Meditacija na pesmu Ženidba Dušanova

Istinska se tajna ne skriva; samo govori skrivenim jezikom.
Karl Gustav Jung

Venčanje je susret i spoj suprotnosti – Svetla i Tame, Dobra i Zla, Uma i Tela, Misli i Osećanja, Muškog i Ženskog, Oca i Majke – a svaka priča o venčanju govori o preprekama koje prethode susretu, kao i o onome što je potrebno učiniti, ili ne učiniti, kako bi se te prepreke prevladale.

Pesma počinje tako što srpski car Dušan, koji se ovde, prema rodonačelniku loze Nemanjića, Stevanu Nemanji, naziva Stjepanom, rešava da se ženi Roksandom, ćerkom latinskog kralja Mijaila iz Leđana. Prepreka venčanju, makar naoko, nema – car prosi devojku, otac kralj pristaje; princezu niko ništa ne pita, kao što je red u normalnom patrijarhatu, pa car šalje Todora vezira, svog doglavnika, u Leđane da utanači stvar i, pošto vidi i oceni buduću caricu, prstenuje devojku. Nakon što nedelju dana s kraljem Mijailom pije vino u Leđanu, Todor traži da se pređe na posao i ugovori venčanje. Kralj je spreman na saradnju, ništa ne zateže; srpski car može da dođe kad hoće, da dovede svatova koliko hoće, samo se od njega ljubazno traži da ne vodi sa sobom dvojicu svojih sestrića, Vukašina i Petrašina, jer su pijanice i kavgadžije, praviće gluposti po belom Leđanu. Zatim, po noći i bez svetla, pred Todora izvode devojku, a Todor se snađe pa izvadi zlato, biser i drago kamenje koje je doneo za Roksandu: dragulji obasjaju sobu, devojka se Todoru učini lepša od bele vile, pa je on prstenuje i, nakon što joj da hiljadu dukata, buduću caricu njena braća odvode, da bi narednog jutra Todor pošao kući, u Prizren. U Prizrenu sve ispriča caru, car sve dobro primi – kako i ne bi kad je Roksanda devojka kakve u Srbiji nema – osim onih reči o mladim Vojinovićima koje su caru toliko teško pale da je odlučio da posle svadbenog veselja obesi svoje besprizorne sestriće o vrata grada Vučitrna, da ga više ne brukaju po svetu. Car zatim sakupi dvanaest hiljada svatova i odlazi prema Leđanu; dvojica Vojinovića gledaju svatove dok prolaze pokraj Vučitrna i pitaju se zašto je ujak ljut na njih; oni shvataju da ih je neko ogovarao i da ujak sad ide u latinsku zemlju bez ijednog junaka koji bi mu se našao u nevolji, a nevolja će se nesumnjivo i dogoditi jer je svima poznato da su Latini stare varalice, pogubiće cara, kojem sestrići ne mogu da pomognu jer nepozvani ne smeju u svatove. Majka Vojinovićima, međutim, predlaže da iz planine pozovu najmlađeg brata i najvećeg junaka, Miloša-čobanina, za kojeg car i ne zna, pa im još nalaže da se, radi ubrzanja, posluže smicalicom i poruče Milošu da je majka na samrti, zove ga da ga blagoslovi da kletva na njemu ne ostane. Kako je majka i predvidela, Miloš odmah ostavlja ovce, trideset svojih čobana kojima je poglavica, i planinu Šaru, dolazi kući i u Vučitrnu saznaje za nevolju, pa, jedva dočekavši i propisno savetovan i opremljen od braće te preobučen u crnog Bugarina i naoružan očevim oružjem, polazi, na konju kulašu, takođe zamaskiranom, i to medveđom kožom, za ujakom-carem i njegovim svatovima. Miloš sustiže svatove, obaveštava ih da je služio Radul-bega koji ga nije isplatio, pa sad, nezvan u svatovima, traži priliku da zaradi beli hleb i crveno vino; svatovi ga rado primaju u svoju družinu. Ali tad se desi prvi srećni peh: po navici usvojenoj uz ovce na Šari, Miloš, protivno savetu svoje braće, zaspi u sedlu, a kulaš, koji je naučio da putuje s carskim konjima, prolazi kroz svatove i pridružuje se carskom društvu. Car, pun razumevanja, sprečava ljude da istuku mladog Bugarina i traži da probude momka, a kad se Miloš prene, on daje sve od sebe da se povuče, pri čemu na sebe i svog konja skreće pažnju, svi ih gledaju i čude se dobrom konju i lošem junaku. Trojica šićardžija pokušavaju da prevare momka i uzmu mu konja, ali ih on lako savlada. Uto su svatovi već stigli do Leđana, razapinju šatore, hrane se carski konji, ali zobi nema za Miloševog kulaša, što junaka ne obeshrabruje: od zobnice do zobnice, iz svake uzima pomalo, pa hrani svog konja. Zatim traži vino od mehandžija, ovaj ga odbija; Miloš sam, pošto je istukao i mehandžiju, uzima vino. Sledećeg jutra, počinju da se otkrivaju namere Latina: car je obavešten da ga na megdanu čeka zatočnik kralja Mijaila, pod pretnjom da ni on, car, niti ijedan svat, a kamoli Roksanda devojka, neće odatle otići. Car preko telala traži junaka koji bi se u njegovo ime borio, a kad se niko ne javi, vajka se jer u svatovima nema svoje sestriće koji bi ga na megranu zastupali. Uto se pojavljuje Miloš, još uvek preodeven u Bugarina, i nudi se za carevog zatočnika. Uz careve kritike i sumnju u Miloševu veštinu, i takođe sumnju i nipodaštavanje onih koji su ga videli, Miloš pobeđuje na megdanu i caru donosi zatočnikovu glavu. Zatim, uz novu pretnju, stiže nova poruka od latinskog kralja, koji sad izaziva cara da izađe u polje i preskoči tri konja viteza na kojima su tri plamena mača, vrhovima okrenuta nebu. Niko se ne odaziva na carev poziv, osim Miloša, razume se. Car opet nešto sumnja, a Miloš savladava i taj izazov i caru dovodi tri dobra konja što ih je upravo preskočio. Sledi treći izazov: kroz prsten ustreliti jabuku koja je na koplju zabodenom u najvišu kulu grada. Miloš se odmah, bez čekanja javlja i – donosi caru od zlata jabuku. Potom usledi i četvrti zadatak: dva kraljeva sina su izvela tri devojke, a car je pozvan da među njima prepozna Roksandu, pod pretnjom da ako ne uspe, otud neće izneti glave. Todor priznaje da princezu nije ni video i da nikako ne može da je prepozna, ali se Miloš ponovo javlja, siguran da će je prepoznati po braći, kao što je nekad u planini po ovci poznavao svako jagnje. A kad dođe pred devojke, Miloš zbaci sa sebe bugarsku nošnju i otkriva svoje odelo. Prosipa po travi prstenje, bisere i drago kamenje i, uz pretnju mačem, dve devojke se povlače, a Roksanda se razorkriva. Potom Miloš uzima jednu od devojaka za sebe, a Roksandu i treću devojku odvodi caru. Na putu prema kući, malo iza Leđana, Miloš obaveštava cara da u gradu živi troglavi vojvoda Balačko, kojeg latinski kralj sedam godina sprema da rastera svatove i preotme Roksandu, pa predlaže da car sa svatovima i devojkom nastavi put, a da im se on, Miloš, sa trista ljudi, pridruži kad poseče Balačka. Car pristaje, a za to vreme u latinskom gradu Balačko otkriva kralju Mijailu da onaj junak što je odgovorio na izazove nije nikakav crni Bugarin već Miloš Vojinović kojeg car još uvek ne poznaje. Latinska kraljica Balačku obećava Roksandu, ako je otme od Srbalja, što troglavi vojvoda, sa svojih šest stotina vojnika, ne uspeva da učini jer na svom putu nabasa na Miloša koji ga je čekao. Pošto sa svojim ljudima poseče Balačka i njegovih tri stotine ljudi, Miloš putuje sa carem prema Prizrenu, da bi mu se tek pred Vučitrnom predstavio. Car, dirnut i oduševljen, zaključuje „teško svuda svome bez svojega“.

Osim što, prepuna arhetipskih motiva, kao svaki arhetipski san izaziva jaka osećanja, na prvi pogled bi se moglo reći da je ovo verovatno pesma-recept za ono što je potrebno učiniti da bi se došlo do Anime i venčanja s njom, ali da li je stvarno tako, pokazaće ova meditacija.

U pesmi imamo tri središta, od čega dva kraljevstva (kraljevstva u smislu u kojem se ona javljaju u bajkama), i treće koje i jeste i nije zasebno, jer, iako predstavlja nekakvu celinu, istovremeno pripada jednom od prva dva kraljevstva, tj. deo je carstva. 

U prvom kraljevstvu-carstvu, živi car, koji još nema svoju caricu, ali je odlučio da se oženi, a devojku je pronašao, gde drugde nego u zemlji Latina. Car je pritom simbol Jastva, regulatorni centar psihe, „nepoznati činilac koji gradi i održava ego kompleks“, kolektivni stav svesti koji se vremenom troši pa ga je potrebno obnavljati ili zameniti novim. Caru je neophodna carica, jer carica je eros, ona osećajna i životodavna sila, ženski princip i izvor na kojem se napaja i obnavlja logos i muška energija. Iz tog venčanja suprotnosti trebalo bi da se stvori treće, što je novi život: na putu do Roksande-Anime vrebaju, međutim, razne opasnosti i smrtonosni izazovi kroz koje se junak razvija, da bi na kraju bio promenjen i vratio se kući drugačiji nego što je iz nje pošao.

U drugom kraljevstvu, Leđanu, žive kralj, kraljica i princeza, oni čine porodicu, a čuva ih troglavi Balačko, kojem princeza, kao nagrada, biva obećana; ovde postoji ravnoteža, koja je, s obzirom na broj tri – dinamička (broj tri simbolizuje i čovekovu dušu), odnosno broj četiri, koji otkriva statički kvalitet i govori o zaokruženom delu. Ovo kraljevstvo, osim toga što je zdravo i vitalno, jeste svet nesvesnog, jer, posmatrano iz perspektive Srbije, to jest svesnosti, latinski svet je nešto drugo, daleko, ono čemu se ne veruje, isto onako kako se slaba i još nerazvijena ego-svest plaši nesvesnog. Nesvesno je, međutim, moćno i učiniće sve kako bi izazvalo svest na promenu i rast. Pritom svesni i nesvesni deo čine celinu, a rascep među njima je nužan jer je uslov osvešćivanja, iako, sa druge strane, dovodi do neuroze, što znači da kroz naše uspešno rešene neuroze vodi put ka većoj svesnosti. Jung je istakao da „svest nije neko ovde, a nesvesno neko tamo, već da je psiha naprosto svesno-nesvesna celina“. Pri tome, i snove, kao i ovu pesmu sada, tumačimo upravo radi ubrzanja procesa individuacije, „jer se u nesvesnom, putem njihove analize, mogu otkriti neočekivane vrednosti, čije dovođenje u svest ojačava Ego i daje snevaču psihičku energiju koja je neophodna za razvoj zrele ličnosti“ (Ivan Nastović, 127 protumačenih snova).

Treće središte je grad Vučitrn (asocijacija ide u pravcu Vučitrn – Grad vukova, pri čemu je vuk lunarna životinja i rodonačelnik Srba) u kojem živi careva sestra, koja je majka trojice sinova, od kojih je jedan u planini gde predvodi trideset čobana, sa kojima čuva ovce. Osim što bi se mogla napraviti paralela sa judejskim carom Davidom koji u ranoj mladosti, kao najmlađi sin, čuva ovce dok su mu braća cenjeni ratnici, a kasnije, kao Saulov zatočnik izlazi na megdan Golijatu, te četiri figure podsećaju na Jungovo učenje o četiri prihičke funkcije – mišljenju, osećanju, intuiciji i osetu – od kojih je jedna glavna i dominantna, dve su pomoćne, a četvrta inferiorna. Ta inferiorna funkcija, koja je u bajkama često personifikovana kraljevim trećim sinom, onim koji ni svojom pameću ni spretnošću ne uliva poverenje, ismejan je, dobija sve najgore i po svemu je poslednji ali obično rešava stvar i na kraju osvaja princezinu ruku, uvek je, kako navodi Marija Lujza fon Franc u knjizi Motivi iskupljenja u bajkama, povezana sa emocijama, uvek hendikep u spoljnom svetu, uvek u vezi sa mističkim, i omogućava pojedincu da se okrene ka oblasti nesvesnog. Dve pomoćne funkcije prosečne su, ne ističu se ni na koji način i u bajkama obično sapliću trećeg brata, tj. kako navodi Marija Lujza fon Franc, najveću smetnju individualnoj avanturi predstavlja prosečna ličnost; dve pomoćne funkcije, koje ovde personifikuju Vukašin i Petrašin, međutim, ne samo da su vrlo prijateljski nastrojene prema trećem bratu, nego su mu važni savetnici i korisni saveznici. Možda to govori o skladu koji postoji između svesnog i nesvesnog dela psihe, to jest o nepostojanju konflikta između preovladavajućih stavova svesne i nesvesne psihe, ili možda to jednostavno ima veze s tim što u našoj bajci porodicu predvodi majka (otac Vojin se ne pominje, a s obzirom na to da Miloš dobija očev mač, jasno je da nije živ), što znači da je ovo kraljevstvo, koje pripada carstvu (prvom kraljevstvu), nekako povučeno prema nesvesnom; uostalom, zbog ovoga se stiče osećaj da ovde kao da na neki način postoji priča u priči, kao da imamo cara, njegovu sestru-Animu i trojicu njenih sinova, što, kao broj 5, predstavlja započet novi ciklus (ako je broj 4 potpuni razvoj, uobličenost, materijalizacija, čovekovo delo, onda je broj 5 korak prema broju 8, koji je kosmička ravnoteža i prelaz prema oblasti Vazduha i Vatre), ali, prema Gerbranovom i Ševalijeovom Rečniku simbola i sredinu prvih devet brojeva, sjedinjenje, središte, sklad, ravnotežu, spajanje nebeskih i zemaljskih principa, a simbol je i čoveka (raširenih ruku), i univerzuma i božanske volje koja želi samo red i savršenstvo. Ta majka je, uostalom, careva sestra, što znači i njegova Anima, tj. jedan aspekt njegove Anime, pri čemu ne treba zaboraviti da je prva muškarčeva spoljna Anima, njegova majka.

Zadatak da vidi i oceni buduću caricu dobija Todor, kojeg pesma, preuzimajući turske nazive za položaje i državna zvanja, naziva vezirom, što verovatno nije beznačajno. Vezir je doglavnik, ministar, vrlo visoko zvanje, čovek od poverenja, blizak caru, ali, prema prirodi posla koji ovde obavlja, Todor je pre svega glasnik.

Uloga božanskog glasnika dodeljena je Merkuru, Hermesu, koji je i psihopomp – vodič duša. Merkur je, dakle, zadužen za komunikaciju, za razmenu, on spaja dva sveta – božanski i zemaljski, svesni i nesvesni deo psihe, lično ja sa Višim ja. Merkur je, prema dr Tomasu Muru (Planete u nama), u vezi sa znanjem, uvidom i inteligencijom, on je svetao, brz i lagan, ali ne i banalan; Merkurova tumačenja nikad nisu doslovna, već je taj bog bliži Totu, egipatskom bogu tajne mudrosti, i Nabuu, vavilonskom bogu pisanja. U stvari, prema rečima Marsilija Fičina, koje prenosi dr Tomas Mur, „tumačenje – hermeneutika – suštinski je element merkurovog duha“. Pritom, „Hermes je vešt, lukav, pa i prevaran bog, čije magijsko i govorničko umeće s malo sredstava uvek urodi nesvakidašnjim plodovima“.

Naš Todor je, dakle, jedan prilično nezreli Hermes, što je opasnije nego što se isprva čini, jer to u stvari znači da car uz sebe nema ljude naročito jake inteligencije ni intuicije, pri čemu su upravo mišljenje i intuicija dve od četiri Jungove psihičke funkcije; u knjizi 127 protumačenih snova dr Ivan Nastović, citirajući Junga, o intuiciji kaže da ona predstavlja „opažanja mogućnosti koje se kriju u određenoj situaciji“, tj. „intuicija omogućava da shvatimo ono do čega ne dopire svesno razmišljanje“. Todor, naime, na prvi pogled svoj zadatak besprekorno obavlja – otišao je u Leđane, sa latinskim kraljem ugovorio uslove venčanja (mada istinskih pregovora u stvari i nije bilo), verio je devojku, ali se ubrzo pokazalo da mu je posao bio površan i traljav: sedam dana je pijančio i gubio vreme, a devojku je video – u mraku, tako da posle nije bio u stanju da je prepozna. 

Marija Lujza fon Franc je u knjizi Motivi iskupljenja u bajkama zaključila da „iako četiri funkcije važe samo za stvarna ljudska bića, možemo govoriti o obrascu funkcija koji je inherentan ljudskoj psihi“, a ako nam, pritom, pesma daje ono što bi se možda moglo nazvati strukturom nacionalne psihe, moglo bi se zaključiti da kolektivno, mi Srbi, na polju funkcije mišljenja i intuicije imamo velikog, još neiskorišćenog, prostora za rast. Razume se da se konačni zaključak ne može izvući na osnovu analize samo jedne pesme, ali je činjenica da naša dosadašnja nacionalna postignuća potvrđuju da bi ovaj zaključak mogao biti tačan, iako je utešno to da se na razvoju funkcija radi, čak i kad je reč o onoj najjačoj, dominantnoj funkciji. 

A sad, pošto nas je Todor ovako neprijatno iznenadio, jedno ipak ne možemo da mu stavimo na dušu: to što u stvari nije video Roksandu, i nije naročito čudno, jer Anima je boginja, a smrtnici koji su videli boginje nisu se dobro proveli. Ovo je svakako izuzetno zanimljiv deo koji u sebi ima mnogo one numinoznosti poznate iz Amora i Psihe (Apulej, Zlatni magarac) i fantastično oslikava prirodu Anime: A kada je tavna noćca došla/ ne donose voštane svijeće/ već po mraku izvode đevojku./ Kad to viđe Todore vezire/ on izvadi od zlata prstenje/ sa biserom i dragim kamenjem:/ razasja se soba od kamenja, –/ taka mu se učini đevojka/ da je ljepša od bijele vile. Činjenica je, uostalom, da je Todor ovde pokazao upravo merkurovsku dovitljivost i video onoliko koliko se, s obzirom na Animinu prirodu, moglo videti.

Anima je noćna tica i živi u nesvesnom, pa je prirodno to da ju je moguće videti tek kad noćca dođe, po mraku i bez voštane sveće, čijoj svetlosti i ima i nema mesta u ljubavi, pri čemu se samo treba setiti svih muka koje su snašle nesrećnu Psihu zbog uljane lampe koja joj je otkrila lik voljenog Amora. U knjizi Motivi iskupljenja u bajkama Marija Lujza fon Franc kaže da je svetlost „destruktivna jer izaziva razdvajanje u određenoj sferi koja je jasno okarakterisana kao sfera Erosa“, s tim da se, makar u priči o Amoru i Psihi „pogubno dejstvo svetlosti, naravno, vezuje se za činjenicu da je ona prerano uneta“. Erih Nojman je priču o Amoru i Psihi tumačio u smislu psihičkog razvoja ženskog, a nama je bitno da znamo da to što prilikom Roksandinog izvođenja pred Todora vezira nije bilo svetlosti voštanih sveća znači da se sve odigralo u nesvesnom, mada ipak ne sasvim bez svetlosti, jer princezu-Animu obasjao je sjaj dragulja, i to onih koje je poslao car-mladoženja, iz one oblasti koju možemo da posmatramo kao područje svesti. Ali ima tu još nešto.

Tumačeći bajku o Crnoj princezi, u knjizi Animus i Anima u bajkama, Marija Lujza fon Franc kaže da muškarac kome preti Anima može da postane svestan ako zađe na mesto gde se ona nalazi, i tamo joj pruži otpor, odnosno ako, i pored fascinacije, uspe da joj se suprotstavi. Princeza u našoj pesmi nije krvoločna i ne traži krv ni vladara ni običnih vojnika, ali su njeni roditelji i te kako neprijateljski raspoloženi prema caru-mladoženji, što isprva pažljivo kriju. Ispada da se naš Todor i nije tako loše snašao, kad već, s obzirom na svoju zrelost, nije mogao bolje, ali šta u stvari znači to što su nevestini roditelji odlučni da ubiju zeta za kojeg se nadaju da im to neće postati, i da mu, razume se, nikako ne daju ćerku? Pa možda to da nijedan kralj – a psihički kralj je kolektivni vladajući stav – ne želi i ne pristaje da bude zamenjen, te pravi razne zvrčke i prepreke kako bi što duže, najbolje zauvek, ostao na vlasti. U bajkama, tako, kraljevi-očevi smišljaju najrazličitije nerazrešive zagonetke i smrtonosne zadatke kako bi onemogućili potencijalne udvarače da se domognu njihovih ćerki i, kad za to kucne čas, svrgnu ih sa trona. Život, međutim, nezadrživo protiče i, s vremena na vreme, zahteva obnovu, što jalovim kraljevima naposletku malo znači: oni će upreti sve svoje uistinu nevelike snage i služiće se mnogim smicalicama kako bi, ne vodeći računa ni o čemu osim o sopstvenom interesu, ostali na vlasti. Osim što bi bilo zanimljivo čitavu stvar sagledati iz pozicije nesvesnog i Leđana, pa se prisetiti Čuang Cea i njegovog pitanja da li je on čovek koji je sanjao da je leptir ili je leptir koji je sanjao da je čovek (Ivan Nastović, 127 protumačenih snova), moglo bi se reći da upravo to čine kralj i kraljica iz Leđana, koji su, baš za tu priliku, sedam godina pripremali troglavog Balačka vojvodu, viđenog za budućeg Roksandinog mladoženju. Da stvar bude sumornija, to obećanje čini kraljica, koja bi, kao oličenje Ljubavi i Samilosti morala da mudrije i nežnije postupa i prema svojoj ćerki, i prema budućem životu. U nesvesnom tako živi kraljevski par sklon uništenju i lišen osećanja – što je vrlo opasna okolnost sa eventualnim dugoročnim posledicama. Jer ako nema Erosa (ljubavi, strasti prema životu, sveže i žive osećajne funkcije), onda ima onoga što je tom Erosu suprotnost: ima smrti i ništavila. Nesvesni deo psihe je možda nepoverljiv prema svesnom delu isto onoliko je svest nepoverljiva prema nesvesnom, ali pitanje je ima li onaj fatalizam i sklonost osećanju beznadežnosti, ili još pre osećanju bespomoćnosti, koji krase naš narod, ikakve veze s tim? Ako ima, pesma nam daje odgovor i ukazuje nam na to šta nam valja činit; valjda je zato i tumačimo sad.

Dakle, potreban nam je junak, naoko neugledan, treći sin, čobanin u planini, a model tog junaka pesma nam predstavlja u Milošu Vojinoviću, o čijem postojanju car ništa ne zna.

Latinski kralj postavlja samo jedan uslov, mada ga ne naziva uslovom, jer latinski kralj je onaj kojem se ne može verovati i dovoljno je lukav da ono što mu je uistinu bitno tek provuče i prikaže kao sasvim nebitno, više kao predlog: kralj iz Leđana traži da u carskim svatovima nikako ne budu Vojinovići, Vukašin i Petrašin, carevi sestrići, uz obrazloženje da su teške pijanice i ljute kavgadžije, i uz napomenu da Leđan ne želi kavgu, pa ne bi mogao ni da odgovori na nju. Jasno je, naravno, da se priprema smutnja i da se car mami u klopku, što on, car, ne primećuje, što i nije čudno kad mu je intuicija onako slaba, pa on rešava: čim proslavi svoje venčanje, obesiće sestriće da ga ne sramote po svetu. Da je car mudriji, odmah bi pozvao Vukašina i Petrašina na razgovor, pa bi se okolo još i raspitao o njihovom vladanju, ali svest je, kako smo već zaključili, slaba, a nejako je mišljenje, jalova intuicija, što dovodi do toga da car odlazi u nepoznat svet sa 12000 svatova među kojima, međutim, nema nijednog junaka koji bi mu bio zatočnik i u njegovo ime izašao silama nesvesnog na megdan. Ovo je pesma koja govori o likovima iz srpskog 14. veka, ali s obzirom na to da su epske pesme zapisane u 19. veku, pitanje je koliko je svesnost srpskog naroda u međuvremenu ojačala i koliko se i na koji način promenio odnos između svesti i nesvesnog dela kolektivne psihe. A postavlja se još jedno pitanje: da li je upravo onaj mir i ravnoteža koji su se prikazali pri analizi tri kraljevstva u stvari tek izraz psihičke uspavanosti, pa i nevinosti u kojoj u velikoj meri još uvek živimo.

Međutim, kao što je već rečeno, postoji nada i uteha, i jedna sila koja, nepozvana i opanjkana, čeka svoj trenutak. Vukašin i Petrašin, kojima nije jasna careva ćutnja ali naslućuju intrigu – što znači da kod njih ima nešto i pameti i intuicije – pod dirigentskom palicom svoje mudre majke – što znači da su oni još zeleni i nevini pa da i pored sposobnosti da nanjuše smutnju još nisu u stanju da osmisle delanje i sprovedu ga u stvarnost – pozivaju trećeg brata, Miloša, iz planine. 

Njihova majka, careva sestra, druga careva Anima, i drugi Roksandin aspekt, stvar preuzima u svoje ruke tako što usmerava delovanje svojih sinova. Ona se ovde javlja u pozitivnom aspektu ženskog principa, što pokazuje uspeh Miloševog poduhvata. Naime, kao i svaki arhetip, i Anima ima svoju svetlu i svoju mračnu stranu. U pozitivnom aspektu, ona uvodi u život i uspostavlja međuljudske odnose, mudra je, poseduje inteligenciju srca, vidi ono što je ispod pojavne realnosti, uobličava, receptivna je, što obuhvata sposobnost primanja, shvatanja i prijemčivost. U pesmi je Rosanda devojka takoreći potpuno neuhvatljiva – pojavljuje se dva puta, i uvek odaje utisak eteričnosti, ne progovara, samo sija, pa je oba puta u vezi sa dragim kamenjem – što bi moglo da znači da je ona onaj aspekt ženskog principa koji je vrlo dubok, sasvim nepoznat, božanski, onaj koji nije od ovoga sveta, što nas navodi na pomisao da je Roksanda u stvari pravi odraz one slike koju srpski muškarac ima o ženi, a još pre o ženskosti: ona je za njega nešto nedostižno, nešto što zbunjuje i ruši samopouzdanje, a vrlo lako može da postane krvoločno i opasno po život. Ali dok je Roksanda neuporedivo više boginja nego žena, majka Vojinovića je više ljudska, mada, po svojoj mudrosti, opet prilično nebeska, ona koja se kuje u zvezde. Srbi imaju taj naoko čudni, sasvim jasno iritantan, ali zbilja potpuno objašnjiv odnos prema majci: Erih Nojman piše o prvoj fazi razvoja svesti, onoj što je predstavljena simbolom uroborosa, kružnom zmijom koja grize sopstveni rep, a označava psihičko stanje početka u kojem su „izmešani pozitivno i negativno, muško i žensko, elementi svesti, elementi koji su svesti neprijateljski i nesvesni elementi“, fazi u kojoj vlada nerazmrsivost haosa gde su još sjedinjeni praroditelji iz kojih se kasnije izdvajaju figure Velikog Oca i Velike Majke (Erih Nojman, Velika Majka); to je, prema Mariji Lujzi fon Franc, „onaj predsvesni totalitet, Uroboros, koga muško treba da se oslobodi kako bi živelo svoj autentični život“ (Animus i Anima u bajkama). I pored toga, međutim, esencija te mudre majke koja daje pravac i usmerenje, prisutna je u caru Stjepanu-Dušanu, što znači i u biću srpskog naroda, mada stoji vrlo duboko u nesvesnom, a oni oblici u kojima se javlja u stvarnosti, odaju nezreli odnos mladog, bespomoćnog dečaka prema velikoj majci Boginji. Baš se tako i trojica Vojinovića ponašaju prema majci, čije ime ne znamo, ali koja je sve zamislila i uredila – sinovi su imali samo da ostvare. To što je ona dobro osmislila a sinovi uspešno sproveli u delo, govori nam da tu ima zdravlja, da enerija neometano protiče bićem, a zrelost, s mudrošću, i tako će doći sa iskustvom. Tumačeći rusku bajku Carica Devica, Marija Lujza fon Franc u knjizi Animus i Anima u bajkama kaže da „sama potreba za majkama – potreba za njihovom pomoći, njihovim uplitanjem – osvetljava tipičan problem ruske psihologije“, dok naša pesma potvrđuje da je ono što je ovde predstavljeno kao pozitivno, tipičan problem i srpske psihologije.  

Zanimljivo je to koliko prostora narodni pesnik daje pripremi Miloševoj za polazak u avanturu, i sa koliko detalja slika opremu kojom braća opremaju junaka i njegovog kulaša, što svakako nije jedinstven slučaj, jer se sličan nalazi i u pesmi Banović Strahinja.

Petar oprema konja, a Vukašin Miloša, pa na njeg meće tananu košulju/ do pojasa od čistoga zlata/ od pojasa od bijele svile/ po košulji tri tanke đečerme/ pak dolamu sa tredeset putaca/ po dolami toke sakovane/ zlatne toke od četiri oke/ a na noge kovče i čakšire/ a svrh svega bugar-kabanicu/ a na glavu bugarsku šubaru. Kad se tako odene, Miloš je u stvari preobučen u crnog Bugarina, ni braća ga poznati ne mogu. Od braće Miloš dobija očevo oružje – koplje ubojito i mač zelen staroga Vojina. Kulaš je takođe maskiran, u medveđu kožu, s ciljem da ga car ne prepozna. Ovo je važno: car ne može da prepozna sestrića, ali bi njegovog konja lako prepoznao. Šta to znači?

Prvo se može primetiti da ovde konj kao da nije tek junakov atribut: Marko Kraljević ima Šarca, Momčilo ima Jabučila, ali kulaš iz naše pesme nije Milošev konj; on to postaje u samoj ovoj pesmi – to je buđenje onog nagona ili instinktivnog obeležja koje mu je potrebno da bi ostvario naum, zaštitio ujaka-cara i obezbedio da car dobije svoju caricu, svoju emocionalnu stranu. 

Odeća je simbol persone, maske, a košulja je deo odela koji je najbliži telu, tako da se najčešće, a u vreme o kojem peva ova pesma – obavezno – nešto oblači preko košulje. Prema Mariji Lujzi fon Franc, košulja je najintimniji stav, ali ne i gola istina, kao i način ili sredstvo izražavanja. U raznim bajkama košulja može biti sredstvo omađijavanja ili iskupljenja, pri čemu je nekad potrebno obući košulju, a nekad skinuti je. Košulja je način i oblik samoizražavanja, tj. izražavanja; naša negativna očekivanja, pretpostavke, stavovi, projekcije, koje kao košulju prebacujemo preko ljudi, u stanju su da izazovu najgore u njima. Takođe, odgovarajućom košuljom je potrebno prekriti sopstvene afekte, pa posmatrati sebe i svoju Senku, i naposletku dopustiti da se pod tom košuljom afekti očiste. Ako čovek zaokupljen nesvesnim sadržajem neodložno pokuša da o tom sadržaju govori, preplaviće ga prejaka osećanja i, reč po reč, jedna će primedba postati nezadrživa lavina. Marija Lujza fon Franc, u knjizi Motivi iskupljenja u bajkama, zato predlaže da se prvo izatka materijal za košulju, tj. pronađe način samoizražavanja, pa da se tek potom pusti emocija u spoljni svet; od velikog je značaja stvar predstaviti u pravoj košulji.

A košulja kojom Miloša oprema Vukašin je naročita: ona je tanana, do pojasa od čistog zlata, od pojasa od bele svile, pri čemu je važno i to da je košulja deo odela koji prekriva trup – grudi, srce, leđa i ruke, pa bi se verovatno moglo reći da košulja ima veze sa emocionalnim stavom i strukturom, kao i sposobnošću da se nešto napravi, stvori. Srce i središte u vezi su sa zlatom, a zlato sa svetlom i svešću, pa je vrlo pozitivno i mnogo govori o ispravnom svesnom stavu i sposobnosti da se on na pravi način izrazi to što je košulja do pojasa od čistog zlata, koje je poznato i kao najvredniji metal. Od pojasa, međutim, košulja je od bele svile, pri čemu je deo tela od pojasa, tj. ispod pojasa onaj koji se upasuje u pantalone i prekriva deo tela zadužen za reprodukciju, plodnost, stvaranje, u kojem su, istovremeno, a u negativnom aspektu, sklupčani strahovi, jalovost, nemogućnost materijalizacije; u svakom slučaju, to je deo tela u kojem žive nagoni, u pozitivnom ili negativnom ispoljenju. Svila je prirodan, vrlo osetljiv i dragocen materijal. Prema Rečniku srpskoga jezika Matice srpske, svila je „vlakno što ga u svom razvoju stvara gusenica dudove svilene bube i omotava oko sebe u čahuru“, a, figurativno, „ono što svojom mekoćom, sjajem podseća na takvu tkaninu“, pri čemu se mekan kao svila kaže za čoveka koji je „prijatan u ophođenju, popustljiv, dobroćudan“, a nositi svilu i kadifu – „živeti i odevati se raskošno, bogato“. Pored toga što je ta Miloševa košulja najveća dragocenost, pritom tanana i lagana – što je vrlo važno jer čovek krutih i teških stavova nema baš naročitih izgleda na uspeh u velikim i važnim poduhvatima, a ako i uspe, to se događa bez radosti i kontinuiteta – ona je i bele boje. 

Prema Rečniku simbola, bela boja simbolizuje ili odsutnost ili skup boja, pa se nalazi ili na početku ili na kraju dnevnog života i vidljivog sveta. Ona je u vezi sa granicom i prelazom između vidljivog i nevidljivog, kao i sa onim što će da promeni status. Bela je punina mogućnosti, boja otkrića, onoga koji se otkriva, onoga koji se ponovo rađa, boja milosti, preobražaja, simbol svesti koja je spremna da se upusti i živi stvarnost. Dakle, opis ove Miloševe košulje je upravo opis stava, a samim tim i osobina koje bi trebalo da ima čovek koji se upustio u pustolovinu u kakvu se upustio naš junak, što je pre i nakon svega, avantura individuacije. Miloševa košulja je i svesni odnos prema nagonskoj prirodi. Uvek je, uostalom, dobro setiti se da pesma peva o određenom psihičkom procesu za koji smo pretpostavili da je uravnoteženje suprotnosti, kao i da su svi likovi i svi događaji delovi psihe i njeni pokreti, te da je Miloš Vojinović onaj faktor koji je nužan za susret, pomirenje, a potom i integraciju suprotnosti.

Preko košulje Milošu Vukašin, kao najstariji od trojice braće, oblači tri tanke đečerme, što je jelek, vrsta odeće bez rukava, kako kaže rečnik Antologije narodnih junačkih pesama iz 1973. godine, u izdanju Srpske književne zadruge. Zašto baš tri jeleka?

Broj tri simbolizuje vertikalu, samu ideju, čovekovu dušu, dok je broj četiri simbol horizontale, materijalizacije ideje, čovekovo delo. U vezi je sa dinamizmom, jer je u vezi sa sudbinom (tri su suđaje, boginje sudbine), a prema Rečniku simbola broj tri je temeljni broj, izraz intelektualnog i duhovnog, božanskog reda, i u kosmosu i u čoveku. Broj tri simbolizuje trojedinstvo živog bića, u kojem je ono rezultat sjedinjenja neba i zemlje. To je broj koji simbolizuje Sveto trojstvo, izraz je savršenosti, sveukupnosti, dovršenosti. Prema Menliju Palmeru Holu (Tajna učenja svih epoha), trijada, tj. broj tri je u vezi sa mudrošću i razumevanjem, a ljudi koji nose energiju ovog broja dobro se snalaze u sadašnjosti, sposobni su da predvide budućnost i umeju da se služe iskustvima koja su stekli uzdržavanjem. Ključne reči broja tri su prijateljstvo, mir, pravednost, smotrenost, pobožnost, umerenost i čednost. Trijada je sastavljena od monade, koja je simbol Božanskog Oca, i duade, Velike Majke, pa je trijada androgina i govori o Bogu koji je rodio Svoje svetove iz Sebe.

Tri jeleka su slojevi koji pokrivaju i prikrivaju košulju, ili se, kao glavica crnog luka, ljušte, kako bi se došlo do tanane košulje i pravog načina samoizražavanja. Uspeh Miloševog poduhvata zavisi od tajnosti i njegove sposobnosti da se maskira i prikrije, pre svega pred carem, svojim ujakom, tj. zavisi od pravovremenog razotkrivanja prave prirode i identiteta. Dok je Miloš sakriven pod odelom crnog Bugarina, u psihi se kuva ishod, i to na vrlo jakoj vatri svih iskustava koja stiče i svih podviga koje ostvaruje junak do kraja pesme, tj. do trenutka razotkrivanja.

Preko tri jeleka Miloš oblači dolamu, što je duga gornja haljina preko koje se paše pojas (rečnik Antologije narodnih junačkih pesama), sa trideset putaca (puce je dugme), a po dolami toke sakovane (toka je vrsta srebrnog, i mesinganog, oklopa koji je kao ukras spreda prikopčan; vrsta duguljastih pločica, oblika dugmeta, koje su spreda na dolami prišivene), zlatne toke od četiri oke (oka je, prema Rečniku srpskoga jezika Matice srpske, stara mera za tečnost, zapreminu i težinu – 1,28 kg). Kao gornja haljina, dolama je, uz oklop, dakle, odelo koje je najbliže oku posmatrača, što znači da je najbliža onome što predstavlja Persona, tj. maska koju pokazujemo svetu, i slika prema kojoj nas svet najčešće procenjuje.

Miloš na nogama nosi kovče i čakšire, a preko svega toga bugar-kabanicu (kabanica je, prema rečniku Antologije narodnih junačkih pesama, plašt, ogrtač), što upotpunjuje bugarska šubara kojom je pokrio glavu. 

Sve do ovog trenutka i te kabanice, Miloševo odelo je srpsko (košulja i dolama) i vrlo bogato, raskošno, car bi ga, da ga je video, sigurno prepoznao, a kako je od presudne važnosti da sve do kraja ostane neprepoznat, jer samo preobučen može da uđe u carstvo nesvesnog, naš junak preko dolame prebacuje bugar-kabanicu, i tako se maskira u crnog Bugarina. A da ga je pre vremena prepoznao, caru-ujaku bi možda proključala krv, možda ne bi dozvolio sestriću da objasni, a, ruku na srce, ovaj sestrić i nije preterano spreman da objašnjava – on je više čovek od akcije, veštiji s mačem, kopljem i ovcama nego s rečima.

Šta predstavlja crni Bugarin? Jer Miloš je mogao da se pokrije i madžar-kabanicom, ili nekakvim drugim i drugačijim plaštom, ali nije – pesma za njega bira baš lik Bugarina, da ga u njega, na izvesno vreme, pretvori.

Leđan je nepoznati grad za koji pesma kaže da pripada latinskom svetu. Latinski svet je, kako smo već naveli, iz perspektive Srbije i Srba nešto u šta nikako ne bi trebalo imati poverenja, nešto sumnjivo, nepoznato, opasno – dakle, idealni simbol nesvesne psihe. Dok svetlo, dan i belo simbolizuju svest, tama, noć i crno su simboli nesvesnog. Bugarin jeste crn, on pripada carstvu nesvesnog, ali ne onako dubokog i strašnog nivoa nesvesnog koji se povezuje sa carstvom Latina. Iako stranac, komšija, onaj od kojeg nas dele granica i nepoverenje, Bugarin je brat po pravoslavnoj veri, što znači da nije ni onako nerazumljiv, ni jednako opasan kakav je u narodnoj mašti latinski svet. Sa druge strane, ogrnut bugar-kabanicom, Miloš, ne samo da se maskira, već i ulazi u carstvo nesvesnog, što je naposletku i nužno, kako bi se za cara osvojila devojka-Anima.

Od oružja Miloš nosi koplje i očev mač. Prema Rečniku simbola, u jungovskoj psihoanalizi koplje odgovara Animi (nesvesna ženstvenost ljudskog bića ili praiskonsko nesvesno), a mač jastvu. Osim toga, koplje se poistovećuje sa sunčanim zrakom koji simbolizuje nebesko delovanje na nediferenciranu materiju. Kopljem je proboden Hrist, sa koplja u Gral kaplje krv; to koplje isceljuje rane koje je samo prouzrokovalo. Koplje je simbol snage i javne vlasti, i zaštitnik rasprava, ugovora i parnica. Mač je simbol snage i ratničke neustrašivosti. Mač razara, tj. uništava nepravdu, i uspostavlja i održava pravdu i mir. Mač je oružje odluke i sredstvo delatne istine. Može, međutim, biti i varljivo oružje, jer rasečen ali nerazrešen problem ponovo će da se rodi – presečen problem nije rešen problem, a, kako objašnjavaju Gerbran i Ševalije, Aleksandar Makedonski jeste mačem presekao Gordijev čvor i tako postao gospodar jednog dela Azije, koji je ubrzo izgubio. U knjizi Motivi iskupljenja u bajkama, Marija Lujza fon Franc izražava misao da je mač čin razlikovanja, intelektualna diskriminacija u donošenju odluka. U Miloševom slučaju, mač je snaga i osećaj za pravdu nasleđen od predaka.

Miloš je istovremeno mek kao svila (i kao ovčje runo) i oštar poput mača, on zna kada i kako da reaguje, da pravilno odmeri silu, da balansira između svesnog i nesvesnog, ali je zanimljivo to da se sve te njegove osobine otkrivaju i bude sa napredovanjem pesme. U samom početku, on je tek čobanin, tj. predvodnik čobana, koji najveći deo svog vremena provodi sa ovcama u planini.

Planina je simbol unutrašnjeg rasta, individuacije, jer se uz planinu uspinjemo, usput savladavajući razne prepreke i opasnosti. 

Planina Šara, koja je prema starom narodnom viđenju uvek bila granica između srpskih i grčkih zemalja, makar sa jedne, one srpske svoje strane, poznata je po surovosti, strmim, stenovitim padinama i znatnoj visini, dok je, sa svoje druge, makedonske strane, prilično pitoma; u svim pravcima, međutim, ona je prohodna, te su od davnina preko nje vodili karavanski putevi. 

Ovca je domaća životinja, korisna zbog svog runa, mleka i mesa, ali životinja bez pameti, nesvesna i prepuštena onome ko je predvodi. Za osobu koja se odvojila od svog okruženja kaže se da je zabludela ovca. Ovca je tako mirna da za čoveka koji se u tom smislu poredi s ovom životinjom, taj mir može biti opasan, tj. mogu ga pojesti vuci. Šugava ovca – to je čovek od kojeg ljudi zaziru. Prema Simi Trojanoviću (Vatra u običajima i životu srpskog naroda), ovce su od sitne stoke najmalodušnije, a prema Veselinu Čajkanoviću (Iz srpske religije, mitologije i folklora), uz goveče i pčelu, ovca se svrstava u čiste ili svete životinje, što je suprotno poganim životinjama, što su pas, miš, mačka i lasica. Ovca je, kaže Čajkanović, blagoslovena životinja, koja ima svoje praznike: „luda sreda i ludi petak, pa Todorov petak, Sveti Vratoloma, Petlovača, pa eventualno i svaki petak, i naročito Đurđevdan, kada se ovcama prinose žrtve i vrše razne magične radnje u njihovu korist, i Božić, kada dobija kolač ili kukuruz“. Kaže se da „kad nestane ovce, biće smak sveta“, a „fraza gde ovca ne bleji (u basmama gde se bolest goni u onaj svet) karakteriše ovcu kao životinju iz carstva svetlosti, u suprotnosti sa demonima iz carstva mraka“ (Veselin Čajkanović, Iz srpske religije, mitologije i folklora). 

Sve ovo upotpunjuje sliku o Milošu: on u sebi ima blage nevinosti, i ono je što Marija Lujza fon Franc naziva prirodnim čovekom, običnim ljudskim bićem koje se ne usteže „da brizne u plač, nesrećan je jer mora da umre, spontan je“, tj. živi u saglasju sa svojim osećanjima čije je viteško i aristokratsko odbacivanje „moglo voditi razvoju duhovnog, ali to odvaja ljude od običnog ljudskog bića“. Osim toga, ne samo da je Miloš u planini naučio da nepogrešivo raspoznaje ovce i jaganjce, što znači da se s tom prirodom sasvim srodio, nego je postao vođa za kojim ide trideset čobana, pri čemu broj 30 ima svoju značajnu simboliku: to je tri puta deset, a, prema Rečniku simbola, broj 10 označava sveukupnost, dovršenost, povratak jedinstvu posle razvitka ciklusa prvih devet brojeva; dekada je pitagorejcima bila najsvetiji od brojeva, simbol univerzalnog stvaranja; u pitagorejskoj tetraktisi je izvor i koren večne Prirode, iz nje sve proizlazi i u nju se sve vraća. Zanimljivo je da se upravo taj broj 30 u pesmi javlja na još jednom mestu, i to na Miloševoj dolami na kojoj je trideset dugmadi, pri čemu je interesantno primetiti da, iako ne znam kakvog je oblika bilo ono što je u srednjem veku imalo funkciju dugmeta, danas i već prilično dugo u prošlosti uobičajen oblik dugmeta je krug, a krug je mandala i, između ostalog, simbolizuje Jastvo, celovitost psihe.

U planini Šari, međutim, Miloš je naučio da oko podne zaspi, pa i pored saveta svoje braće da dobro pazi na dizgine svoga kulaša naučenog na društvo carskih konja, on zadrema i opusti dizgine, a kulaš prolazi između svatova i – dolazi do prvog susreta između cara i našeg junaka. Šta ovo znači?

To što Miloš ima naviku da zaspi, što znači da pređe u carstvo nesvesnog, baš oko podneva, kad je Sunce u zenitu, izuzetno je zanimljivo, i moglo bi da ima negativno značenje, tj. moglo bi se reći da ga baš svetlost svesti omamljuje, on nije spreman za taj sjaj, pa se povlači i tone u san. Ovde, u pesmi, međutim, ovo je pozitivan razvoj događaja, jer da je ostao budan, postupao bi prema savetima svoje braće, koji, međutim, nisu junaci kakav je Miloš već su bliži majci i više zavisni od nje, i ostao bi na začelju svadbene kolone, što znači veoma daleko od cara. Ovako, Miloš je zadremao, prepustio se svojoj instinktivnoj prirodi oličenoj u njegovom kulašu, koji je od carskih konja, što znači da je Miloševa nagonska priroda plemenita i dragocena, pa ga je dovela upravo tamo gde je i trebalo da stigne: car ga je primetio i spasao batina, i, pošto je pravilno razumeo Miloševu poziciju, naložio je da ga probude; na dubljem nivou, car i sestrić su se razumeli – veza je uspostavljena. Ovde bi se moglo još dodati i to da prejaka svetlost i toplota Sunca, kao i prejaka svetlost svesti koja se odvaja od nesvesnog dela psihe, može da sprži inače plodnu zemlju kojoj vlažnost dolazi iz tame nesvesnog, što govori o nekakvoj uravnoteženosti kojom je obdaren Miloš, a koja mu omogućava da i od dnevnog sveta svesnosti, i od noćnog sveta nesvesnosti, primi najbolje.

Nakon što se prenuo iz sna i sagledao caru oči čarne – a pogledati se s nekim u oči ponekad znači zagledati mu se i prepoznati mu dušu, tj. sagledati ga onakvog kakav uistinu, u najdubljoj svojoj suštini jeste – Miloš je, u naumu da udalji i sebe i konja od cara, na sebe skrenuo pažnju čitavih 12000 svatova, koji su odmah prepoznali veliko čudo – dobra konja, a loša junaka, i dosetili se da je takav jedan konj bio upravo u zeta careva, kod Vojinovića. I ovo je, dakle, vrlo zanimljivo: car ne prepoznaje konja, on vidi samo mlađano Bugarče, ali ga zato prepoznaje nediferencirana masa svatova – možda nediferencirana onako kako sadržaji nesvesnog to često jesu – koja, međutim, u jahaču vidi tek lošeg junaka. Pritom, u nastojanju da kulaša izvede iz svatova, Miloš ga udara oštrom bakračlijom, što je, prema rečniku Antologije junačkih pesama, stremen, tj. ono na čemu jahač drži noge kad je u sedlu, a dok tako mamuza konja, konj po tri koplja uprijeko skače/ po četiri nebu u visine/ unapredak ni broja se ne zna/ iz usta mu živi oganj sipa/ a iz nosa modar plamen suče, što ukazuje na plemenitost i snagu životinje i izaziva divljenje 12000 svatova.

Prema Rečniku simbola, broj dvanaest je broj prostorno-vremenskih podela, tj. proizvod četiri strane sveta i tri nivoa sveta. Nebo se deli na dvanaest znakova Zodijaka. Dvanaest simbolizuje univerzum u njegovom cikličnom prostorno-vremenskom proticanju. Dvanaest simbolizuje univerzum i u njegovoj unutrašnjoj složenosti. U hrišćanskoj simbolici, dvanaest je broj dovršenog sveta; tri se odnosi na Trojstvo, četiri na stvaranje – dovršenje stvorenog zemaljskog uznesenjem u nestvoreno božansko. Broj dvanaest je u vezi sa zvučnom vibracijom koja prethodi postanku, koja čini kosmičko jaje pre deobe zemlje i neba, počinje obilaskom, tj. određivanjem četiri strane sveta, pa na svakoj izvodi tri spiralna kruženja; tako se, prema Gerbranu i Ševalijeu, složenost prostor-vreme u iskonu određuje venčanjem brojeva tri i četiri, koji daju dvanaest, broj radnje, a ne statički princip kakav je broj sedam. Svatova u pesmi je 12000, a prema Rečniku simbola, broj hiljadu ima rajsko značenje, besmrtnost sreće, što sve zajedno još jednom ukazuje na nediferenciranost iz celovitosti, koja ovde prepoznaje kulaša (instinktivnu, nagonsku, nesvesnu prirodu) kao nešto srodno i poznato. Svest, koja je na carevoj strani, i nesvesnost, koja je, u najvećem delu preostalih figura, pa i na strani svatova, tek je potrebno da se približe i prepoznaju, tj. verovatno bi se moglo reći da je rascep između svesnog i nesvesnog dela psihe još uvek vrlo veliki.

Posle nenadanog susreta sa carem, tokom kojeg je postigao da svatove zadivi njegov konj, a da njega, Miloša, ocene vrlo nepovoljno, naš junak nailazi na prvu prepreku, koja je uvod u četiri velika zadatka: trojica šićarđija, tj. trojica pljačkaša, gulikože, rešili su da mu uzmu konja, što znači da su to likovi psihe, ili kompleksi, koji kradu junakova blaga, a Miloševo najvidljivije blago koje je onako očaralo 12000 svatova, jeste njegov konj, tj. njegova instinktivna priroda.

Šta znamo o tim besprizorcima koji su spremni na sve kako bi izvukli šićar?

Pa pre svega znamo da ih pesma imenuje, a svakom od njih poznaje i mesto porekla, što znači da su to vrlo izdiferencirani likovi psihe, i da sa njima, tako određenim, poznatim, pa i zrelim, odnosno oformljenim, može da se radi. Kad neki sopstveni kompleks ili osobinu tako dobro poznajemo da joj i ime i poreklo znamo, u stanju smo da ih objektivno razmotrimo, pa čak i da odlučimo o njihovoj sudbini.

Trojica šićardžija nastoje da izostanu – što znači da se dešavanje sa čela, gde je car, premešta na samo začelje, na kojem jašu najneznatniji iz svadbene kolone – i namame Miloša, a njihov susret se događa u blizini klisure, što je, prema Rečniku srpskoga jezika Matice srpske, uska, duboka rečna dolina sa visokim strmim stenovitim stranama, kanjon, pa i stena, hrid. To je, dakle, potencijalno opasno mesto na kojem je lakše zaglaviti se, nego tamo gde je prolaz širok. Reka se upoređuje sa protokom životne energije, pa bi rečno korito života trebalo da bude čisto i prohodno kako bi energija neometano strujala. To rečno korito, međutim, često zakrčuje stenje i kamenje neproživljenih i potisnutih emocija, koje se talože i zatvaraju životni put. Ova klisura mogla bi da bude jedan takav džep.

Šićardžije Milošu nude još boljeg konja, a uz konja sto dukata, pa i ralo i volove, što izgleda kao veoma dobra ponuda, jer bi s tim, kako sugerišu razbojnici, mogao da obrađuje zemlju i da se ljebom rani. Ovu razumnu razmenu, međutim, Miloš odbija, verovatno zato što naslućuje prevaru, a i zbog toga što njegov cilj i poduhvat nemaju veze sa golim fizičkim opstankom; ovo je stvar duha, jer Milošu je zadatak da od prevare Latina sačuva carevu glavu i vladaru obezbedi caricu-Eros-osećajnu i stvaralačku silu života, a sa njom i produžetak života, koji će biti oličen u Trećem, u detetu-careviću-nasledniku. 

Miloš odbija ponudu šićardžija, trudeći se da pritom izgleda naivno: brani se da njemu takvom i nije potreban bolji konj od onog kojeg ima a s kojim ne može da izađe na kraj, ni da ga umiri, a nisu mu potrebni ni dukati jer na kantar ih mjeriti ne znadem/ a brojem ih brojiti ne um`jem, pa odbija i ralo i volove, govoreći da što će mene ralo i volovi/ mene nije ni otac orao/ pak je mene ljebom odranio. Prvi Milošev potez pri susretu sa lopovima, dakle, jeste da se napravi naivan i neuk, mada je ovde rečeno i više od toga. 

Naime, Miloša ne zanimaju dukati, koje niti zna da meri, nitu ume da broji, što i nije naročito čudno kad je poznato da je reč o prirodnom čoveku, vrlo bliskom onome što je nagonsko, instinktivno, nesvesno. Ali, naš junak je od plemenitog roda, on je, iako preobučen, ipak carev sestrić, njegova je majka žena visokog roda, u porodičnoj konjušnici živi carski kulaš, a otac mu je bio junak čiji mač sad nosi upravo on. Miloš je iznad egzistencijalnih potreba stomaka, a kako je čovek visokog roda, razumljivo je da on ima dukate – ne broji ih i ne meri. Svojom konstatacijom da ni njegov otac nije obrađivao zemlju pa ga je prehranio, Miloš prilično jasno govori o svojoj pravoj poziciji – zemaljskoj i duhovnoj, koje je savršeno svestan. 

Miloš se ne da zavarati ni skrenuti s puta, on je svestan sopstvenih vrednosti i ume da ih sačuva. Ipak, šićardžije ne odustaju: nije im uspelo milom, sad pokušavaju silom i pretnjom, na šta Miloš ima odgovor.                 

„Područja nepoznatog (pustinja, džungla, duboko more, daleka zemlja itd.) jesu slobodno polje za projekcije sadržaja nesvesnog“, kaže Džozef Kembel u knjizi Heroj sa hiljadu lica, a u našoj pesmi ova epizoda sa trojicom šićardžija događa se na putu, pre dolaska u Leđan, koji smo već označili kao oblast nesvesnog. Ako je Leđan ono što Džozef Kembel naziva zonom povećane sile, onda su trojica šićardžija čuvari praga. I zaista, čuvari praga vrebaju upravo pred kapijama i u blizini uskih prolaza, omeđavajući „svet u četiri smera – takođe gore i dole – označavajući granice herojeve sadašnje sfere ili životnog horizonta“. Uloga čuvara praga je da iskušaju junaka i pripreme ga za ono što ga čeka u nepoznatom svetu. Zadatak trojice šićardžija je da osiguraju Miloševu propast – ili, ako bi se pogledalo iz druge perspektive, da ga ojačaju – jer oslabljenjem njegove instinktivne prirode (konj) njegova propast bi bila sigurna, prilikom prolaska kroz bar jedno od četiri iskušenja pred vratima Leđana. Uski prolaz klisure pravo je mesto da baš na njemu vrebaju čuvari praga nesvesnog, jer tu je reka-voda-emocije, i stenovite strme litice, mistički pejzaž u kojem je lako zaglaviti se. Upravo na tim vratima, nužno je za sobom ostaviti ego. Ovo je trenutak kad se nesvesni deo psihe budi, a sadržaji naviru u svest, što može biti, a često i jeste, praćeno paničnim strahom. Pišući o smislu „zaštitničkog aspekta čuvara praga“, Džozef Kembel je napisao: „Bolje je ne izazivati onoga ko motri na utvrđene granice. A ipak, samo napredovanjem izvan tih granica, provocirajući drugi, destruktivan aspekt iste te sile prolazimo, živi ili posle smrti, u novo područje iskustva… Ta avantura je uvek i svugde prelaz iza vela poznatog u nepoznato; sile koje motre na toj granici su opasne; imati posla sa njima je rizično; ipak, za svakoga ko ima sposobnosti i hrabrosti ta opasnost nestaje“.

A kako „će se strah povući pred istinskom psihološkom zrelošću“, Miloš Vojinović u ovoj sceni sa čuvarima praga pokazuje da je spreman za dalje izazove. Napravivši se da je rad da ustukne pred silom jačom od sebe i preda svog kulaša, on pruži ruku ispod međedine/ oni misle bakračliju skida/ al` on skida zlatna šestoperca, i udara ih tako da se Đakovica Vuk premetnuo tri puta, Nestopoljče Janko četiri puta, a momče Prijepoljče sedam puta. Prema Rečniku srpskoga jezika Matice srpske, premetnuti se između ostalog znači i premestiti se s jednog mesta na drugo, baciti s jednog na drugo mesto, prevrnuti, okrenuti, izmeniti, promeniti, s napomenom da je moguće premetnuti dušu (u smislu izmeniti, promeniti dušu), kao i premetnuti preko glave, u smislu pretrpeti, preživeti. Ta promena ima uzlaznu putanju, pri čemu su brojevi tri, četiri i sedam prepuni simbolike. Predočena uzlazna putanja može da znači da je pri svakom narednom izazovu potrebno sve više energije kako bi se savladala prepreka, ali ovde se čini da je Milošu sa svakim sledećim šićardžijom sve lakše i da sve više snage ima, kao da se pri savladavanju svakoga od njih puni novom energijom, pa narednog snažnije udara, te se ovaj premeće, okreće i menja više nego prethodni. Ovo osnaženje nije neobično, jer pri udarcu, tj. susretu i kontaktu, onaj ko je udario, kao i onaj ko je udaren, poprima, pre svega u kvalitativnom smislu, nešto od onoga koga je udario, tj. onoga ko je udario. Pri toma, primetno je da Miloš prema šićardžijama ne primenjuje silu veću od neophodne, te njihove glave ne završavaju u kulašovoj zobnici, što je sasvim razumljivo i odgovara ulozi čuvara praga i junakovom odnosu prema njima; čuvari praga su samo to – čuvari praga, i ne samo da obično nisu neprijatelji, mada, makar naoko, mogu da rade za neprejatelja, uopšte nije neobično da u nekim slučajevima postanu herojevi saradnici, tj. vrlo naklonjeni mu pomagači. 

U sledećoj sceni svadbena povorka stiže pred beli grad Leđan, razapinju šatore, hrane se carski konji, ali se zob ne nudi Miloševom kulašu. Instinktivnu prirodu, međutim, važno je nahraniti, pa se Miloš, bez osećanja uvređenosti, već spremno i bez odlaganja, snalazi: rukom zahvata iz svake zobnice pomalo, držeći svoju torbu u levoj ruci. Tek kad nahrani svoju nagonsku prirodu, odlazi u mehanu, kako bi se napojio vina, koje je, prema Rečniku simbola, simbol besmrtnosti, napitak života. 

Dobro bi bilo ponovo se setiti da nam, kako je već prilično jasno, pesma govori upravo o tome kakvo bi putovanje u nesvesno, a u cilju venčanja suprotnosti, trebalo da bude i šta bi sve, po određenom redosledu, valjalo preduzeti.

I na tom mestu Miloš nailazi na prepreku, i to u vidu mladog mehandžije koji odbija da ga usluži, terajući ga iz mehane, vređajući ga i nipodaštavajući. Da je crni Bugarin doneo bugarsku kopanju (drveni sud) možda bi i dobio nešto vina, ali, kako kaže mehanžija, za njegovog naoko neuglednog gosta nisu čaše pozlaćene. Tu grešku i nemogućnost da prepozna Miloševu pravu prirodu mehandžija plaća po visokoj ceni koja iznosi tri izbijena zuba sasuta u grlo jednim lakim udarcem rukom po obrazu. Prema Rečniku simbola, zubi su, prema tome o kojim je zubima reč, simbol ugleda i slave (sekutići), rada pomame i mržnje (očnjaci), zaštite, izdržljivosti i postojanja (kutnjaci); izgubiti zube znači biti lišen agresivne snage, mladosti i odbrane: to je simbol frustracije, kastracije, propasti, tj. simbol gubitka životne energije, dok zdrava i celovita čeljust dokazuje muževnu snagu koja se pouzdaje u sebe. U svakom slučaju, mehandžija se povlači nudeći Milošu vina izobila, a naš junak, bez posrednika, više ne šće ni iskati, već sam uze pak se napi vina. Tako Miloš obnavlja i duh, nakon što je, nahranivši kulaša, regenerisao svoju nagonsku prirodu. A pošto se pobrinuo za telo i duh, odlazi na spavanje, u carstvo snova i nesvesnog, da bi narednog dana, kad sunce grane, započeo prvi od četiri izazova, koja predstavljaju jezgro pesme i oslikavaju dešavanja u nesvesnom svetu: car je pozvan da izabere zastupnika koji će da deli megdan sa zatočnikom latinskog kralja. Važno je ovde imati u vidu da naše nesvesno vrvi od sadržaja kojih, razumljivo, nismo svesni, a koji, osim toga što, neprepoznati i potisnuti, mogu biti opasni i vrlo agresivni pa i destruktivni, potiču iz raznih nivoa nesvesnog sveta, mada nam pesma, kao izraz velike umetnosti, prvenstveno govori o onom kolektivnom nivou koji utiče na individualno nesvesno i od njega nikad nije sasvim odvojeno.

Tom prvom izazovu pesma poklanja najviše pažnje i daje najviše prostora. Sa zidina grada Leđana oglašava se kraljevski glasnik: car je obavešten da, u slučaju da odbije megdan, neće živ izaći iz latinskog sveta, niti će otud izvesti ijednog svata, a kamoli Roksandu đevojku. Na to car, preko telala, traži junaka, pa najzad shvata da je prevaren: stav kolektivne svesti toliko je odvojen od nesvesnog izvora da mu je intuicija preslaba, pa ne naslućuje opasnost sve dok ne dođe na korak do propasti. Tad počinje da kuka za sestrićima, junacima u koje bi mogao da se pouzda da bi za svog cara-ujaka bez pitanja pošli na dvoboj; pojavljuje se Miloš i traži dozvolu da u carevo ime ide na megdan. Car dopušta, mada sumnja: podučava nepoznatog junaka kako se pravilno nosi koplje, kako mu se ne bi smejali Latini, što je posve uobičajeno jer svest jako brine o tome šta će ljudi da kažu, osetljiva je na ismevanje i veruje da za sve postoji samo jedan, ispravan način. Miloš, međutim, ne samo da se ni najmanje ne uzrujava zbog carevog pametovanja, nego mu predlaže da gleda svoja posla: Čuvaj, care, ti gospodstva tvoga!/ Ako mene do nevolje bude/ ja ću lasno koplje okrenuti/ ako li mi ne bude nevolje/ doneti ga mogu i ovako.

Kako je već objašnjeno, koplje je u vezi sa Animom, ženskim principom muške psihe, ali šta znači to što Miloš svoje koplje nosi naopako okrenuto? Možda je ovo još jedno Miloševo prerušavanje; čini se nevešt i pritom štedi energiju tako što preduzima samo neophodno za ostvarenje cilja.

Upravo tim kopljem Miloš prikiva svog suparnika u megdanu za vrata grada Leđana, ali pre nego što se to dogodi, latinske devojke se čude neznatnosti carevog zatočnika jer na njemu ni haljina nema, i veruju da megdandžija latinskog kralja neće imati nikakvih poteškoća: Veseli se, kraljev zatočniče! Nemaš na što sablje izvaditi/ nit` je imaš o što krvaviti. Isto se ponavlja pri Miloševom susretu s latinskim megdandžijom, koji ček isprva odbija da se bori s crnim Bugarinom jer nemam o što sablje poganiti/ kad na tebe ni haljine nema.

Ovde se očigledno nastavlja junakova igra prerušavanja tokom koje se prikazuje kao bezopasan, čak jedva vidljiv, ali vreba i prikrada se, iako ide izravno i, naoko, bez pretvaranja, jer osnovni posao maskiranja obavio je još pre nego što je ušao u careve svatove. Reč je o sadržajima nesvesnog kojima bi beskorisno, a verovatno i opasno bilo prići otvoreno, u svom normalnom odelu, primerenom svesnom delu života. Ovako, megdandžija latinskog kralja je potpuno nespreman, ali na Miloševu ljutitu pretnju, uzjaše svog dorata (mrkov konj, prema rečniku Antologije narodnih junačkih pesama), baca koplje prema Miloševim grudima, ali to koplje Miloš dočekuje svojim šestopercem i prebija ga na tri dela. Latin se pravda time da su mu podmetnuli loše koplje, pa beži prema gradu, ali ga Miloš sustiže, pribija kopljem o gradska vrata, odseca glavu, koju baca u kulaševu zobnicu, pa dorata i odsečenu glavu odnosi caru, za šta, uz pohvalu, dobija blago nebrojeno: poziv da se napije vina i obećanje da će ga car učiniti plemenitim i srećnim.

Zagonetna je i prilično izazovna za tumačenje ova scena koja opisuje prvi Milošev zadatak, a analiza se makar delimično otvara kad uvidimo da su megdandžije zastupnici vladara, tj. da Miloš predstavlja domaćeg cara, što znači svesni deo psihe, odnosno preovlađujući kolektivni svesni stav, dok je latinski kralj predstavnik nesvesnog dela psihe, odnosno preovlađujući kolektivni nesvesni stav, koji je u sukobu sa svesnim stavom, pri čemu pesma ukazuje na temu sukoba: odnos prema ženskom principu i svemu što on predstavlja, jer cilj svadbene kolone koju na putu prema nesvesnom predvodi car, jeste nevesta, buduća carica, koju je potrebno izvesti iz njenog sveta i dovesti u carev, što znači da je pravi ishod hieros gamos, sveto venčanje, tj. spoj suprotnosti koje bivaju integrisane u psihi i sposobne da daju treće, koje sadrži roditeljske odlike ali ih u sopstvenoj jedinstvenosti prevazilazi. Dakle, prvi od četiri zadatka pred kapijama nesvesnog (grada Leđana) jeste borba između cara (svesnog kolektivnog stava) i latinskog kralja (nesvesnog kolektivnog stava).

Zaključili smo već da car, tj. carev zastupnik, na megdan dolazi preobučen u crnog Bugarina, što je forma koja je prihvatljivija nesvesnom od otvoreno svesnog stava, odnosno to je obličje negde između ta dva sasvim različita sveta, koja, međutim, tek zajedno čine jedno celo; kroz motiv prerušavanja, tek zaodenuta odelom koje je poznato nesvesnom svetu, figura svesti stupa u dodir sa sadržajima nesvesnog.

Pri susretu megdandžija, Miloš poziva kraljevog zatočnika da junački dele megdan; latinski borac ga odbija jer u Milošu ne prepoznaje dostojnog junaka; Miloša to jako naljuti: Ustan` more, bijelo Latinče!/ Na tebe su pobolje haljine/ s tebe ću ih na sebe obući. Ova pretnja u vezi sa uzimanjem latinskih haljina ostaje samo pretnja, ali je činjenica to da Miloš na razne načine prima energiju nesvesnog. 

Naime, već razgovorom, tj. razmenom reči, mi sa sagovornicima razmenjujemo energiju, kao što primamo i dajemo energiju čim uđemo u prostoriju u kojoj su ljudi. U pesmi, međutim, energija se razmenjuje, između ostalog, i bacanjem kopalja, a prvi svoje koplje, prema Miloševim grudima, baca latinski megdandžija; Miloš to koplje dočekuje spremno i svojim buzdovanom prebija na tri dela. Moglo bi se reći da je svesni stav ostao nepovređen, tj. neinficiran energijom nesvesnog. Motiv koplja prebijenog na tri dela javlja se i u nekim drugim našim epskim pesmama (na primer, u pesmi Banović Strahinja, ali sa drugačijim značenjem jer tamo prvi izbacuje koplje Banović Strahinja da bi Turčin Vlah-Alija njegovo koplje uhvatio rukom; kad, potom, Vlah-Alija baca koplje prema Strahiniću banu, uz veliku pomoć svog belog konja, naš junak se izmiče, a Turčinovo koplje udara o kamen studeni/ natroje se koplje salomilo:/ do jabuke i do desne ruke), a simbolika broja tri i ovde možda objašnjava stvar. 

Prema Rečniku simbola, koplje je često aksijalni simbol (što znači da se, kako kaže Rečnik srpskoga jezika Matice srpske, odnosi na osovinu, pruža se ili deluje u pravcu ose, koja je zamišljena središnja prava linija oko koje se okreće čvrsto telo; moglo bi se, dakle, zaključiti da je simbolizam koplja u vezi sa tim eteričnim jezgrom oko kojeg se vrtloži, kao da iz njega izvire, ono čvrsto telo koplja koje pri svom ciljanom letu dobija snagu upravo iz tog energetskog jezgra), a često se poistovećuje sa stubom, tj. nebeskim stubom koji je osa sveta. Osim toga, koplje se, kako je već rečeno, upoređuje i sa sunčanim zrakom koji simbolizuje nebesko delovanje na nediferenciranu materiju. Ovde nam je značajna upravo ova simbolika koplja, jer, pošto je koplje leđanskog kralja skršeno na tri dela, i nakon što je odbijen još jedan pokušaj latinske prevare, Miloš goni Latinjanina do samih kapija grada Leđana, baca koplje i pribija ga za zatvorena gradska vrata. Vrata simbolizuju prelaz i prolaz iz jednog u drugi svet, a grad je centar sveta i, prema Rečniku simbola, u vezi je sa ženskim principom, tj. grad je simbol majke, jer štiti i ograničava. Latinski borac je, na prevaru, razume se, pokušao da utekne kroz gradska vrata i da se skloni i sakrije u tom prostoru u kojem Miloš nikako ne bi bio bezbedan već bi se u njemu verovatno izgubio, ali Miloš sprečava to što je možda povratak nesvesnog sadržaja u nediferencirano stanje. I ne samo da naš junak, koji ovde predstavlja zračak svesti, uspešno hvata taj nesvesni sadržaj, već mu i odseca glavu, pa je kulašu baca u zobnicu i, zajedno sa protivnikovim mrkim konjem, koji u sebi nosi veliku snagu nesvesnog, odnosi svom caru-ujaku; svesni kolektivni stav oličen u caru tako biva osnažen i znatno obnovljen, a nekakva integracija verovatno se dogodila. 

Ali zašto je koplje prebijeno baš na tri, a ne na recimo dva ili četiri dela? To mora biti u vezi sa simbolikom broja tri, koja je, kao i simbolika ostalih brojeva, vrlo mistična i, u svojoj dubini, tek naslutiva. Naime, broj tri je izraz potpune dovršenosti, ali, prema Gerbranu i Ševalijeu, simbolizuje i učešće u nevidljivom svetu nadsvesnog, koji odlučuje o nekom događaju na način potpuno stran čisto ljudskoj logici. Tako bi Latinjaninovo koplje Miloševim buzdovanom – buzdovan je izraz Jastva – polomljeno na tri dela, moglo da znači sposobnost onog dela psihe koji personifikuje Miloš, da se primi učešća u tom nesvesnom svetu, koji tek sa svesnim delom čini celinu.    

Motiv odsecanja glave vrlo je čest u našim epskim pesmama, a prema Rečniku simbola, glava je simbol snage aktivnog principa koji omogućava nadmoć u upravljanju, naređivanju i prosvetljivanju. Kao što je telo objava materije, tako je glava objava duha. Pošto je okrugla, upoređuje se sa svemirom, pa ima značenje mikrokosmosa. Tako je glava u vezi sa simbolizmom Jednog i savršenstva, sunca i božanstva. Motiv odsečene glave, osim što je čest u srpskoj epici, čest je i kod Gala: glava je tu simbol protivnikove ratničke snage i vrednosti koja se, kako kažu Gerbran i Ševalije, dodavala pobednikovoj snazi i vrednosti, a odsečena glava je, pored toga, bila i potvrda da je protivnik mrtav, s obzirom na to da su Kelti verovali da smrt nastupa samo ako je zahvaćena moždana opna. Zanimljivo je da je glava velšog kralja Brana, palog u Irskoj, pokopana na belom brežuljku Gvinrinu u Londonu, pa se veruje da Britansko ostrvo neće biti osvojeno sve dok ona ne bude otkrivena. A kad su Rimljani, kopajući temelje za Jupiterov hram, pronašli jednu veliku lobanju, vračevi su to protumačili kao znak buduće veličine Rima koji će postati glava sveta.

Prvi zadatak koji je potrebno obaviti kako bi car dobio caricu a sa njom i osećajnu snagu što ga obnavlja, završava se, kako je već rečeno, tako što, kao nagradu za pobedu u dvoboju, koja se dokazuje novim mrkim konjem u carskoj konjušnici i odsečenom glavom, Miloš dobija nebrojena blaga: novu energiju koja mu krepi duh i obnavlja besmrtnost.

Po okončanju prvog zadatka, i tek što Miloš sjede piti vino, postavljen je sledeći izazov: na livadi pod Leđanom gradom dovedena su tri konja viteza/ pod sedlima i pod ratovima/ i na njima tri plamena mača/ vrhovi mu nebu okrenuti, pa se zadatak sastoji u tome da se preskoče tri konja viteza, naravno uz pretnju, jer ako li ih preskočiti nećeš/ nećeš izić ni izvest đevojke. 

Kao i pri prvom zadatku, na carev poziv niko se ne javlja, osim Miloša Vojinovića, i dalje maskiranog u Bugarina, kojeg na tom mestu pesma ne naziva crnim već mladim, što svakako jeste izraz određenog pomaka. Miloš traži i dobija dozvolu da zastupa cara, koji junaku savetuje da skine preveliku bugar-kabanicu, što junak, kao i prethodni put, drčno odbija, nakon čega odlazi na onu livadu i preskače tri konja viteza i zaustavlja se u sedlu svog kulaša; Miloš, dakle, ne preskače tri konja jašući svog konja, već se samo, preskočivši konje, dočekuje u sedlu svog kulaša. Po uspešno obavljenom zadatku, on caru odvodi tri dobra konja, i tako nastavlja da skuplja svoja blaga i povećava snagu onoga što simbolizuje car.

Između dva zadatka Miloš pije vino, što je verovatno značajno i predstavlja obnovu energije koja je potrebna da bi se učinilo ono što simbolizuje preskakanje tri konja na kojima su postavljeni mačevi. 

Prema Rečniku simbola, kod Kelta je skok ratnički poduhvat i pripada borbenim veštinama kojima se junak služi kako bi izmakao protivniku ili ga napao, ali može biti i deo liturgijskih ceremonija kad predstavlja simbol uspenja na nebo. 

U Obredima prelaza Arnold van Genep kaže da „prelazak preko praga predstavlja prijem u jedan novi svet“, a „taj čin je značajan i u ceremonijama venčanja, usvajanja, verskog posvećenja i pogreba. 

Prema Sretenu Petroviću (Srpska mitologija. U verovanju, običajima i ritualu), na Poklade, Ivanjdan i Petrovdan paljene su vatre koje je narod preskakao u cilju zaštite od zlih duhova i veštica. Kao što đurđevdanski ritual obuhvata kupanje vodom, tako se u okviru ivanjdanskog rituala upražnjavao običaj očišćenja kroz vatru, pri čemu se izražava poštovanje „dobrotvornog elementa, vatre, sunca i svetla“. 

U ovoj potrazi za mogućom amplifikacijom čini se da nismo otišli daleko, ili, tačnije, da se nismo približili objašnjenju motiva preskakanja tri konja na kojima su prema nebu postavljena tri plamena mača, mada je prilično jasno da razrešenje mora biti u sintezi simbolike skoka, tj. preskakanja, konja, mača i broja tri.

Prema Rečniku simbola, plamen je simbol duhovnog očišćenja, prosvetljenja i ljubavi, slika duha i tanscendencije, dok je mač svetlost i blesak, oštrica mača sjaji; anđeli koji su Adama isterali iz raja imali su plamene mačeve. Plameni mač je simbol spoznaje i razaranja neznanja. Mač je oganj i zrak sunca. Mač deli dobro od zla i krivca udara, simbol je Reči i svetog rata koji je prvenstveno unutrašnji rat i ima dva aspekta – stvaralački i razorni. Mač je oružje središta. Upoređuje se sa logosom i suncem. Kao i koplje, aksijalni je simbol; poistovećuje se i sa osom vage, koja je ravnoteža i pravda. Mač zaboden u zemlju stvara izvor i u vezi je sa stvaralačkom delatnošću neba. Simbolizuje silu, snagu, mudrost, spajanje (sečivo i štitnik oblikuju krst), sunčevu snagu, stvaralačku energiju. Mač je oružje prodora, ali ovde to svojstvo nije u prvom planu. 

Naime, mačevi iz pesme su plameni, što ukazuje na pročišćenje i preporod. Stoje uspravno, okrenuti ka nebu, što stvara sliku ravnoteže, gracioznosti i dostojanstva, ali je važno i usmerenje, odnosno to da je reč o zraku koji se pruža od zemlje prema Suncu i nebu, od nagonske prirode prema duhu. Ti mačevi su na konjima, čovekovoj nagonskoj snazi, tj. instinktivnoj prirodi. Junak ima zadatak da preskoči triplikovanu i slikom mačeva vrlo oplemenjenu svoju nagonsku prirodu, i to za visinu i dužinu tri mača okrenuta prema nebu i spremna da prime svetlost duha i svesti. Ali zanimljivo je to da se ovde uvodi kvalitet visine, tj. vertikalnog napredovanja, koje je i putovanje kroz tri sveta, i dužine, što je prikaz horizontalnog rasta u zemaljskoj stvarnosti, pri čemu je, za uspešni skok, nužno oba uzeti u obzir. Kad neko skoči i preskoči, on poprima uticaje i osobenosti onoga što preskače, preko čega prelazi, što nadilazi. Devojka iz bajke načinjena od snega, bila je izazvana pa se, dok je preskakala vatru, istopila; naš junak je preskočio nagonsku, pa i plodonosnu snagu tri konja viteza i poprimio nešto od vatre tri plamena mača, pa ga je, sa druge strane, dočekalo sedlo na njegovom kulašu, dakle opet njegova instinktualna strana u koju se može pouzdati, može joj verovati, jer je poznaje. A zašto baš tri konja, i tri mača? Možda zato što se tako pojačava dinamička priroda čitave stvari i ukazuje na to da postoji potpuna dovršenost, ali i prostor za dalji napredak.  

Odmah nakon drugog zadatka, i pošto je caru odveo tri konja viteza, usledi treći izazov: car je pozvan pod najvišu kulu u Leđanu;/ na kuli je koplje udareno/ na koplju je od zlata jabuka/ ti strijeljaj kroz prsten jabuku. Bez čekanja, Miloš od cara traži dozvolu da gađa kroz prsten jabuku, dobija je – ovoga puta bez ikakvog zanovetanja; zapinje str`jelu na zlatnu tetivu/ ustrijeli kroz prsten jabuku/ pak je uze u bijele ruke/ odnese je caru čestitome/ lijepo ga care obdario. 

Zanimljivo je da kao što je na kraju prvog izazova Miloš kopljem pribio latinskog megdandžiju o vrata grada Leđana, tako je u trećem zadatku jabuka pričvršćena kopljem pobodenim u najvišu leđansku kulu. Takođe je zanimljivo i to da će se baš u toj zlatnoj jabuci susresti koplje – kojim je pričvršćena jabuka – i strela – kojom će junak kroz prsten da pogodi jabuku.

Prema Rečniku simbola, kula ima simboliku sličnu simbolici planine, pa simbolizuje uspinjanje do boravišta bogova, jer, prilikom izgradnje Vavilonske kule, čiji se spratovi smanjuju prema vrhu, cilj je, prema Gerbranu i Ševalijeu, bio rekonstruisati srušenu prvobitnu osu i po njoj se uspeti do boravišta bogova. Kažu da se Vavilonska kula produžavala u tlo, pa je povezivala tri sveta: nebo, zemlju i podzemni svet. Kineska Kula srećnog uticaja služila je za posmatranje neba i prihvatanje uticaja, a predstavljala je i zemaljski raj u kome su životinje živele u slobodi. Zanimljivo je da je Ču Ksin izgradio svoju Vavilonsku kulu i na njenom vrhu, ili na vrhu neke druge slične njoj – bio je smešten meh neba u koji je Ču Ksin odapinjao strele i iz koga je potekla kiša krvi, pri čemu meh, prema Rečniku simbola, svojom funkcijom i ritmom prikazuje disanje, tj. meh proizvodi dah, simbol života, posebno duhovnog života (u vezi sa simbolom kosmičkog meha, poznata je misao Tao Te Kinga prema kojoj je prostor između neba i zemlje upoređen sa kovačkim mehom: kad je prazan, ne radi, a kad se pokreće, neprestano izduvava), dok je krv, prema Gerbranu i Ševalijeu, život, pa simbolizuje sve vrednosti koje su u vezi sa vatrom, toplinom i životom, koji se opet povezuje sa suncem. 

Kula – to su, prema Rečniku simbola, vrata prema Nebu i Bogu, izraz čovekove želje da se približi božanskoj moći, kao i da se njen uticaj usmeri prema zemlji, a interesantno je da su kule koje su se uzdizale nad vavilonskim gradovima bile znamenje politeizma, te da ih je hebrejski monoteizam kasnije osudio – Vavilonska kula i čovekovo stremljenje božanskim visinama viđeno je kao izraz oholosti i težnje grada protiv Boga. Ovo je zanimljivo u svetlu misli prema kojoj su bogovi isto što su arhetipovi, koji su svi, kao sadržaj kolektivnog nesvesnog, sadržani u svakom ljudskom biću. A bogovi i arhetipovi pronašli su svoje ispoljenje u bolestima, koje, kažu, nastupaju kad je stav svesti pogrešan, a u nesvesnom delu psihe kompleksi biju bitke, dok se neki arhetipovi zapostavljaju i potiskuju, a neki drugi se neuravnoteženo i u inflaciji žive. Upravo se ta slika pomalja iza reči iz Postanja, koje u svom Rečniku simbola navode Gerbran i Ševalije: A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi… A Gospod siđe da vidi grad i kulu što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: „Gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razumiju jedan drugoga što govore“… 

Na najvišoj leđanskoj kuli, kao simbolu budnosti i uzdizanja, kopljem, koje, između ostalog, odgovara Animi, prikucana je od zlata jabuka. Prema Rečniku simbola, zlatna jabuka je simbol besmrtnosti, ali je jabuka i voće i simbol razdora, plodnosti Božje reči, njenog ukusa i mirisa, što znači da je u svim tim slučajevima reč o jabuci kao sredstvu spoznaje, koje može biti plod Stabla života ili plod Stabla spoznavanja dobra i zla, pri čemu sjedinjujuća spoznaja daruje besmrtnost, dok distinktivna spoznaja donosi pad.

Jabuku, koja je simbol spoznaje i slobode, obnove i trajne svežine, potrebno je, kroz prsten, pogoditi strelom. Strela je, prema Rečniku simbola, simbol prodiranja i otvaranja, to je misao koja unosi svetlost, sunčev zrak, oplođujući element; strela otvara zatvoreno i u taj prostor unosi svetlost. Strela je simbol razmene između neba i zemlje; pri uzlaznoj putanji, prkoseći gravitaciji, simbolički postiže oslobođenje od zemaljskog stanja; strela se odnosi na prekoračenje normalnih stanja – oslobođenje od razdaljine i težine, osvajanje nečega što je van dometa. Strela je simbol ujedinjenja, odluke i sinteze, kao i brzine, brze intuicije, brzog opažanja, brzog saznanja; strela se prikazuje kao munja. Takođe je simbol sudbine i iznenadne smrti. Strela je prikaz muškog principa koji se usađuje u ženski element, pa u mističkom smislu predstavlja traženje božanskog jedinstva. Strele su korišćene i za proricanje sudbine.

Kao što strela nekog boga nikad ne promašuje cilj, „tako i strela ispravne misli probada dušu nezadrživom boli“ (Gerbranov i Ševalijeov Rečnik simbola). Gerbran i Ševalije još kažu da tačnost svoje putanje i snagu svoga udarca strela duguje vrednosti onoga koji je odapinje, pa citiraju Aleksandra Afrodizijskog koji objašnjava da ljubavnik istovremeno vidi i želi, te da od tog osećanja prema predmetu njegove želje šalje neprekidne zrake; Miloš kroz prsten, u carevo ime i za cara, gađa jabuku, i to tako što strelu zapinje na zlatnu tetivu, što se, iako je tetiva deo luka, možda može dovesti u vezu sa Ovidijevom tvrdnjom da se ljubav služi sa dve vrste strela koje sve dostižu svoj cilj, samo što one zlatne zapale ljubav, dok je olovne gase.

Prema Rečniku simbola prsten simbolizuje vezu – on privezuje, pa je izraz saveza, zaveta, zajednice, zajedničke sudbine. Prsten je simbol neodređenog i neprekidnog ciklusa, a njegov središnji otvor je stecište i mesto prolaza nebeskog uticaja, jedinstvena Suština, praznina u centru bića u koju će sići nebeski uticaj. Prsten ima magičnu moć, to je pojas koji štiti mesto što čuva blago ili tajnu; domoći se prstena znači otvoriti vrata, ući u dvorac, pećinu, raj. Solomon je prstenu dugovao mudrost; pečatom svoj prstena obeležio je sve demone, koji su potom postali njegovi robovi. Prsten je i simbol nametnute i prihvaćene pokornosti, jer je Prometej, nakon što ga je Heraklo oslobodio, nosio prsten, kao izraz pokornosti Zevsu i u znak sećanja na stenu za koju je bio prikovan. Prsten je simbol neraskidive veze i sudbine koja se ne može izbeći. 

Kad se strela proturi kroz prsten, ona sa sobom nosi i u sebe upija nešto od magične moći prstena, pa nebeski uticaj što ispunjava biće i kvalitet jedinstvene Suštine povezuje sa spoznajom čiji je simbol jabuka. A kad Miloš pogodi zlatnu jabuku, uzima je u bijele ruke – što je zanimljivo, jer mogao je, eventualno, da je uzme i jednom rukom – što nam možda govori o vrednosti onoga što je osvojeno, a što je u ovom slučaju saznanje, spoznaja, jer samo nešto odista vredno drži se, sa potpunom pažnjom, tako, na potpun način, obema rukama. To bi mogla da bude nekakva temeljna i suštinska spoznaja, ona o značaju slobodnog i nesputanog postojanja, koja bitno menja stav svesti, kao što će prisustvo Roksande devojke, tj. carice Jelene, promeniti cara Dušana tako da njihov odnos ostane zapamćen kao odnos prave ljubavi i istinske odanosti, kakav će mnogi umeti da poštuju i slave, dok će za druge on, i do današnjih dana, nastaviti da bude izraz slabosti i velika greška, koju muškarcu muškarac slabe zrelosti i plitke svesnosti ne prašta, pa, kad se takva „neoprostivost“ dogodi caru, on, bez obzira na sva svoja postignuća, od kojih bi možda najveće bilo upravo odanost prema supruzi, jedini iz svog vladarskog roda Nemanjića ne biva proglašen za sveca. Osim toga, Rečnik simbola podseća da reči manifestacija i ruka imaju isti koren, pa je manifestovano ono što može biti zahvaćeno rukom. Moglo bi se, dakle, reći, da je ova slika pesme izraz procesa koji se odvija u oblasti duhovnog – jer strela putuje uzlaznom putanjom, kroz vazduh, prema nebu – da bi naposletku, u materijalnom ispoljenju dao rezultat, baš kao što zrela jabuka padne na zemlju, ili u ruke onome ko je tu jabuku poželeo. Usto, ruke u kojima je jabuka, otvorene su ruke, dok je, prema Rečniku simbola, zatvorena ruka simbol skrivanja i tajne. Simbolika ruke nadovezuje se na simboliku strele, i izdvaja onoga koga predstavlja, izražavajući njegove funkcije ili njegovo stanje.

Kao što postoji paralela, a možda na izvestan način i udvajanje, između prvog i trećeg zadatka (koplje kojim je latinski megdandžija poboden o gradska vrata i koplje kojim je od zlata jabuka pričvršćena o najvišu leđansku kulu), tako pesma dovodi u vezu treći i četvrti zadatak, jer, dok su u trećem na livadu dovedena tri konja sa tri plamena mača, u četvrtom su dvojica Roksandine braće – kraljevići i možda klice novog stava začetog u nesvesnom delu psihe – pred bijelu kulu izveli tri devojke, lepe i, po licu i odelu, vrlo nalik jedna drugoj, a car je izazvan da prepozna onu pravu, Roksandu, zbog koje je i preduzeo to opasno putovanje u varljive i mračne predele bića. Bajke, uostalom, najčešće pred junake stavljaju tri zadatka, pa je postojanje četvrtog zadatka u pesmi već samo po sebi zanimljivo.

Todor, međutim, sa svojom cenjenom vezirskom titulom i visokim položajem carskog glasnika, još jednom se pokazuje beskorisnim: car ga, uveren da je video i ocenio devojku, poziva da tu devojku prepozna, što Todor ne može da učini jer je, u skladu sa sopstvenom božanskom prirodom Anime, ona koja je rođena da bude carica, viđena ne neposredno, već onako kako je jedino bilo moguće, kroz blistavost zlata, bisera i dragog kamenja – tj. Todor je prstenovao devojku koju nije prethodno video, što, između ostalog, možda ukazuje i na situaciju čestu u svakodnevici, kad se magične moći (prsten) pripisuju onom nepoznatom u sopstvenoj psihi, pri čemu mehanizam projekcije i odnos muškarca i Anime, pa i žene i njenog Animusa, igra značajnu ulogu.

Verovatno nije slučajno to da car Todora, kojeg je nazivao prijateljem onda kad ga je slao u Leđan da ugovori venčanje, sad naziva slugom.

Miloš Vojinović ponovo pita cara za dozvolu, ovoga puta da prepozna buduću caricu, pa otkriva pravu, od tri slične devojke. I ovo je vrlo zanimljivo mesto u pesmi jer nam još više osvetljava pravu Miloševu prirodu. On tako jeste i čobanin koji je znanje o prirodi sticao boraveći među ovcama, i sin mudre majke koja je careva sestra i Anima, i carev sestrić, momak jednostavan onako kako su to prirodni ljudi, i junačan, i snalažljiv, i ne mari mnogo za tuđe mišljenje i utisak kakav će da ostavi. Međutim, Miloš je i onaj koji ima jasan plan i tačno zna kako će da prepozna Roksandu devojku – zagledaće joj se u braću, pri čemu mu pomaže znanje stečeno u planini kad je svako jagnje po ovci poznavo. Kad neko tako lako može da prepozna Animu, onda je on, kao izraz svesti, u vrlo miroljubivom i bliskom odnosu sa nesvesnim delom psihe, iako se, s obzirom na to da je Miloš carev zatočnik pa je svaki njegov poduhvat carev poduhvat, postavlja pitanje koliko je car svestan tog odnosa i njegovog kvaliteta.

I opet – zanimljivo: baš pre nego što se upusti u prepoznavanje devojke, Miloš sa sebe skida masku – bugarsku šubaru i bugar-kabanicu – pa se razotkriva u svem sjaju sopstvenog gospodstva i ličnog identiteta.

Persona je prema Jungu, a zabeleženo u knjizi Ivana Nastovića 127 protumačenih snova, složeni sistem odnosa između individue i društva, prigodna maska sračunata da ostavi određeni utisak na druge, ali i da prikrije pravu prirodu jedinke. Persona nam govori o prilagođavanju čoveka društvu i stvarnosti, to je „maska kolektivne psihe i predstavlja kompromis između pojedinca i njegove društvene pojave“, pri čemu „neophodno je da čovek zna da pravi razliku između toga kako izgleda sebi, a kako izgleda drugima“. Ako je „Persona loše formirana“, čovek često dospeva „u konflikte sa drugim ljudima i sa društvom uopšte“; ako se, međutim, čovek identifikuje sa sopstvenom Personom tj. „svojom socijalnom ulogom“ koja se odnosi na titule i društveni položaj, on tone u neurozu, jer je nemoguće „da se nekažnjeno otrese svoje prirode u korist jedne veštačke ličnosti“. Opasno je ili makar neprijatno u društvu biti neadekvatno odeven ili potpuno nag – što je slika nedovoljno razvijene Persone – ali je takođe nezgodno negovati prenaglašenu Personu, „jer prenaglašeno razvijena Persona vešto kamuflira Senku“ (Ivan Nastović, 127 protumačenih snova).   

Izgleda tako da je za uspostavljanje veze sa Animom nužna sušta iskrenost, mada su, s druge strane, sva ta svila, kadifa i zlato kojim je optočeno junakovo odelo tek Persona, ona maska koja se pokazuje svetu i pomoću koje se uspostavlja odnos sa tim svetom. Ali i u tome se može biti iskren, pa pokazati svoj identitet o kojem odelo može jasno da govori. Miloš se ovde upoređuje sa sjajem sunca, što znači da se akcenat stavlja na svetlost svesti, što je suprotnost u odnosu na figuru crnog Bugarina, koji je deo sveta nesvesnog, možda Senka. Ovo dakle znači da se Miloš sa Animom suočava vođen snagom svesti, ali nikako ogoljen, već ponovo maskiran, samo sad u haljine koje otkrivaju njegovo zemaljsko poreklo i društveni položaj. 

Način na koji Miloš prepoznaje Roksandu je takođe zanimljiv, jer on kao da ne koristi znanje stečeno na Šari među ovcama, ne zagleda devojčinu braću, ne traži u njima devojku. On, u stvari, pristupa nekako više „muški“: nakon što po zemlji rasprostre bugar-kabanicu i po njoj pospe burme i prstenje/ sitan biser i drago kamenje, on jednostavno isuče mač, za koji se na tom mestu kaže da je zelen, pa pozove Roksandu da savije skute i rukave i uzme nakit, uz pretnju, dabome, da ako li se koja druga maši/ vjera moja tako mi pomogla/osjeć ću joj ruke do lakata, što je, bar naoko, ista ona pretnja koju je Kraljević Marko izrekao devojci koja ga je nadmudrila. Naime, motiv je možda isti, ali značenje suštinski drugačije, jer u pesmi Devojka nadmudrila Marka, tri jabuke i tri prstena su izneti pred devojku kojoj su došla trojica udvarača od kojih je jedan Marko Kraljević, nakon što je Marko isukao i na kolena stavio sablju dimišćiju, pa predložio da izvadimo tri zlatne jabuke/ položimo tri zlatna prstena/ nek izvedu lepotu devojku/neka bira čiju će jabuku/ il` jabuku, ili prsten zlatan!/ Mašila se za koju joj drago/ onoga je lepota devojka, pa je devojka pozvana da izabere. U oba slučaja je Animino ponašanje vođeno oružjem: Miloševim mačem ili Markovom sabljom, možda baš onom očinskom koju je prepoznao u rukama Turčina Mustafa age, u pesmi Marko Kraljević prepoznaje očinu sablju. Ne može biti slučajnost to da je u obe pesme reč o oružju nasleđenom od predaka, tj. od oca. 

Prema Rečniku simbola, oružje je dvolično jer je istovremeno simbol pravde i simbol tlačenja, odbrane i osvajanja, ali je svakako materijalizacija volje usmerene ka nekom cilju. Miloš stavlja očev mač, a Marko očevu sablju na kolena, što znači da u oba slučaja junaci zauzimaju sedeći položaj. Oružje tako, vođeno odlukama, stavovima i načinima predaka, usmerava i kontroliše Animu, ženski deo muške psihe. Anima je nesvesni deo muške psihe, koji „najbliže stoji iza Senke“ i „ima znatnu snagu fascinacije i posesivnosti“, pa „ta često isuviše mladalačka figura sa svoje strane skriva opet uticajan arhetip Starca (mudraca, čarobnjaka, kralja, itd.)“, pri čemu „ženski duh u muškarcu (Anima) ne bi smeo da vlada njegovom svešću, nego njegovim nesvesnim, isto kao što muški duh u ženi (Animus) ne bi smeo da vlada njenom svešću, nego njenim nesvesnim, jer prevlast Anime kod muškarca stvara izrazito žensku narav, kao što prevlast Animusa kod žene stvara izrazito mušku narav, što relativno često srećemo u svakodnevnom životu“ (Ivan Nastović, 127 protumačenih snova). 

Kako je, dakle, za muškarca vrlo važan odlučan stav koji usmerava delanje i vodi životnu priču, može se zaključiti da je to stavljanje mača na kolena nakon što je na zemlju prosuto zlato i drago kamenje, iako pomalo trapavo i sirovo, ipak pozitivno. Međutim, to što naši junaci donose odluke isto onako kako su ih donosili njihovi stari, nije dobro postupanje. Svet se menja i traži drugačija i uvek nova rešenja, dok se svest takođe menja, ali ponekad i najčešće vrlo sporo, mnogo sporije od društvenih promena koje jure i neprekidno traže nova prilagođavanja, koja rađaju konflikte, a s njima i mogućnosti širenja svesti. Svi putem gena nasleđujemo i dalje prenosimo razne obrasce, ali proces individuacije nalaže da u jednom trenutku osvestimo razliku između predačkih života i ovog sopstvenog koji trenutno živimo, te da sa tom svesnošću primimo mudrost koju ćemo dalje uložiti u novi, kvalitativno bogatiji život.

Zašto Miloš prosipa burme i prstenje/ sitan biser i drago kamenje baš na bugar-kabanicu, koju prethodno prostre po zelenoj travi? 

Prvi utisak je da kad to učini, on kao da zemlji odaje poštovanje. Zemlja čuva seme, ona rađa. Zemlja je bezgranična plodnost, neprekidna, ciklična obnova, i raznovrsnost postojanja, kojoj je nužna kiša, koja je dar neba. Prema Rečniku simbola zemlja je pasivni, tamni, ženski simbol suprotstavljen nebu, koje je muški, aktivni, svetli princip; Zemlja je pasivno savršenstvo koje aktivnost prima od aktivnog principa. Zemlja je majka i žena, iz nje se rađaju sva bića. U pozitivnom aspektu, ona je nežnost, krotkost i trajna čvrstina. Zemlja je univerzalna materija, haos, prvobitna materija koja se odvojila od voda, kako bi se od materije oblikovao čovek. Ona je materica u kojoj se začinju vrela, minerali, metali, ona je Devica koju razdiru ralo ili plug, koju oplođuje kiša ili krv, seme neba. Kao majčinska figura i utroba, ona daje i uzima život. Pojesti zemlju je simbol poistovećenja. U dodiru sa zemljom događa se preporod, što je cilj simboličkog pokopavanja, kojim se želi isceljenje ili ispunjenje inicijacijskog obreda; pokopavanje je analogno uranjanju u vodu prilikom krštenja. Za razliku od voda koje su takođe izvorište svega ali i prethode uređivanju kosmosa, zamlja proizvodi žive oblike; vode predstavljaju neizdiferenciranu masu, zemlja klice razlika.   

Trava je izdanak zemlje, ono uobličeno što je oplođena zemlja već rodila. Prema Rečniku simbola trave su simbol svega lekovitog i okrepljujućeg, vraćaju zdravlje, muškost i plodnost. Veruje se da su njihovu lekovitost otkrili bogovi. Trave olakšavaju porođaj, povećavaju oplodnu moć, osiguravaju bogatstvo.  

Pesma ističe da je trava zelena, kao što je to i mač. Prema Rečniku simbola zelena boja je jednako udaljena od nebesko plavog i podzemnog crvenog, koji su apsolutni i nedostupni, pa je tako zeleno srednja veličina i posrednik između toplog i hladnog, visokog i niskog, umirujuća je, osvežavajuća, ljudska boja. Zelena boja nagoveštava hraniteljski aspekt zemlje, koja je u svom suprotnom značenju uništiteljka koja traži mrtve kojima se sama hrani. Zeleno je buđenje iskonskih voda, buđenje života. Fidijina Venera ima zeleno telo. Zeleno je boja voda, kao što je crveno boja vatre, što je odnos između čovekove egzistencije i njegove esencije. Zeleno je povezano i sa gromom i grmljavinom – sa pokrenutošću i usponom, od crvenog, gde život počinje, prema zelenom, gde se rascvetava. Muškarac oplođuje ženu, žena doji muškarca; crveno je muška boja, zeleno ženska; u ravnoteži između ta dva sva je tajna ravnoteže između čoveka i prirode.

Miloš je sa sebe skinuo bugar-kabanicu, otkrio svoje srpsko, tj. svesno odelo, jer je to u ovom trenutku potrebno i nužno, ali mu kabanica i dalje koristi, jer on ne prosipa dragocenosti koje je doneo Roksandi devojci ni na zemlju ni na zelenu travu, već između zelene trave i dragog kamenja, prostire bugar-kabanica – sredstvo prerušavanja, tj. prikrivanja u ono što je tamno, nesvesno, lunarno. Zašto?

Kabanica je deo odela, što znači stvar koja je izrađena ljudskom rukom, proizvod kulture, tj. obrađeno ono što je prirodno rodila zemlja. Zlato i drago kamenje su plodovi zemljine utrobe, ali su na ovom mestu u pesmi dovedeni u vezu sa svesnošću i kultivacijom. Izgleda kao da je potrebno nešto što će da razgraniči i odeli ono što je čisto prirodno i neizdiferencirano, kakvo drago kamenje, onako neobrađeno, i jeste dok je u zemlji, od onoga što je iznad zemlje, na njenoj površini, osvešćeno. Kad se takvo blago poklanja Animi, tad Anima prima nešto od tog kvaliteta, što olakšava njeno spoznavanje koje je vrlo teško dok ona prebiva u dubinama nesvesnog. Ali zašto su đinđuve prosute baš na bugar-kabanicu, a ne recimo na jelek ili maramu? Pa možda zato što je Anima biće nesvesnog, mračnog i slobode, koje ne voli svetlost svesti, ne prija mu ograničenost koju neminovno donosi život na površini zemlje, teško podnosi brak sa zemaljskim. 

Kad čovek stoji ili hoda, on je aktivan, kad leži pasivan je. Sedeći položaj je srednji položaj, položaj koji u sebi istovremeno sadrži nešto aktivno i nešto pasivno. Sedeći položaj je izgleda najbolji položaj za prepoznavanje i razgovor sa Animom, jer na prvi poziv-pretnju odsecanjem ruku do lakata u slučaju da za blagom posegne lažna, prava Roksanda-Anima se otkriva.

Animu je, dakle, potrebno namamiti, tako da se sama razotkrije. Za to je nužno imati domišljatosti, čak izvesne lukavosti, ali i sposobnosti čekanja, što je suprotno od delanja, pa nije muška osobina. Ali da Miloš nema nešto od ženskog principa, ma koliko to svesno ili nesvesno bilo, ne bi bio u stanju da prepozna Roksandu i da caru dovede caricu.

Zanimljiv je i poredak u kojem tri devojke stoje: Roksanda je u sredini, a ono središnje u sebi sjedinjuje kvalitete onoga što prethodi ili što ga okružuje. Osim toga, tri devojke asociraju tri suđaje, kao i tri aspekta i tri faze Meseca – Artemidu, Dijanu i Hekatu, pri čemu, u oba slučaja trojstvo predstavlja dinamičku celinu, potpunost, tj. te tri devojke su jedna Anima, a poređenje Anime sa suđajama je potpuno opravdano, jer ništa više muškarcu ne određuje životni put od njegove unutrašnje Anime i njegovog odnosa sa svim onim što ona predstavlja.

Ali šta znači to što Miloš caru daje Roksandu i još jednu devojku uz Roksandu, a za sebe zadržava treću? Verovatno to ima veze sa onim likovima psihe koje predstavljaju Miloš i car, ali je zanimljivo to da su prema jednom od dva verovanja zastupljena u srpskoj mitologiji i Sretenu Petroviću (Srpska mitologija. U verovanju, običajima i ritualu) dve od tri suđaje ružne i zle – ona prva, najstarija, predlaže detetovu smrt, druga, takođe zla, želi da dete živi ali sa telesnim nedostatkom – dok treća, najlepša, najmlađa, najplemenitija, proriče dug i srećan život; na kraju se boginje sudbine dogovore oko srednjeg rešenja. Takođe Sreten Petrović navodi da „kod Srba postoji propis: dok je malo dete u kući, ne sme se iz kuće davati vatra, a nikako uveče… Jer: dati vatru, žar – što mitski stoji u vezi sa umrlim precima kuće koji borave kraj ognjišta, a u njemu je, metaforički, zapretena sudbina detetova – značilo bi da će detetova egzistencija zavisiti od drugih, a ne više od kućnih zaštitnika“. Suđaje se u kuću u kojoj je novorođenče, spuštaju kroz odžak, pa tako stoje u vezi sa vatrom života, kao i sa plodnošću i srećnim porođajem. Caru, koji je dominantni stav svesti, idu dve devojke, a prema Rečniku simbola broj dva je simbol sukoba i suprotnosti – što bi moglo da znači da pesma ukazuje na to da je upravo kod Miloša i u Milošu, faktor stabilnosti i integracije suprotnosti koja donosi mir; bez onoga što Miloš Vojinović predstavlja, car bi bio osuđen na propast.

Presrećan jer mu je Roksanda najzad u rukama, car Miloša među oči ljubi/ al` još ne zna tko je i otkud je. 

Među očima se nalazi ono zagonetno mesto na kojem je treće oko što se dovodi u vezu sa epifizom, što znači da ovde car, koji je kao vladajući stav svesti čvrsto da čvršće ne može biti obema nogama na zemlji, svojim dahom stupa u dodir sa intuicijom, što jeste treće oko, i to pošto se sreo sa budućom caricom i svojom spoljnom Animom, i na ovaj način dolazi u vezu, i kao da pečatira tu svoju novu sponu sa ženskim principom. Svest je, međutim, nedosetljiva a često i lažljiva, dok nesvesno, kako kaže Ivan Nastović, „često zna i više i bolje od svesti“, pa car do kraja ne prepoznaje sestrića i ne otkriva identitet velikog junaka sve dok mu se ovaj na samom kraju pesme ne predstavi.

Sledi povratak kući, što je faza putovanja od ogromnog značaja koja u prvi plan istura pitanje mogućnosti da se iz nesvesnog u polje svesti donesu junaštvom i visprenošću zadobijena blaga. Razume se da je kao i svaki prelaz i ovaj prema sunčanoj strani psihe opasan, a u pesmi on je predstavljen u formi bitke koju Miloš, sa svojih trista drugova, vodi protiv troglavog Balačka vojvode kojeg prati šeststo latinskih konjanika. Ipak, kako kaže profesor Nastović u knjizi 127 protumačenih snova neophodno je „da se darovane dragocenosti iznesu u svet i život, jer će tek u realnosti one dobiti svoju upotrebnu vrednost“. Iznošenje blaga koje preobražava život u polje svesti, podrazumeva napuštanje nesvesnog sveta, koji je često fantastičan i vrlo privlačan, i to isto onako kako je fantastično i privlačno povuči se iz društva, napustiti spoljni život i u usamljenosti zaroniti u sopstvenu unutrašnjost. Ali, kao što kaže Džozef Kembel u knjizi Heroj sa hiljadu lica, „sve dok smo živi, život će nas dozivati“, jer svaki od naših života je važan, i svaki ima svrhu koja se u dobroj meri ostvaruje upravo u svakodnevici. A susret sa troglavim Balačkom, koji je još jedan čuvar praga, između ostalog je i prilika da se odgodi povratak u svet  dnevne svetlosti.    

Pokazuje se da se Miloš Vojinović i Balačko vojvoda odlično poznaju. U stvari, Miloš upozorava cara na Balačka i predlaže mu da krene sa devojkom i svatovima, dok mu sestrić čuva odstupnicu i čeka troglavog vojvodu. Car, koji ne zna ništa o Balačkovom postojanju kao što ni leđanski vladalački par ne zna ko se krije ispod bugar-kabanice dok je to Balačku dobro znano, upravo od Miloša saznaje da je Balačka latinski kralj sedam godina pripremao da rašćera kićene svatove/ i da otme Roksandu đevojku, koja je upravo ono blago koje se iz nesvesnog želi izneti u polje svesti.

O prirodi čitavog poduhvata latinskog kralja, pa i samog Balačka – što je sve zajedno proces u nesvesnom delu psihe – po svemu sudeći govori i simbolika broja sedam. Taj broj se ne pominje prvi put u pesmi, jer nesrećni Todor je sedam dana bančio po Leđanu pre nego što nije video devojku koju je prstenovao, a prema Rečniku simbola broj sedam simbolizuje večni život, potpun ciklus, dinamičko savršenstvo, svako mesečevo razdoblje traje sedam dana, a četiri su razdoblja mesečevog ciklusa. Sedam označava smer neke promene nakon zaključenog ciklusa i pozitivne obnove. Broj sedam simbolizuje sveukupnost prostora i sveukupnost vremena; ako se sabere broj četiri, koji simbolizuje zemlju, i broj tri, koji simbolizuje nebo, dobija se broj sedam, koji označava sveukupnost univerzuma u kretanju. Sedam duginih boja i sedam nota dijatonske lestvice otkrivaju, prema Gerbranu i Ševalijeu, broj sedam kao regulator treperenja za koje drevna predanja smatraju da su sama suština materije. Sedam je broj kružne dovršenosti, Bog je svet stvorio za šest dana, pa se sedmog dana odmarao, što znači da je broj sedam centar i kruna stvaranja, dovršenje u savršenstvu. U bajkama i legendama broj sedam izražava sedam stanja materije, sedam stepena svesti, sedam stepena evolucije.       

Balačko je biće sa tri glave kojem iz jedne mu modar plamen bije/ a iz druge ladan vjetar duva/ kad dva vjetra iz glava iziđu/ Balačka je lasno pogubiti, biće koje je čuvano i hranjeno upravo za ovaj jedan poduhvat – da od cara otme božansku devojku-Animu, tj. da spreči da Ona kojoj je poreklo u nesvesnom, ne napusti svoje lunarno kraljevstvo. 

Prema Rečniku simbola, svaka od glava višeglavih bića po jedan je od raznovrsnih oblika u kojima se pojavljuje Jedno, pri čemu, na primer, troglavi bog izražava tri vida svoje moći; tri glave boginje Hekate i tri Kerberove glave odnose se na veze koje boginja i pas održavaju sa tri sveta; Indra je bog sa tri glave jer vlada nad tri sveta; kako kažu Gerbran i Ševalije, pri tumačenju je potrebno spojiti smisao broja sa značenjem višeglave slike, a primer za to je i sedmoglava zmija koja izražava simbolizam broja sedam zajedno sa simbolizmom zmije, tj. beskrajnu plodnost.

Jedna Balačkova glava je u vezi sa Vatrom, dok je druga povezana sa Vazduhom; treća se ne pominje naročito, pa je moguće pretpostaviti da je to obična, zemaljska glava.

Prema drevnom učenju, sve što je stvoreno ima svoja četiri nivoa postojanja koja se dovode u vezu sa četiri elementa – Vazduhom, Vatrom, Vodom i Zemljom, što bi, recimo, bio put od ideje (Vazduh) do materijalizacije, tj. ostvarenja te ideje (Zemlja). Tako su Vazduh i Vatra u vezi sa ona dva gornja nivoa – sa Arhetipskim i Kreativnim svetom (Vazduh je pozitivan, dinamički, aktivan; Vatra je negativan i pasivan element), dok su Voda i Zemlja u vezi sa dva donja nivoa – sa Formativnim, Astralnim svetom i Materijalnim svetom. Prema drugom shvatanju, uostalom, Vatra je prvi gornji, aktivni nivo; Voda je negativni, pasivni element; Vazduh je neutralan, a Zemlja je aktivna i predstavlja Vatru novog ciklusa. 

Prema Rečniku simbola, vatra očišćuje i preporađa, ona je prosvetljenje, preporod i smrt. Simbolizuje strasti, duh, intuitivnu spoznaju, dok je vetar, sa jedne strane, simbol ispraznosti, nepostojanosti, nestalnosti, a sa druge sinonim daha, pa prema tome simbol Duha i duhovnog, nebeskog uticaja. Vetar je posrednik između neba i zemlje, ispoljavanje božanskog i božanske moći; vetar nadahnjuje, oživljava, kažnjava, poučava. Vetar je kretanje duha i duhovne energije, simbolizuje promenu.

Vetar iz naše pesme je hladni vetar, dok je plamen modar. Modro je hladno, možda najhladnije plavo, koje je inače najhladnija od svih boja.

Ovo nam ne govori mnogo o silini koja se krije iza Balačkogog obličja, potrebno je više podataka.

Jasno je da je Balačko onaj faktor u nesvesnom koji ne samo da brani da se blaga iz nesvesnog iznose u svesni život, već mu je, za slučaj da uspe, obećano da će mu ta blaga pripasti. Zanimljivo je da Balačku upravo leđanska kraljica, Roksandina majka, obećava devojku, samo ako je otme od Srbalja. 

Pri susretu sa Milošem Balačko prvo pušta jedan plamen modar/ opali mu crnu međedinu/ a kad viđe da mu ne naudi/ onda pusti vjetra studenoga, od čega se kulaš tri puta premetnuo, al` Milošu ništa ne dosadi. On Balačka prvo udara svojim zlatnim šestopercem i tako ga izbacuje iz sedla Vojvodine bedevije (kobila dobre pasmine), da bismo potom, po treći put imali motiv probadanja kopljem – ovoga puta Miloš Balačka prikiva u zelenu travu/ pak mu sve tri odsiječe glave. Prvi put je kopljem o gradska vrata bio pobijen latinski megdandžija; drugi put je koplje bilo udareno o najvišu leđansku kulu kako bi o njega bila postavljena od zlata jabuka; treći put je kopljem proburažen troglavi Balačko vojvoda i pribijen o zelenu travu.

Prvi, i to iz dva pokušaja, napada Balačko. Miloša od modrog plamena zaklanja crna međedina, dok vetar studeni pretežno ide na kulaša. Kakvo je značenje te crne međedine? Zašto baš medveđa koža? Zašto ne ovčja ili neka druga?

Kad se junak zaogrne kožom neke životinje, on poprima nešto od njene prirode i otelovljava njen duh. Prema Rečniku simbola, medved je simbol ratničke klase, svetovne vlasti, ali se dovodi i u vezu sa Mesecom i biljnim ciklusom kojima upravlja Mesec. Medved je Artemidina životinja i predstavlja okrutni aspekt mesečevog mita; prema Jungu, medved je simbol opasnog aspekta nesvesnog. Medved, kažu u Sibiru, sve čuje, svega se seća i ništa ne zaboravlja; sibirski lovci govore o medvedu kao o starom, crnom starcu, gospodaru šume. Altajski narodi uzimaju medveda za svedoka u zakletvama. U oblasti alhemije, medved odgovara nagonima i početnim fazama razvoja. Njegova boja je crna, što je boja prvobitne materije. Medved je snažan, nasilan, opasan, neobuzdan kao sirova snaga, znak okrutnosti, divljaštva, grubosti. Međutim, postoji i drugi aspekt medveda: medved se može pripitomiti, a pripitomljeni medved pleše i žonglira. Medved tako simbolizuje elementarne snage sposobne za progresivni razvoj, ali i za opasna nazadovanja.

Sedam godina za susret sa Milošem treniranog Balačka dočekuju crna međedina i junakov kulaš; troglavo čudovište iz tmine nesvesnog biva zaustavljeno i pobeđeno zahvaljujući sirovoj snazi podesnoj za unapređenje i razvoj, kao i nagonskoj, instinktualnoj snazi oličenoj u konju.

Ovako psihički opremljen, Miloš lako savladava troglavu neman. 

Prvo zlatnim šestopercem – koji odgovara Jastvu – Balačka obara na zelenu travu, da bi ga potom kopljem prikovao za zemljino tle.  

Koplje, koje inače govori o Animi pa označava nesvesnu ženstvenost ljudskog bića ili praiskonsko nesvesno, predstavlja i sunčani zrak koji simbolizuje nebesko delovanje na nediferenciranu materiju, što svakako ukazuje na određenu transformaciju; o kakvoj transformaciji je reč, govori simbolika zelene trave. Svakako, psihički kompleks koji personifikuje troglavi Balačko – neman gajena da otme i oženi Animu, tako da je svesni deo nikada ne spozna – biva doveden u dodir sa zemljom i zelenom travom, tj. sa kvalitetom lekovitosti, plodnosti, životnosti. Kad Miloš kopljem Balačka pribije o zelenu travu, Balačko, tj. kompleks koji on predstavlja, poprima  nešto od simbolike koplja, zemlje, trave i zelene boje. Primetno je, uostalom, da Balačku, čije glave govore o vezi sa tri sveta, tri nivoa postojanja kojima odgovaraju određeni elementi, nedostaje samo Voda, koja simbolizuje emocije. Možda zato Balačkov modri plamen bezuspešno udara u crnu međedinu, koja se dovodi u vezu sa Mesecom i Artemidom, divljom ženskošću; voda i osećajna priroda su u vezi sa Mesecom.

Kad Miloš odrubi tri Balačkove glave, Miloševih trista drugova odseca tri stotine glava, onih koje su pripadale Balačkovoj vojsci od šeststo konjanika, što znači da se u Leđane, tj. u nesvesno, kao nediferencirana masa koja je klica nekakvih novih nesvesnih sadržaja, vraća polovina od preostalih trista vojnika. Arhetipovi ne umiru i ništa se u nesvesnom stvarno ne može ubiti, ali je silina neprijatnog procesa upola smanjena, a skinuta joj je i glava – u ovom slučaju tri glave. Osim toga, u psihi, i pored svih krvavih sukoba koji se tamo vode, nikad cilj nije bio da jedna strana pobedi, a druga da izgubi; cilj nad ciljevima uvek je bila ravnoteža. 

Miloš se, u pratnji trista drugova, pridružuje caru i svatovima, što znači da se težište vratilo u svesni deo psihe. On pred cara baca Balačkove glave, a ta scena neodoljivo podseća na ono prastaro srpsko verovanje da zemlja na koju je bačena zmajeva odsečena glava, obilato rađa. Ovo bacanje Balačkovih glava pred careve noge kao da je zalog plodnosti prenete iz nesvesnog u svest; na neki način i te Balačkove glave su blago noćnog sveta, makar isto onoliko koliko je to Roksanda devojka-buduća carica-Anima. Pritom, podvig sa Balačkom odmah dobija svoj opipljivi vid: Miloš od cara prima hiljadu dukata, a o simbolici broja hiljadu, govori Rečnik simbola: broj hiljadu ima rajsko značenje, to je besmrtnost sreće, savršenstvo života. 

Svatovi potom putuju prema Prizrenu, a pred Miloševim Vučitrnom naš junak najzad otkriva caru-ujaku svoj pravi identitet, na šta se car, uz sijaset dirljivih reči, vajka zašto mi se otprije ne kažeš/ nego sam te putem namučio:/ i konakom, i gladi, i žeđu. Mi naravno nismo videli da je Miloš tokom pesme zaista bio gladan, žedan niti da nije imao gde da prespava, a i kad mu je nešto bilo potrebno, snašao se; ove careve poslednje reči obraćanja sestriću su pravi prikaz onoga što nazivamo svešću i vladajućim stavom svesti: uvek taj osećaj površnosti, kratkovidosti, tragikomičnosti sićušnog zemaljskog stvora koji je obnevideo od umišljene moći, pa sve to začinjeno patetičnošću i neizbežnim poziranjem.

*

Car je, dakle, doveo caricu, i to, s obzirom na to da carica predstavlja osećajnu prirodu i emocionalni stav svesti, obećava. Samo na suprotnostima se, uostalom, može rasplamsati život (Jung), a kroz spajanje suprotnosti događa se unutrašnje uzrastanje, individuacija. Alhemijski proces sudara suprotnosti i njihovog venčanja odvija se u svakom ljudskom biću i neprekidno, tokom čitavog života, ali nama je, bar što se ove pesme tiče, bitno to da sam čin venčanja, a potom integracija, pa i suživot iz kojeg će se roditi treće i novo, međutim, tek predstoji. Da bi se to zaista i u najboljoj perspektivi dogodilo, nužno je da obe od suprotnosti koje se u činu venčanja susreću, prihvate obe strane suprotnog pola – i onu svetlu i onu tamnu stranu, od koje je svaka od tih suprotnosti sačinjena. Tamno i svetlo čine celinu, a ljubavi-venčanja bez potpunog i bezuslovnog prihvatanja, nema. Upravo to prihvatanje pokazuje se kao glavni izazov koji se pomalja iz naše pesme.

Naime, Anima, prema kojoj je usmerena energija u pesmi, u psihičkoj stvarnosti je božanstvena sila koja stvara i rastvara. Ona, između ostalog, nije razumna, potpuno je i savršeno iracionalna i ne zanima je logika. Ona je živa vatra, divlja je i nesputana, ona zavodi, magična je, uvlači u najfantastičnije doživljaje. Strastvena je i nezadrživa, ona urla, reži i ječi. Sumanuto mrzi i sumanuto voli, ponekad istovremeno. Ona je životodavna voda, ponekad ledena, ponekad ključala, apsolutno je nepredvidiva i nepobediva je: nema tog pada nakon kojeg ona ne može da se uzdigne. Živi van vremena, u prostoru koji je sve. Ona obnavlja, neguje, čuva i štiti, i zna samo za bezgranično, apsolutno, zauvek; ništa što je korektno, konkretno ni prosečno ne primećuje, jer obično nije deo njene prirode. 

Suprotno tome, međutim, Roksanda je u pesmi prikazana kao čisto i blistavo, anđeoski besprekorno savršenstvo, koje se smeši i ne progovara, što je mnogo pre idealna predstava idealnog ženskog bića u umu muškarca ne naročito razvijenog duha, nego što odgovara onome što Anima uistinu jeste, naročito u svom materijalnom obličju zemaljske žene. Ovakvo oslikavanje buduće carice govori o neprihvatanju onoga što se smatra tamnom stranom ženskog, onoga što je i danas u velikoj meri neprihvatljivo, a što mora biti uzeto u obzir ako se želi celovitost koja je, mnogo pre savršenstva, cilj i razlog postojanja.

*

Što se pesme tiče, zanimljiva je ta stalna pretnja najstrožom kaznom (neuspeh pri razrešavanju svakog od zadataka bio bi kažnjen gubitkom glave), kao što je, sa druge strane, primetno i nešto što bi se moglo nazvati savršenim redom, nekakvom prividnom uštirkanošću, koja, čini se, ima neke veze sa samom budućom caricom. Jednako je, međutim, interesantno u današnjici prepoznati tragove u događajima koji svedoče o alhemijskim procesima koji se odvijaju u psihi, na ličnom i na kolektivnom nivou, u svakom čoveku i u narodu, a na vrhunski umetnički način prikazani su u vekovima staroj pesmi. Kada se sa strane sputane, nepriznate i samim tim jako oštećene ženskosti osmotre i pesma i život, tad jedna za drugom iskaču pojave, koje su pokazatelji i dokazi ovakvog nesrećnog stanja.

Maj je 2025. godine. Studenti su upravo zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, jer tokom petomesečne blokade univerziteta u Srbiji nisu ispunjeni studentski zahtevi postavljeni nakon fizičkog napada na studente Fakulteta dramskih umetnosti, koji su protestovali zbog korupcije što je dovedena u vezu sa padom nadstrešnice novosadske železničke stanice, kad je nastradalo šesnaestoro ljudi.

Nakon decenija sumornog života, mnogi od nas naivno su verovali da je dovoljno to što su se studenti pokrenuli, što su puni duha i imaju veliku viziju u čijem je centralnom mestu zdravo društvo u kojem se poštuje zakon, a svaki pojedinac živi i radi u skladu sa ličnim potencijalima. Bili smo uvereni da će režim, koji je oličenje svega suprotnog od lepote, pravde i slobode, za tili čas da padne. 

Pošto se to još uvek nije dogodilo, malo-malo smo, u jezivom strahu od neizvesnosti, tokom poslednjih pet meseci zapadali u malodušnost, povremeno u očaj. Svaka nova velika akcija studenata raspirivala je nadu, ali je svako zatišje budilo demone traumatskih iskustava kojih je naša prošlost puna. Trenutno smo u dobroj fazi – zahtev za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora sagledava se kao ulazak u drugo poluvreme, a možda i kao izlazak iz ćorsokaka u koji smo zapali – ali, ako nam je cilj da trenutno dobro raspoloženje preraste u svesno stvaranje povoljnog ambijenta za zdrav i prosperitetan život, nužno je da se bolje zagledamo u sopstvene navike i shvatanja, te da poneke od njih, koje su nam bile štetne i dovele nas u nezavidno stanje, promenimo.

Pokazalo se, naposletku, da je, uz ideju, hrabrost i domišljatost, nužno imati i način da se namera sprovede u delo, pa su, tokom petog meseca blokade, a nakon brzih akcija i dugih marševa po Srbiji, posle velikih protesta i onog najvećeg održanog u Beogradu 15. marta, i pošto je režim postajao sve brutalniji i sve više pretio, počele da kolaju priče o prelaznoj vladi. Taj predlog su istakle razne grupacije, čak i neki od fakulteta u blokadi (ne i Beogradski univerzitet, a naročito ne Filozofski fakultet u Beogradu, kojem se priključio Filozofski fakultet iz Novog Sada, mada se prigovor tih fakulteta odnosio pre svega na potrebu promišljenog i zajedničkog izlaska svih fakulteta sa predlogom rešenja, kako bi se zadržalo jedinstvo i izbeglo razbijanje studentskog protesta). Sve u svemu ti predlozi su bili spisak lepih želja koje bi verovatno najveći broj ljudi podržao, ali je uočljiv bio izostanak predloga puta kojim bi se do te prelazne vlade došlo.

Zašto je nama koji smo nešto stariji od današnjih studenata, tako teško da pronađemo način i stupimo u dejstvo?

Zanimljivo je primetiti da se ovde, u svakom od nas pojedinačno, a potom i na nivou kolektiva, odvija borba suprotnosti, onih polariteta koji žive u svakom čoveku, a koje nazivamo muškim i ženskim principom.

Ženski princip je u vezi sa osećanjima, intuicijom i vrednostima, sa sposobnošću da se zamisli, izmašta, postavi velika vizija, da se komunicira i uspostave, te održavaju i unapređuju odnosi i ravnoteža, da se gradi poverenje, pokaže razumevanje, da se zastane, umiri, sačeka da stvar sazri da bi se rodila. 

Muški princip je logos, aktivnost, namera i planiranje. Dok se ženski princip povezuje sa prostorom, muški je u vezi sa vremenom. Pritom, razlikovanje muškog od ženskog principa nema nikakve veze sa polnom određenošću; od oba principa satkano je svako ljudsko biće.

Sistem, koji se sastoji iz muškog i ženskog principa, najbolje radi kad se muški i ženski princip međusobno podržavaju i podstiču: ženski princip zamisli – muški ostvari. 

Osoba izraženog muškog principa, kojoj je, međutim, ženski princip nerazvijen, lako stupa u dejstvo, ali obično radi pod pritiskom, sa priličnom dozom rigidnosti i teskobe, pa, iako postiže rezultate, u svom pregnuću ne nalazi zadovoljstvo, umor je savladava, smisao joj izmiče, ali, iako pati od nedostatka nadahnuća, nastavlja svoj lov na uspeh, sve dok je, usled trke, i dok joj odnosi postaju sve lošiji, zdravlje sasvim ne napusti.

Sa druge strane, osoba izraženog ženskog principa, koja pati od slabosti muškog kvaliteta, sposobna je da zamisli, čak i da stvori, ali je nezadovoljstvo vreba na onom delu puta na kojem bi trebalo odlučiti, nameriti, u vremenu jasno isplanirati delovanje i stupiti u akciju, te izaći u javnost sa sopstvenom idejom i autentičnošću.

Na razne načine se, raznim sredstvima i sa promenljivim ishodom, muški i ženski kvalitet bore u nama, a jedino što se o toj borbi sa sigurnošću može reći jeste da je ta borba stara koliko svet, da će trajati dok je sveta, i da konačnog pobednika ne može biti. Izgleda, međutim, da, kako vreme prolazi, sve više ljudi shvata da stvar nikada nije bila ni u borbi ni u pobedi: suprotnosti nisu tu da bi jedna pobedila, a druga izgubila; one su tu da bi nam obogatile životno iskustvo i naposletku, ili, možda uvek iznova i iznova, bile uravnotežene i, kao ravnopravne, uključene u celinu. Ali, dok se to ne dogodi, ostaje teško da se pronađe način i stupi u dejstvo onda kad je slab ženski princip; kad je ženski princip nedorastao, hirovit i nejak, muški princip je tom slabošću oslabljen.

Generacija koja prethodi generaciji današnjih studenata, troma je i neodlučna, iako je verovatno da se niko ni trom ni neodlučan nije rodio. To je generacija koja živi u večitom strahu, koji uvek ima naizgled razumne razloge, iako koreni straha nikad ne prebivaju u umu, kao što ima i razne oblike, od kojih je jedan onaj što se ovih dana zaodeva u brigu za budućnost studentskih protesta.

Moguće je da ova briga deli izvorište sa dojučerašnjom nemogućnošću pronalaženja puta kojim bi se, s ciljem da se nađe zadovoljavajuće političko rešenje za izlazak iz trenutnog nepodnošljivog stanja, pošlo dalje nakon svih studentskih postignuća, pa je važno dublje promisliti o njoj. 

Zašto brinemo za budućnost studentskih blokada?

Za budućnost studentskih blokada brinemo zato što smo usvojili bespomoćnost kao istinu o sebi, pa smo iz te bespomoćnosti razvili nepoverenje koje, u ovom slučaju, kaže: „Neko će već da poklekne, neko će da odustane, jer smo slabi, nema nikoga ko može da pomiri i usmeri ljude, umešaće se ova nepoštena nazovi-opozicija, napraviće neku kombinaciju sa režimom“. Ako bismo sada, kad su studenti izabrali put i svoju baklju poneli prema prvom punktu do cilja – raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora – pomislili da je neizvesnost prevladana i da najzad možemo da odahnemo, pogrešili bismo, jer dok u sopstvenim mračnim dubinama ne pronađemo izvorište bespomoćnosti i nepoverenja, oni će nastaviti da nas pohode u svakoj pogodnoj prilici, kao neželjeni gosti kojih ne možemo da se oslobodimo.

Iz bespomoćnosti i nepoverenja, koji su čvrsto pomešani sa zaslepljujućim strahom, nismo sposobni da smireno pogledamo put na kojem bi se, između ostalog, moglo pronaći i rešenje za trenutni problem. A kad bismo se makar načas umirili, možda bismo shvatili da put nikad nije ni prav ni ravan, on uvek krivuda a često je i džombast, pa nije razumno, a svakako je štetno, da svaku prepreku vidimo kao zastrašujuću, dramatičnu ili pogubnu. Možda i nije naročito teško prihvatiti da su prepreke samo sastavni deo putovanja prema cilju, i to dobar deo, jer služi rastu.

Ova nesigurnost u sopstvenu vrednost, bespomoćnost s kojom smo srođeni i sumnjičavost koja onemogućava svako veće postignuće odraz su teške ranjenosti ženskog principa. 

Ali, neznano kako, na neki čudesno božanstven način, pojavili su se studenti, generacija naizgled potpuno drugačijih ljudi. 

Ti ljudi pokazuju sposobnost da komuniciraju, da postave viziju i cilj, da se organizuju i delaju. Promišljeni su, dobro obavešteni o svetu koji ih okružuje, životna filozofija im se umnogome razlikuje od one kojom se rukovode njihovi roditelji. Odvažni su, dostojanstveni i istrajni, ne pristaju na skromna postignuća. Oni žele najviše, najbolje, sve – i znaju da je moguće i da im pripada. Pritom su nezaustavljivi i spremni za velike izazove. Posle velike beogradske blokade 15. marta, kad su mnogi mnogo toga govorili, oni su rekli: „Nemate pojma koliko smo iz ovoga naučili“. 

Ovo govori o tome da je generaciji današnjih studenata, sasvim sigurno ne mimo zasluge njihovih roditelja, ženski princip u znatno boljem stanju od tog kvaliteta koji određuje živote njihovih prethodnika, dok našem društvu predstoji lečenje. Ako ništa više i bolje, mogli bismo makar da im ne smetamo – sumnjama i strahovima, uglavnom. Jer dok oni ostvaruju svoje naume i nižu uspehe, dok govore u Strazburu, Briselu i u svim evropskim gradovima kroz koje prolaze, dok se spremaju da posete svako srpsko selo i svakim svojim savršeno organizovanim delovanjem pokazuju samosvest, odgovornost i istančanost osećaja za trenutak u kojem žive, mi, nešto stariji od njih, nastavljamo da ljubav povezujemo sa brigom i ostajemo ukotvljeni u sopstvenim povredama. Možda bismo najbolje pomogli ako bismo makar načas iz jednačine isključili brigu, pa svesno, odlučno i hrabro najzad Ljubav doveli u vezu sa Radošću.