz srpskog mulja početkom 21. veka
Bio je to šah mat u jednoj rečenici: Nisi nadležan.
Mnogi su govorili o tome, ali nije bilo sile koja se samoorganizovala i usmerila na način na koji su to uradili Studenti.
Postavili su četiri zahteva koji u osnovi imaju poštovanje Ustava, zdrave institucije.
I tako je krenulo.
Plenumi. Mali beli zec. Crvena srca, kao protivteža krvavoj šaci.
Pumpaj.
Studenti nose srpsku zastavu u čijem je središtu ruža.
Pevaju Vostani Serbie, na usnama su im reči srpske himne. I starih srpskih pesama.
Špartaju Srbijom, uzduž i popreko. Posle Slavije i Autokomande, studenti Beogradskog univerziteta pešaka do Novog Sada. Onda U Beograd štafetno trče kragujevački studenti i Beograđanima donose pozivnicu da im se na Sretenje pridruže u Kragujevcu. Novosađani potom hodaju do Beograda, kako bi sa beogradskim studentima narednog dana peške pošli put stare, Miloševe prestonice, na proslavu Dana državnosti, kad Srbija svetkuje početak Prvog srpskog ustanka 1804. i donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine. Istovremeno, prema Kragujevcu, sa jugoistoka kreću niški studenti, sa zapada užički i čačanski, koji se na putu susreću sa grupom koju su ranije oformile njihove novopazarske i kraljevačke kolege U međuvremenu, iz svojih univerzitetskih centara polaze biciklisti. Mnogi najavljuju dolazak automobilima, autobuski prevoz je organizovan, pa stiže još jedna od mnogih lepih vesti: studentskoj koloni pridružiće se i studenti iz Kosovske Mitrovice, sa Univerziteta u Prištini.
Zatim protest u Nišu. Pre toga, istinski i dirljiv, bezgranično drag, susret studenata iz Novog Pazara sa kolegama iz drugih univerzitetskih centara Srbije. Tokom marša do Niša, buđena je i probuđena istočna Srbija. Velike blokade gradova-univerzitetskih centara organizovane su na petnaest dana. Čekamo 15. mart i protest u Beogradu.
U međuvremenu, pomirili se Čačak i Užice. Novi Sad hrli u zagrljaj Beogradu. Šid u zao čas zove Sremsku Mitrovicu u goste. Deca ponosna na roditelje. Roditelji bezuslovno uz decu. Nastavnici, kao majke i očevi. Univerzitetski profesori – u redarskim prslucima, za tiganjima u kojima se za studente peku palačinke, na biciklima, u maršu. Taksisti voze svoje najbolje vožnje. Motociklisti ponosito tutnje. Starci iznose rakiju. Bake presrećne: kuvaju, mese i peku. Božanstven je osećaj bivanja na svom mestu: radiš ono za šta si stvoren; tad dišeš najdublje, vidiš najšire, a srce ti najmirnije i najradosnije kuca.
Napad velikodušnosti i zajedništva; kako, evo, već četvrti mesec traje, moglo bi da postane hronično.
Supermene, javi se!
Knjige, pa i filmovi o Hariju Poteru zasnovani su na istim mitskim motivima na kojima je zasnovana priča o Supermenu.
Imamo dete koje ne samo da je rođeno u trenutku velike opasnosti, već upravo početak njegovog životnog puta obeležava vrhunac moći koji dostiže Zlo, dok, istovremeno, baš rođenje deteta donosi seme uništenja tog zla. Malo po rođenju, dete skole čudovišne nevolje: ono ostaje bez roditelja, pa iz toplog roditeljskog doma biva izmešteno u stranu sredinu u kojoj trpi nerazumevanje, čak poniženje do potpunog nipodaštavanja. U takvoj sredini, međutim, ono je u prilici da uvidi sopstvenu različitost, koju isprva ne uzima zaozbiljno, ili je jednostavno ne razume, plaši je se, ne prihvata je. Zatim se nešto dogodi, možda dobije pismo iz Hogvortsa, i desi se prelaz: junak stupa na stazu koja mu je predodređena, ili je on stazi bio namenjen, da se u odgovarajućem trenutku ponese sa glavnim zlikovcem i pobedi.
O mitskim pričama može se razmišljati na razne načine, a jedan od njih, čini se s najkorisnijim mogućnostima, jeste onaj zasnovan na Jungovoj analitičkoj psihologiji, na učenju o simbolima, arhetipovima i kolektivnom nesvesnom, a naslovi u kojima je moguće pročitati više o arhetipu deteta-boga i deteta-junaka i njihovom psihološkom značenju jesu Uvod u suštinu mitologije i Arhetipovi i kolektivno nesvesno. Bolje je čitati prvu knjigu zato što je u njoj svoj pogled na temu dao i istoričar religije Karl Kerenji, što, sa Jungovim psihološkim osvrtom čini celinu.
Ukratko, stvar stoji ovako:
Dete je simbol određenih procesa koji se odvijaju u psihi svakoga od nas, a o prirodi tih procesa govore osobenosti ovog simbola. Te osobenosti su: čudesno rođenje, napuštenost, ugroženost, motiv manji od malog a ipak veći od velikog, istovremeno bespomoćnost i nepobedivost, hermafroditizam.
Dete je, prema Jungu, potencijalna budućnost, pa ”pojava dečjeg motiva u psihologiji jedinke obično znači anticipaciju budućeg razvoja” (K. G. Jung, Uvod u suštinu mitologije). Često su mitski spasioci upravo deca bogovi, jer ”dete priprema buduću promenu ličnosti”. Dete je takođe ”simbol koji objedinjuje suprotnosti, posrednik, donosilac ozdravljenja, to jest iscelitelj”.
Arhetip deteta-boga ili deteta-junaka prati čudesno rođenje i neprilike u ranom detinjstvu. Dete biva napušteno i ugroženo, progonjeno.
Dete-junak je polubog, onaj koji pored ljudske prirode u sebi nosi i božansku, pa, predstavljajući sintezu ljudske svesti i nesvesnog, predstavlja, u psihološkom smislu, potencijalnu celovitost i individuaciju koja do te celovitosti vodi. Pri tome, čudesno rođenje isključuje uobičajen, empirijski način i podiže priču u polje ”nemogućeg”. Celina, koja postoji, ali koje kao ljudska bića nismo svesni i koju čitavog života osvajamo, nesigurna je psihička mogućnost koja se krije iza motiva neuglednosti deteta, njegove ostavljenosti, napuštenosti, ugroženosti. Na putu ostvarenja velikog dela, junak nailazi na razne prepreke, zmajeve i ale, što je odraz opasnosti koje iz životnih okolnosti i životnog puta prete; ovo postaje jasnije kad se uvidi da je glavni junakov podvig pobeda nad silama tame: kad junak pobedi zmaja to znači da je sprečeno da ”tek stečenu svest ponovo proguta instinktivna duša, ono nesvesno”.
Napuštenost, ostavljenost i opasnost u vezi su sa beznačajnim početkom, s jedne strane, i čudesnim rođenjem, s druge. Taj motiv opisuje ”izvesni psihički doživljaj stvaralačke prirode koji za predmet ima nov i još nepoznat sadržaj”, kad u čoveku postoji konflikt iz kog, makar za svest, ne postoji izlaz. Iako svest ne poznaje svet izvan suprotnosti, međutim, nesvesna psiha rešenje za sukob suprotnosti pronalazi u stvaranju nečega trećeg, iracionalnog, što je za svest nedokučivo. To treće, numinozno i iracionalno, ono što nastaje ali je, istovremeno, već celo, ono što miri i u sebi spaja i nadilazi suprotnosti, simbolizuje dete. Pritom, dete je ugroženo jer ga svest odbacuje. Dete je u opasnosti zato što je nesvesno ”spremno da proguta sav svoj porod jer ga je stvorilo samo u igri, a neminovni deo igre jeste uništenje”. Kako ”ništa na svetu ne prima s predusretljivošću novi porod”, priroda, to jest sam svet instinkata uzima dete pod svoje okrilje (divlje životinje ga čuvaju i hrane).
Napuštenost, koja je bitan deo atmosfere u kojoj odrasta dete, neophodan je uslov jer samo odvajanjem od onih od kojih je poteklo, ono može da se razvija ka samostalnosti. U psihološkom smislu, a dete je ovde tek simbol, važno je shvatiti da se konflikt nastao sudarom suprotnosti prevazilazi odvajanjem od tih suprotnosti, njihovim prevazilaženjem, nadrastanjem. Dete fascinira svest i odvaja je od konfliktne situacije, koju svest, sama po sebi, nije bila sposobna da prevaziđe. Dete, tako, može sve ono što čovek ne može.
Usamljenost deteta ukazuje na situaciju u kojoj postoji viša svest ili više znanje koje prevazilazi granice naše trenutne svesti, što za posledicu ima naše odvajanje od okoline.
Dete je istovremeno bespomoćno i nepobedivo, što je paradoks kakvih je svet nesvesnog prepun. Ono često raspolaže nadljudskom snagom, ali je istovremeno neugledno – jer ono je za svest rastrzanu suprotnostima ”samo dete”, to jest beznačajni i izolovani sadržaj koji, naizgled, nema nikakve veze sa konfliktnom situacijom, a još manje mogućnost da tu situaciju razreši.
Dete simbolizuje sadržaj rođen u nesvesnom, ”iz dubina same žive prirode”, te je kao takvo unapred i definitivno osuđeno na nerazumevanje, pa i potpuno odbacivanje od strane svesti. Dete ”personifikuje životne sile izvan ograničenog obima svesti, personifikuje puteve i mogućnosti o kojima svest, u svojoj jednostranosti, ništa ne zna, personifikuje celinu koja obuhvata dubine prirode. Ono predstavlja najjači najneizbežniji poriv bića, to jest poriv samoostvarenja”. Često je učinak tog poriva u početku neznatan, ali mu je snaga neuporediva te se opisuje u čudovišnim podvizima deteta-junaka.
Dete se povezuje sa suštinom, Atmanom, Sopstvom.
Odlika deteta je hermafroditizam, a hermafroditizam je sjedinjenje suprotnosti. Sa povećanjem svesti, sutrotnosti postaju sve više suprotstavljene. U detetu, međutim, one se objedinjuju.
Sve što je u vezi sa detetom fascinira i očarava, pa se možda baš u tome krije klica i objašnjenje načina na koji građani, evo već četiri meseca, doživljavaju studente u blokadi
Građani su fascinirani studentima. Vide ih kao oslobodioce, raduju im se kao oslobodiocima, primaju ih kao oslobodioce. Klanjaju im se, kleče pred njima.
Može se reći da je to obožavanje normalno, jer iz ljudi su izvukli ono najlepše.
Ponovo se smejemo. I slobodno i mnogo plačemo. Ukinut je strah. Izgleda kao da se više ne stidimo suza. To je mnogo dobro. I ponovo smo duhoviti. A duh nam je godinama bio u škripcu, naočigled svih nas sunovraćivao se i raspadao. Patili smo od toga svi, patio je Život i Stvaralaštvo, patila je Kultura. A sad smo ponovo živi.
Već sama slika tog obožavanja, međutim, izaziva vrlo jaka i vrlo protivrečna osećanja.
Upravo najveću opasnost moguće je videti baš u tom obožavanju.
Projekcija je, prema Jungu, ”nesvestan, automatski proces kojim se jedan sadržaj koji je za subjekat nesvestan, prenosi na objekat, usled čega ovaj izgleda kao da pripada objektu.” Projekcija prestaje kad ”postane svesna, što znači kad se sazna da njen sadržaj zapravo pripada subjektu” (K. G. Jung, Arhetipovi i kolektivno nesvesno).
Osim što je dobro primetiti da u obožavanju koje građani pokazuju prema studentima projekcija ima važno mesto, korisno je pred očima imati sliku klatna i zakonitost njegovog kretanja.
U poslednja četiri meseca naše je klatno otišlo na stranu suprotnu onoj kojom se dugo kretalo, a na kojoj su ostali zločini, kriminal, zloupotrebe, kupljene diplome, korupcija, rasprodata državna i prirodna dobra, razrovano Homolje, nadstrešnica. I da, prijatno nam je trenutno, i ta bi prijatnost mogla da potraje, ali klatno ima nezgodnu narav, pa je sasvim prirodno da malo-malo prelazi na stranu koja nam je neugodna. To je trenutak kad junaci bivaju povučeni u blato, da mrak ponovo zavlada. Po sistemu klatna živimo sve dok ne postanemo svesni onoga što se događa. Dok ne ščepamo za vrat sile koje deluju iz potaje, a kojih uopšte nismo svesni. I dok ne vratimo projekciju, što bi psiholozi rekli.
Ali obožavanje koje je na delu tek je deo mnogo veće priče.
Ravnoteža je jedino na šta sa sigurnošću možemo da računamo
Kao svetli primer države koja se izborila, ili je makar pod čvrstu kontrolu stavila korupciju, navodi se Rumunija u kojoj je, kažu, standard višestruko porastao otkad je slavna tužiteljka pohapsila rumunsku iskvarenu vladajuću garnituru.
U ovom momentu su nepoznate razmere srpske korupcije u odnosu na rumunsku, ali, iako se trenutno poznatim naučnim metodama možda i ne može dokazati, dobro je znati da postoji nešto u nama što podržava krajnosti i enormnost u pojavama: u sposobnosti trpljenja, u nivou pada, u visinama do kojih smo sposobni da se vinemo, sve to kod nas, iz nekog nedokučivog razloga, prevazilazi okvire uobičajene kod onih naroda čije okvire posmatramo. Ali kao što se ptica ne isčuđava nad svojim krilima, slonu su prirodne njegove kljove, a paun normalno živi sa svojim bojama, ovu našu nacionalnu odliku ne bi trebalo ni kritikovati ni naročito veličati; bolje je prihvatiti je takvu kakva jeste, pa pustiti da to prihvatanje, a još pre osvešćivanje njenih korisnih strana, iznedri nova rešenja. Jer istina je da smo ne samo dubinu pada već i sav užas koji je sadržaj i posledica tog pada odlično upoznali, dok smo, međutim, onih visina i njenih, to jest naših vrhunskih kvaliteta ostali skoro sasvim nesvesni.
Priroda se zasniva na ravnoteži, a to znači da ako smo sposobni za bezgraničnu nevolju, oskudnost i korupciju – jer upravo je poveliki deo našeg naroda ugazio do nosa u korupciju abnormalnih razmera, a koliko je to važno moći ćemo da naslutimo svaki put kad se setimo da živimo u hologramskom univerzumu u kojem sve što predstavlja sadržaj velikog uzorka postoji u svakom delu tog uzorka – tada postoji sila zdravlja, sklada i uređenosti, koja je istih bezgraničnih dimenzija, a koja, u našem slučaju, prebiva van naše svesti, neodređena, haotična, neusmerena, pa samim tim i neiskorišćena. Jednostavnije govoreći, nivo svesnosti nam je takav da lako primećujemo silu razaranja, pa nam pažnja ostaje na njoj, dremljiva i spora, dok silu stvaranja ne primećujemo, ili je uzimamo zdravo za gotovo, ne obazirujući se na nju, ne istražujući je, ne uvodeći je, u punom kapacitetu, u sopstveni svesni život.
Možda baš zato tako dugo traje ova mučna predstava sklanjanja s vlasti onih ljudi koji su se za tu vlast suviše čvrsto vezali. Možda ovoliko traje jer ne možemo da zamislimo da će za nedelju dana, sutra ili danas, loša vlast sa svojim lošim vrednosnim sistemom da padne, jer ćemo je mi, ljudi koji biraju zdraviji vrednosni sistem, promeniti.
Možda su Studenti učinili baš to, možda su dirnuli žicu za veliko prihvatanje. Nas samih i svih naših delova – zemlje, naroda, psihe. Baš ovakvih kakvi jesu, kakvi jesmo. A ako su to uradili, napravili su uistinu božansku stvar: započeli su proces isceljenja rascepa u nama samima.
Sve što se upravo događa u srpskom društvu moguće je gledati kao proces sazrevanja, kao proces koji je Jung, govoreći o unitrašnjem razvoju pojedinca, nazvao individuacijom.
Taj proces je u bajkama i mitovima prikazan kroz sukob Dobra i Zla. Ta borba traje otkad je sveta i veka, i ima neke ključne trenutke i mesta, a to su oni koji prethode velikoj promeni, skoku na novo, što je poznato i kao vreme prelaza.
Upravo sada mi smo na tački prelaza. A kad si na tački prelaza, povratak na staro više nije moguć. Moguće je, dabome, odložiti za još malo, ali to nije preporučljivo. Bolje je stisnuti zube i zakoračiti u novu stvarnost, čime priča neće biti završena. Jer posle prelaza nastavlja se život u svom novom ciklusu u kojem se, kao u spirali, prolazi kroz sve faze koje su već pređene, ali svesnije i u novom kvalitetu. Kakav će taj život biti, suštinski će zavisiti od naše svesti o značaju redefinisanja stvarnosti i naše spremnosti da taj zadatak od temeljnog značaja obavimo.
Svojim Ediktom, studenti su započeli upravo ovaj posao.
Ovo je borba na život i smrt.
Smrt znači deca nam odlaze, ostajemo sami.
Život znači deca nam ostaju.
To dalje znači napred do ispunjenja zahteva – zahteva izgradnje naprednog društva zasnovanog na zdravom sistemu vrednosti
Ma kako na trenutke izgledalo da su studenti samonikli i da to nema veze sa generacijama koje su im prethodile, to nije sasvim tako.
Reč je jednostavno o društvenom i psihološkom procesu koji se protegao kroz vreme, a čije faze su neprekinuti niz koji ne bi bio takav kakav jeste bez svih elemenata što ga sačinjavaju. Opravdano je diviti se studentima, ali je zdravo imati svest o sopstvenom učešću i uticaju na ono što su ti mladi ljudi postali, pa tako, makar posredno, i na ono što su uradili. Nije u redu od njih praviti božanstva i spasitelje, jer oni to nisu, a i opasno je – teško za njihova pleća i pogubno za nas koji se time odričemo sopstvene snage, a sa snagom i odgovornosti. Ta snaga nije odvojena od nas i ne dolazi iz spoljne sredine. Ona je u svakome od nas, delatna je i spremna da bude usmerena i iskorišćena. Studenti su nas prenuli i pokazali su nam gde ta snaga prebiva. I zbog toga im veliko hvala.
Za Ljubav. Za Radost. Za Prijateljstvo.
Pumpaj!!!
Always
