Dok pripremam ovaj tekst za objavljivanje, Srbijom se šire protesti protiv iskopavanja litijuma.
Ugroženi su voda, zemlja i vazduh. I zdrav razum, dabome.
Na delu je preotimanje našeg blaga: Kosova i Metohije, zlata, bakra, minerala.
Država je bezočno gurnuta u ponor korupcije, poniženosti i podela.
Jedan deo Srbije protiv drugog dela Srbije. Srpski akademici protiv nepotpisanih autora dokumenta o iskopavanju zloglasne rude. Za referendum i protiv referenduma. Srčanost protiv apatije. Čestitost protiv uskogrudosti. Smelost protiv poniženosti. Integritet protiv poništenosti.
Mali broj osvojenih medalja na Olimpijadi u Parizu govori o fizičkom i duhovnom oslabljenju nacije. Još uvek, istina, slavimo najviša odličja naših srednjoškolaca sa međunarodnih takmičenja, dok tužno ćutimo o njihovim pametnim pogledima uprtim u daljine koje nam izmiču.
Prestonica, koja nosi snažnu simboliku središta, razvaljena je. Predugo je ubijan duh Beograda, rušeno je što nije smelo biti srušeno, građeno kako ne gradi nijedan grad koji drži do sebe. Zazidane su beogradske obale, a mahnita borba za jalove kvdratne metre se nastavlja.
U srpskim planinama, radi izgradnje malih hidroelektrana, sveža, živa, čista voda zatvorena je u cevi.
Čuje se da je Majdanpek prodat, kao i Rogozna; Rudna Glava obećana; Homolje, ne samo razriveno, već, s obzirom na energetski značaj tog dela Srbije, oskrnavljeno.
Zemlji, onoj plodnoj, najplodnijoj, prete sumpor i uništenje. Stručnih studija nema, samo iskustva nesrećnika kod kojih su kopali: smrt merena ekološkim katastrofama i građanskim ratovima.
Od raja napraviti pakao, i to u sopstvenoj zemlji – pomahnitali um zaslepila je moć, a tamo gde je moć, ljubav ne boravi.
Ovo je, međutim, stara priča.
Potrebna nam je nova.
Nova priča traži nova rešenja.
Novo rešenje moglo bi da bude skretanje pogleda sa spoljnog sveta i neprijatnih figura srpske političke scene prema unutrašnjem prostoru, čiji je onaj spoljni tek odraz.
„Sve je jasno, ja sam taj koji je zamagljen“.
Lao Ce
Pesma počinje tako što Kraljević Marko putuje preko planine Miroč sa svojim pobratimom vojvodom Milošem, usput mu se prispava, pa traži od Miloša da mu peva, što Miloš isprva odbija zato što mu je Vila Ravijojla, sa kojom je prethodne noći u planini popio mnogo vina, zapretila da će ga, ako zapeva, ustreliti dvema strelama – u grlo i u srce. Marko, međutim, pozivajući se na sebe, Šarca i svoj zlatni šestoperac, insistira, i još naručuje pesmu: traži da mu Miloš peva o junačkoj prošlosti predaka i njihovim zadužbinama po Makedoniji. Miloš zapeva, njegovu pesmu čuje Vila, počinje natpevavanje, ali se Vila jako naljuti jer Miloš lepše peva, pa ga ustreli kako je obećala. Dok je Miloš u samrtnim mukama, on poziva usnulog Marka, koji se probudi i odmah reaguje: pod pretnjom da će mu ako omane izvaditi oči i polomiti noge, i, naravno, uz obećanje dostojne nagrade u slučaju uspeha, traži od Šarca da sustigne Vilu, što Šarac i učini. Vila se vine pod oblake, Marko je udari buzdovanom po plećima, obori na zemlju i nastavi da je tuče, pa joj, pod pretnjom, razume se, traži bilje koje bi izlečilo Miloša. Kako bi izvukla živu glavu, Vila Marku predlaže bratimljenje i obećava traženo bilje. Milostivog srca junačkoga, Marko je pušta, ona izleči Miloša, i to tako da još bolje peva, a srce mu je zdravije nego pre incidenta. Marko i Miloš nastavljaju put prema Vidinskoj krajini, a Vila savetuje svoje drugarice vile da ne streljaju po gori junake kako ne bi doživele muku kakvu je doživela ona i jedva ostala živa.
U ovoj pesmi imamo četiri lika: Kraljevića Marka, vojvodu Miloša, vilu Ravijojlu i Šarca, što nas usmerava prema Jungovom tipološkom modelu ličnosti i njegove četiri funkcije psihe.
Da bismo shvatili kretanje energije kroz ove četiri figure, međutim, biće nam potrebno da dobro razumemo četiri funkcije psihe, zašto su nam važne i kakvu ulogu igraju u našim životima.
Malo je reći da je prvo čitanje Jungovih „Psiholoških tipova“ za mene bilo nesvakidašnje iskustvo. U stvari, osećala sam se kao da me je neko ubacio u centrifugu i pojačao na beskonačno, a prelepi jezik dr Miloša Đurića samo je zakomplikovao ionako složeno gradivo.
Izgleda, ipak, da je došlo vreme da, uz pomoć Marije Lujze fon Franc, Mareja Stajna i Helmuta Harka, najzad raspetljam ono što se činilo zauvek zapetljano.
Prema Jungu, dakle, postoje dva glavna stava – introvertni i ekstrovertni – i četiri funkcije psihe: funkcija mišljenja, osećanja, intuicije i osećaja (oseta).
Kombinacija stava i funkcija daje psihološke tipove.
Ova dva stava i četiri funkcije „imaju jak uticaj na orijentaciju ega pri ispunjavanju zadataka i stavova koji se pred njega postavljaju u cilju prilagođavanja“ (Marej Stajn, „Jungova mapa duše“)
Osećanje i mišljenje su racionalne, „izvedene“ funkcije.
Oset i intuicija su iracionalne funkcije, koje imaju karakter datosti.
Racionalna funkcija nikad ne postoji samostalno. Uvek je prati jedna iracionalna. Tako, prema Mariji Lujzi fon Franc, čovek koji je primarno mislilac, mora da ima intuiciju ili percepciju; ta iracionalna funkcija je tu da mišljenju pruži njegov objekt. Ako je osećajni tip i intuitivan, njegovo osećanje ima intuitivni ton. U slučaju kombinovanja osećanja sa osetom, čovek „uglavnom reaguje na objektivne činjenice“.
Mišljenje. Kad mislimo mi opažamo i smisleno povezujemo sadržaje predstava i iskustava. Čovek kojem je funkcija mišljenja primarna funkcija, obično je, kako kaže Helmut Hark, pri gradnji stavova orijentisan prema opštevažećim principima i zakonima (za razliku od osećajnog tipa koji se orijentiše prema sopstvenim merilima vrednosti), zanimaju ga stavovi i mišljenja sagovornika mnogo više od istustava i ponašanja, pri ostvarenju cilja je uporan, pa i odgovoran i pouzdan, a omiljena boja mu je često plava.
Mišljenje je funkcija koja prenosi saznanje o tome šta znače iskustva tj. ono što opažamo.
Ekstrovertni mislioci su organizatori, političari, pravnici, naučnici i svi oni koji deluju u spoljnim prilikama, te stvaraju strukturu i red, tako što, na primer, donose i sprovode zakone.
Ako je čovek ekstrovertni mislilac, to ne znači da on nema nikakvih osećanja. Njegova osećanja su samo potisnuta, mada su nekad vrlo duboka, a manifestuju se u izraženoj odanosti nekom zadatku, lojalnosti državi, vernosti ideji ili religiji.
Introvertni mislilac je „zaokupljen prvenstveno unutarnjim svetom ideja ili određenim naučnim teorijama“ (Helmut Hark).
Intuicija. Intuicija je psihološka funkcija koja prenosi opažanja nesvesnim putem (Jung). To je instinktivno poimanje sadržaja, koje omogućava da se nasluti pozadina stvari. Predmet opažanja mogu da budu spoljašnji ili unutrašnji objekti i njihove povezanosti.
Intuicija naslućuje smisao iskustva, događaja, i uopšte onoga što nam se pojavilo u životu.
Intuitivac se vodi svojim fantazijama i maštom. Voli poeziju. Ne planira već se prepušta spontanosti. Donosi odluke u trenutku, ponesen silom nadahnuća. Često mu pažnja nije na pojedinostima nego pre na ukupnom utisku.
Ekstrovertna intuicija omogućava poslovnom čoveku da „nanjuši“ ono što će da mu donese uspeh, novinaru da predoseti aktuelnu temu, a umetniku da ostvari svoje unutrašnje predstave (Helmut Hark).
Introvertna intuicija podrazumeva moć naslućivanja koja je okrenuta prema unutrašnjem svetu. Javlja se kod šamana, vidovnjaka, religioznih proroka, mističara kakvi su, prema Helmutu Harku, bili Jakob Beme i Svedenborg. Ova intuicija dovodi do opažanja radi promena i preobražaja u arhetipskom svetu.
Osećanje. Osećanje (čuvstvo, emocija) je racionalna funkcija. To je subjektivni doživljaj nezavisan od spoljnih draži i doživljaja, mada oni mogu biti prisutni. Reč je o procesu između Ja i nekog sadržaja, koji daje nekakvo vrednovanje: prijatno–neprijatno, dobro–zlo, ispravno–pogrešno. Osećanja, koja su prvenstveno određena nesvesnim zbivanjima, doživljavamo u svojim „raspoloženjima“, koja nas pokreću negativno ili pozitivno (Helmut Hark).
Osećanja govore kakva su iskustva i sve ono što nam se u životu dogodilo, u vrednosnom smislu.
Prema Harku, za razliku od mislioca koji se pri gradnji stavova orijentiše prema opštevažećim principima i zakonima, osećajni tip se orijentiše prema sopstvenim merilima vrednosti koja su duboko ukorenjena u njegovim osećanjima i na osnovu kojih donosi svoje odluke. On rado pomaže prijateljima pri rešavanju problema. Često mu je crvena omiljena boja.
Ekstrovertni osećajni tip često dobro procenjuje spoljni svet, a kako je i saosećajan, obično je uspešan u poslu, jer ima osećanja za ono što donosi uspeh. Inferiorna funkcija mu je funkcija mišljenja, što znači da mu je mišljenje pod uticajem nesvesnog. To dovodi do toga da tog čoveka često muče negativne misli koje usmerava protiv sopstvene ličnosti, što mu stvara osećanje inferiornosti. Opterećen mislima, a sklon mudrovanju i zapadanju u razmišljanja koja ga bole, obično izbegava samoću i nikako ne voli da živi sam (Helmut Hark).
Sve što je rečeno o ekstrovertnom osećajnom tipu važi i za introvertnog, samo je kod introvertnog osećajnog tipa sve to pojačano. Introvertni osećajni tip živi uglavnom i prevashodno preko osećanja. Njegova jaka strana su njegova etička merila i moralne vrednosti kojima pozitivno utiče na druge ljude (Helmut Hark).
Oset. Citirajući Junga, Helmut Hark navodi da se oset (senzacija) sastoji od osećanja, čula i percepcije (čulno opažanje) pomoću čulnih organa. Oset je osećanje čulima, percepcija pomoću čulnih organa i „telesnog čula“. Oset se obično ne sreće u čistom obliku, već pomešan sa osećanjima, mislima i predstavama.
Oset preko čula registruje da izvesne činjenice postoje.
Oset je u vezi sa telom i telesnim, pa osetilnom čoveku prija da radi nešto praktično i korisno, a razvoj mašte ga uopšte ne zanima. Sasvim suprotan intuitivcu, on lako održava red u svom životu i na vreme počinje da planira svoja putovanja. Odlično raspolaže vremenom, savestan je i pouzdan. Lako se i rado prilagođava predviđenim uslovima i čini ono što se od njega očekuje. Nedostaje mu spontanost, ne mari poeziju i fantastične priče, ali, u dobroj vezi sa realnošću, visoko ceni aktuelne izveštaje, naučnu literaturu i sve što sadrži činjenice. Čvrsto se drži jednom formiranog mišljenja. Ne privlači ga nepoznato, ne voli iznenađenja (Helmut Hark).
Ekstrovertni osetilni tip ima izraženu sposobnost posmatranja i uočavanja pojedinosti (za razliku od intuitivca koji opaža ukupne utiske). U dobrom je odnosu sa stvarnošću i obema nogama čvrsto na zemlji, pa može biti direktor, tehničar, uspešan poslovni čovek. Ne voli da naslućuje, a ne padaju mu lako ni mišljenje ni osećanje. Verovatno bi mogao da bude dobar vojnik, izvršilac, onaj ko radi po unapred propisanim pravilima i korisno.
Introvertni osetilni tip snažno opaža objektivne uticaje sa unutrašnje strane. Helmut Hark ga poredi sa visokoosetljivim filmom koji pri odgovarajućem osvetljenju tačno odslikava fotografisano. Ovaj tip ima sposobnost da dobro opaža pozadinu događaja, kao i perspektivne mogućnosti.
Svako od nas ima jednu glavnu funkciju, zatim pomoćnu koja ide uz glavnu, potom drugu pomoćnu funkciju koja nam je povremeno dostupna, i naposletku onu zapostavljenu, ali u određenom trenutku suštinski važnu – inferiornu funkciju.
Koja će nam funkcija biti glavna zavisi od lične prirode, ali i od sredine u kojoj smo rođeni. To znači da ono s čim smo došli na svet ponekad nije ono što društvo ceni, a takođe može biti, i često jeste, suprotno onome što je orijentacija naših roditelja (ili makar suprotno orijentaciji dominantnog roditelja). Introvertnom detetu tako može biti prilično nezgodno dok odrasta uz ekstrovertnog roditelja, u društvu koje podržava ekstrovertnost, ali ne i toleranciju i različitost. Ako to dete, uz sve muke, ima još i brata ili sestru u porodici društveno prihvatljive ekstrovertne orijentacije, sva je prilika da će se pokraj porodičnog mezimčeta osetiti sasvim promašeno, nedovoljno, pogrešno. I to će ga toliko slomiti da mu neće biti druge do da sebe iznova izmisli – u skladu sa zahtevima sveta ili po sopstvenoj meri i jedinstvenosti.
Ali, dok ne shvatimo da smo svi, baš ovakvi kakvi jesmo, ovom svetu potrebni, i ovo drugo se ne dogodi, mi imamo:
Prvu, razvijenu ili višu funkciju
U bajkama ovu funkciju obično predstavlja kralj. Kralj najčešće prezire, ili nipodaštava, i nikako nema vere u figuru što oličava inferiornu funkciju, koju često personifikuje kraljev treći, najmlađi sin, što je, kako kaže Marija Lujza fon Franc, tipično za stav ega prema inferiornoj funkciji;
Drugu, pomoćnu funkciju
Kad je primarna funkcija dobro razvijena, tad joj druga pomoćna, sekundarna funkcija pomaže. Jedna od te dva funkcije obično je introvertna, pa obaveštava o unutrašnjim događanjima, dok je druga ekstrovertna i objašnjava spoljnu stvarnost. Sa prve dve funkcije identifikuje se ego.
U stvarnosti bi to izgledalo ovako:
Zamislimo da čovek sa prirodnom sklonošću da usvoji introvertni stav prema svetu ima takođe prirodnu sklonost da se prilagođava svetu pomoću funkcije mišljenja. Taj čovek, koji se još kao malo, stidljivo dete sklanjao od ljudi te pokazivao sklonist prema usamljeničkim aktivnostima, biraće delatnosti koje će da mu omoguće mir i povučenost u sopstvenom manje ili više zatvorenom prostoru. U detinjstvu će čitati mnogo i sasvim će prirodno otići u nauku i učenjaštvo, a pri tome će mu možda pomoći intuicija, koja će, kao druga i ekstrovertna funkcija, predstavljati njegov „njuh“ koji će ga obaveštavati o spoljnim dešavanjima, pa će ga možda povezati i sa temom naučnog istraživanja čiji je predmet baš u tom trenutku preko potreban svetu;
Treću, pomoćnu funkciju
U bajkama, nosioci dve pomoćne funkcije obično su dvojica starijih kraljevih sinova, koji su neprijateljski raspoloženi prema najmlađem bratu i kradu njegova blaga. U stvari, dve pomoćne funkcije nas drže u stanju prosečnosti i predstavljaju najveću prepreku ispunjenom životu. To su delovi nas samih koji nas zarad sigurnosti drže u okviru poznatih granica i ne dozvoljavaju nam da istupimo u skladu sa sopstvenom originalnošću.
Treća funkcija je bliža nesvesnom i četvrtoj, inferiornoj funkciji. Pored toga što ne funkcioniše pravilno i nije uvek dostupna, to je funkcija koja stvara napetost; ako se, recimo, mišljenje i intuicija dobro slažu, treća funkcija im pravi problem;
Inferiornu funkciju, koja, prema Mariji Lujzi fon Franc, omogućava pojednincu da se okrene ka području nesvesnog, te je problematična samo kad je okrenuta ka spoljašnjem svetu.
Inferiorna funkcija je uvek povezana sa emocijama, uvek je hendikep u spoljnom svetu i uvek je u vezi sa mističkim, napisala je Marija Lujza fon Franc u knjizi „Animus i Anima u bajkama“.
U istoj knjizi Jungova najpoznatija učenica objašnjava da je inferiorna funkcija manje konkretna od ostalih, te da iskustvo prenosi na simboličan način, a ne intelektualno ili empirijski, što je način ostalih funkcija.
Značaj četvrte funkcije je u tome da ona vodi u svet u kojem ne postoji rascep između unutrašnjeg i spoljašnjeg, konkretnog i simboličkog, duhovnog i fizičkog.
Četvrta funkcija ne poznaje strahove ega, ni zahtev za bezbednošću (uglavnom zato što u stvarnosti četvrte funkcije nema nebezbednosti), ni napetosti koju stvara pitanje „šta je od ova dva stvarno“ i „da li se ovo događa samo u mojoj glavi ili odista, u zbilji“.
Ovo su pitanja ega, a ego se nikako ne slaže sa inferiornom funkcijom.
Da bi se razvila inferiorna funkcija, nužna je simbolička, unutrašnja smrt. Ovo kaže Marija Lujza fon Franc i objašnjava da sve dok inferiornu funkciju usmeravamo u istom pravcu u kom je usmerena naša svest, ona nas sapliće i otežava nam život. Tako „osećanje čoveka misaonog tipa može biti teško, sporo, mistično, neartikulisano, sve dok ga on posmatra sa stanovišta svog ekstravertnog mišljenja. On će se plašiti da veruje svom osećanju, u strahu da će naprpsto napraviti kompletnu zbrku od svog života. Takav čovek mora da shvati da je, uprkos dobrom razvoju ostalih funkcija, u korišćenju svoje inferiorne funkcije samo školarac“. Za asimilaciju četvrte funkcije nužna je potpuna promena u ličnosti, što se percipira kao iskustvo smrti.
Pogrešno je, dakle, svoju inferiornu funkciju usmeravati u istom pravcu u kom vodi svesni interes, pa kao što ekstrovertna ličnost ne bi trebalo da svoju inferiornu funkciju razvija prema spoljnom svetu, tako ni introvertna osoba ne bi trebalo da pokušava da sve svoje razreši u unutrašnjem svetu. U stvari, „od presudnog je značaja da introvert odnos s inferiornom funkcijom razreši u spoljnom svetu, baš kao što ekstravet inferiornu funkciju mora da prepozna u unutrašnjem svetu“ (Marija Lujza fon Franc).
Možda utešno, Marija Lujza fon Franc kaže da „inferiorna funkcija ne samo da izgleda budalasto, ona jeste budalasta“. Ona „ima sposobnost da postane veza između nesvesnog i spoljašnjeg sveta. U sferi dominantne funkcije, ona je budalasta, trapava, i čini čoveka smešnim, detinjastim, glupavim“. Ali ona je u stvari „izuzetno poštena: ona nije ni sofisticirana ni logična, već naprosto želi da savlada prepreku. Ako je okrenuta u ispravnom smeru, nije više ni nespretna ni budalasta, već vodi do cilja“ (Marija Lujza fon Franc, „Animus i Anima u bajkama“).
Kao primer povezivanja inferiorne funkcije sa spoljnim svetom dok ona, inferiorna funkcija, istovremeno uvodi u nesvesno, i to sa stanovišta introverta, Marija Lujza fon Franc je navela francuskog pesnika koji se zaljubio u švalju koju je doživeo kao boginju i o njoj pisao kao o svojoj Beatriče. Intelektualni pesnikov stavom, međutim, nije mogao da podnese paradoks da je reč o stvarnoj i običnoj ženi, pa je, kako se bezuspešno trudio da sve razreši u svom unutrašnjem svetu iz kojeg je, raskinuvši njemu nepodnošljivu vezu, odstranio spoljni objakat, propustio priliku za individuaciju i upao u psihotične epizode. Stvar je u tome da introvert ne bi smeo da sebe uskrati za spoljni objekat, a pesnik nije uspeo da poveže ono što je „istovremeno bilo i obična ljubavna afera i mističko iskustvo“. Za introverta je važno da simbolički doživljaj nesvesnog poveže sa spoljnim objektom – boginju i stvarnu ženu, ljubavnu vezu i mističko iskustvo.
Značaj četiri funkcije psihe se meri značajem kvaterniteta (četvornost, četvorodelnost) kao jednog od osnovnih arhetipova, koji je prema Jungu „logična pretpostavka svakog celovitog suda“, tj. „ako čovek želi da donese jedan takav sud, onda on mora imati četvorostruki aspekt.
Postoje četiri strane sveta, četiri elementa, četiri funkcije psihe. „Radi orijentacije, moramo imati neku funkciju koja će da konstatuje da nešto postoji, druga će da utvrdi šta je to, treća funkcija odgovara da li to čoveku prija ili ne pristaje, da li će on to prihvatiti ili odbaciti, a četvrta funkcija daje odgovor na pitanje odakle to dolazi i kuda ide“ (Jung, u knjizi „Leksikon osnovnih Jungovih pojmova“, Helmuta Harka).
Iako je učenje o četiri funkcije psihe primenljivo samo za stvarne ljude, prema Mariji Lujzi fon Franc možemo pri tumačenju bajki da govorimo o obrascu funkcija koji je svojstven ljudskoj psihi.
Početna pretpostavka u ovoj analizi jeste da pesma „Marko Kraljević i vila“ prikazuje osnovni obrazac na kome se razvijaju četiri funkcije ljudskog bića
Kako bismo pokazali da ova pretpostavka jeste ili nije tačna, upoznaćemo se bolje sa naša četiri lika.
Većina bajki ima kralja, a kralj uvek predstavlja ideju Jastva i kolektivni stav svesti, i uvek je nepotpun, nešto mu nedostaje, vrlo često baš kraljica, koja je umrla, pa je kralj ostao sam, obično sa decom kojoj je već vreme da krenu svojim putem. To znači da je kolektivni stav svesti istrošen i da dolazi vreme da bude zamenjen novim, što kralj, ovako ili onako, sprečava, želeći ono što želi svaki kralj – da večno kraljuje i da se nikad ništa ne promeni.
Kraljica je Eros, aspekt osećanja koji, ako bajka kaže da je kraljica umrla ili se ne pominje, fali dominantnom vladajućem stavu.
Svaka bajka koja ima kralja, obično ima i princa, budućeg kralja, koji reprezentuje nov ili obnovljen kolektivni stav; princ je „klica novog stava koji se rađa u nesvesnom“, kako kaže Marija Lujza fon Franc u knjizi „Animus i Anima u bajkama“.
U Markovo vreme, dok nova osvajačka sila s istoka preti, Srbija je duboko podeljena zemlja u kojoj se nemoćna vlastela među sobom bori za mrvice koje joj se čine velike i važne, što je samo dodatno iscrpljuje, do potpunog uništenja. Kralja, kao epicentra moći i, psihološki, Jastva, kao regulatornog centra psihe, nema; kralj Vukašin, Markov otac, sve do svoje smrti na Marici 1371. godine, i jeste i nije kralj, a ako i jeste, on je to samo na svojoj nevelikoj teritoriji, bez snage da zasnuje vlast na području cele Srbije; feudalni gospodari su vazali, a Marko Mrnjavčević (oko 1335–1395) pre upravitelj nego gospodar Prilepa.
U našim epskim pesmama Kraljević Marko uvek ostaje kraljević, princ, kao da narodni pesnik, ili narodno nesvesno, neprekidno u svojim dubinama kuva ideju o nekakvom novom stavu, koji, međutim, nikako da se rodi. Taj novi stav trebalo bi da promeni prilike i zameni slabašni, zavisni, povremeno sasvim nevidljivi vladajući stav svesti oličen u kralju kojeg nema.
Da li je, s tim u vezi, naše „busanje u grudi“, prenaglašeni sentiment i „pametovanje“ po svim pitanjima od politike, preko istorije do sporta, u stvari tek kompenzacija toj slabosti, koja nam, između ostalog, onemogućava izgradnju stabilnog temelja, jasnu odluku, odlučno usmerenje i istrajno delovanje zarad napretka i boljeg života?
Kraljević Marko bi mogao biti prva, ona najrazvijenija funkcija psihe. A kakva je i koliko razvijena ta funkcija, govori nam ova, ali i sve druge pesme o Kraljeviću Marku.
Kraljević Marko je hrabar, nikad ne uzmiče pred bojem, mada na Kosovo prekasno stiže, što se, sasvim je jasno, dovodi u vezu sa činjenicom da je to već period srpske pokorenosti. Kraljević Marko je pravdoljubiv i osetljiv na nepravdu, prgav je, prek, sklon da prenagli, ali pre svega i suštinski zavisan od stranog gospodara, pa je njegov otpor uistinu neznatan i svodi se na začikavanje i sitno podbadanje, koje ga ne ugrožava preterano, a poniženom narodu daje razlog za nešto malo prkosa, tek da se žar baš sasvim ne ugasi. Onako kako je to uobičajeno kad se u ropstvu preživljava.
Možda, uostalom, Marko onoliko pije baš zato što ga izjeda zatočeništvo, jer alkoholizam je, prema Mariji Lujzi fon Franc, „poznati sindrom napuštenosti“. Alkoholičar se često oseća nevoljenim, usamljenim, odbačenim od čitavog sveta, a u stvari, preprečen je put ka nesvesnom, ka sopstvenim osećanjima zarobljenim u racionalnom stavu. Alkohol je tada sredstvo koje opušta kočnice i potrebno je alkoholičaru da bi se otvorio i povezao s nesvesnim (Marija Lujza fon Franc, „Mačka“).
Bajka je „skelet“ i odlična je za „istraživanje osnovne strukture ljudske psihe“, dok „proučavanje mita liči na proučavanje celokupnog tela nacije“, kaže Marija Lujza fon Franc u knjizi „Motiv iskupljenja u bajkama“, pa dubinsko psihološka analiza književnih likova pravi razliku između junaka mitova i junaka bajki. Nivo ljudskosti tih likova, onih iz bajki i onih mitoloških, razlikuje se, pa se, između ostalog, junak mita više ponaša kao ljudsko biće, pokazuje osećanja, vidljive su njegove dileme, dok je junak bajke manje ljudski i bez unutrašnjeg psihičkog života, ali je suština u tome da ti junaci nikada nisu pojedinci, od početka do kraja ljudski likovi, već uvek i isključivo arhetipovi. Pri analizi, međutim, pogrešno bi bilo te junake neposredno porediti sa ljudskim egom, već bi tačnije bilo reći da psihološka slika junaka pokazuje kako se izgrađuje ego. Junak bajke nije sam taj ego, nego predstavlja „tendenciju u izgradnji ega“, dok „nepoznati činilac koji gradi i održava ego kompleks jeste arhetip Jastva“ („Motivi iskupljenja u bajkama“ navodi Marija Lujza fon Franc).
Kraljević Marko jeste arhetip, a ostaje da se kroz ove analize vidi da li je kroz pesme o njemu zaista moguće pratiti tok izgradnje ega.
Arhetipovi su sadržaj kolektivnog nesvesnog, a Jung je učio o tumačenju sadržaja nesvesnog (recimo snova) na nivou subjekta i na nivou objekta, pri čemi se u subjektivnom tumačenju uzima da je „snevač ceo san“, tj. da su sve figure sna neki delovi snevačeve ličnosti.
Zanimljivo je, dakako, pitanje da li je lik Kraljevića Marka, kao junaka epske pesme, bliži mitskom junaku ili junaku bajke, ali je za ovu meditaciju zanimljivije nešto drugo:
Naime, u naslovu pesme pominju se Kraljević Marko i vila, mada se ne kaže o kojoj vili je reč. Njeno ime prvi izgovara vojvoda Miloš, a čitajući pesmu zaključujemo da je ovo prvi susret Kraljevića Marka i Vile Ravijojle. Tokom tog susreta došlo je do čuvenog bratimljenja.
Osim toga što su Kraljević Marko i Vila Ravijojla dve krajnje suprotstavljene figure, pa, u razmatranju o četiri funkcije nesvesnog, upravo glavna i inferiorna funkcija, mi o Kraljeviću Marku znamo poprilično dok o vili Ravijojli, natprirodnom biću iz sfere nesvesnog, znamo neuporedivo manje, što nam daje za pravo da pretpostavimo da bi ovo, na određenom nivou, mogla biti pesma o Animi, što, razume se, ne isključuje mogućnost da se o likovima iz pesme razmišlja kao o četiri funkcije psihe.
Anima je muškarčev ženski, nesvesni deo zadužen za odnose i oblast emocija, njegova duša; kao i Animus (muški deo ženske psihe), i Anima je arhetip, što znači sadržaj kolektivnog nesvesnog.
Prema Jungu, Anima je „imago ili arhetip ili skup svih iskustava koje muškarac ima sa ženom“. U knjizi „Sećanja, snovi, razmišljanja“ on kaže da Anima ima strogo istorijski karakter, te da se kao personifikacija nesvesnog, ona vraća u praistoriju i otelovljuje sadržaj prošlosti. Ona čoveka upoznaje sa elementima iz njegove praistorije. Za pojedinca, Anima predstavlja celokupni život koji se odigrao u prošlosti i još uvek živi u toj osobi. Anima je sastavljena od osećanja koja utiču na muškarčev razum i izobličuju ga.
U knjizi „127 protumačenih snova“, Ivan Nastović kaže da je Anima „arhetip života i kreacije“, „unutrašnja slika idealnog ženskog bića“ i „oličenje svih ženskih psiholoških težnji u muškarčevoj psihi, reprezentuje i personifikuje nesvesno uopšte i pospešuje proces individuacije“. Anima je u stvari „fenomen života u psihi muškarca“ (I. Nastoviću, „Anima Laze Kostića“)
Anima se u svakodnevnom životu muškarca može ispoljiti na pozitivan i na negativan način. Pozitivna ženskost omogućava muškarcu da bude “receptivan, ili, recimo, sposoban da sluša i čeka, umesto da odmah kaže šta misli i pređe u neodložnu akciju“; negativna Anima se ispoljava kao „pasivnost, ćudljivost, taština, preosetljivost i mrzovolja“ (Ivan Nastović, „127 protumačenih snova“).
Postoji unutrašnja i spoljašnja Anima. Dok je unutrašnja Anima sveukupnost svih muškarčevih predstava i iskustava o ženi, spoljašnja je zemaljska žena na koju on projektuje svoju unutrašnju Animu, pri čemu uopšte ne sagledava realnost već samo sebe (svoj nesvesni ženski deo) u toj stvarnoj, zemaljskoj ženi na koju je pala njegova projekcija. Tako se muškarac, projektujući unutrašnju Animu na ženu, očarava ženom čiju istinsku prirodu uopšte ne primećuje. Unutrašnju Animu moguće je projektovati i na predmete (na primer, na automobil, što muškarci relativno često rade), a prvi nosilac slike Anime je muškarčeva majka.
U knjizi “Puer aeternus. Arhetip večitog dečaka” Marija Lujza fon Franc, govoreći o razvoju Anime, kaže da prvi deo Anime muškarca „očarava da stupi u život“, to je onaj deo koji je tu da ga „privoli životu“ i uključi u život – volja za životom koja muškarca nagovara na brak, porodicu, da kupi veći stan, deo koji predstavlja „aspekt predstave majke koji vodi egzogamnom braku, a time po pravilu i uključivanju u spoljašnji život“, dok je drugi deo Anime „endogamni aspekt iste predstave, koji ostaje u muškarcu i kasnije postaje vodič ka realizaciji unutrašnjeg život“, to je „vodič ka unutrašnjoj tajni“, koji „igra unutrašnju simboličku ulogu one koja vodi ka Jastvu, onako kako je Dantea vodila Beatriče“.
U stvarnosti to izgleda ovako: dečak se zaljubljuje u devojčicu kojoj se divi; kad stasa, međutim, oženi devojku sasvim drugačiju od one koja mu je bila prva ljubav; nešto kasnije, u svojim četrdesetim ili pedesetim godinama, ponovo mu se u životu pojavljuje predstava one devojčice u koju se davno zaljubio, a koja postaje njegov vodič prema celovitosti.
U knjizi „Motivi iskupljenja u bajkama“ Marija Lujza fon Franc kaže da je Anima „ta koja celokupnu stvarnost pretvara u smisaonu strukturu u kojoj su umetnost, lepota i osećanja kreativne manifestacije arhetipskih predstava. Anima životu muškarca daje iluziju i otrežnjenje. Ona mu pruža osećanje svrsishodnosti i nadahnjuje njegove kreativne fantazije. A kako će muškarac reagovati na Animu, zavisi od njegovog stava“.
A stav muškaraca Markovog vremena nije baš naročito bio naklonjen Animi, čak bi se pre moglo reći da su se užasavali i osećanja, i fantazija, i svega onoga što Anima predstavlja, o čemu, reklo bi se, govori i ova pesma
Pesma kaže da Kraljević putuje sa vojvodom Milošem, svojim pobratimom, koji je vrlo zanimljiv lik samim tim što noći provodi u planini, ispijajući vino sa vilom Ravijojlom.
Šta ovo znači?
Vojvoda je čin niži od kraljevskog, što znači da Miloš predstavlja neki deo psihe koji se, u slučaju naše pesme, vrlo lepo slaže sa onim što predstavlja Kraljević, novi stav u začetku. Vojvoda Miloš bi, uostalom, mogao biti i druga, pomoćna funkcija psihe, koja primarnoj, kad je primarna dobro razvijena, pomaže i daje joj ton.
Planina je „dom boginja majki“, simbolizuje proces individuacije, osvešćenja, i, prema Jungu, može da predstavlja „istaknutu ličnost, Jastvo“ (Marija Lujza fon Franc, „Animus i Anima u bajkama“). Kad se penjemo prema vrhu planine, mi postajemo planina, ali Milošu i Marku cilj nije planinski vrh; oni jednostavno jašu kroz planinu, što ne znači da ta planina nema na njih nikakvo dejstvo. Baš suprotno, dok su u planini, oni su u carstvu ženskog principa, pod okriljem nesvesnog.
Vila sa kojom Miloš druguje, jeste natprirodno biće, boginja, koja može biljem da isceli nasmrt ranjenog. Miloš toj vili zna ime, što znači da joj zna i suštinu, a tokom druženja, oni zajedno, noću, ispijaju vino. Miloš Vili ne bi znao ni ime ni suštinu da je okrenut ka spolja; ako je personifikacija jedne od funkcija psihe, vojvoda Miloš je introvetrtna funkcija.
Noć je jedan od simbola nesvesnog. Prema „Rečniku simbola“ Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, noć rađa san i smrt, snove i teskobe, nežnost i obmanu. Ona simbolizuje vreme dozrevanja, klijanja i zavera koje će na svetlu dana postati ispoljavanje života. Noćni san oslobađa nesvesno; dva aspekta noći su: aspekt tame kad vri nastajanje, i aspekt pripremanja dana kad će izbiti svetlost života.
Vino je proizvod zemlje i sunca, a često se povezuje sa krvlju. Prema „Rečniku simbola“, vino je esencija, napitak života ili besmrtnosti, simbol spoznaje i posvećenosti, psihički element višeg reda: kulturno dobro, u vezi sa unutrašnjim pozitivnim životom. Ono je simbol transformacije onoga što je zemaljsko u duh slobodan od svih stega.
To izgleda kao da je vojvoda Miloš nekakav kompleks, lik psihe, koji je negde između svesnosti i nesvesnog, tj. jedan deo vremena je svestan (jaše sa svojim pobratimom), a drugi provodi u nesvesnom, družeći se sa Vilom u svetu koji pripada ženskom principu. Vojvoda Miloš je Markova veza sa ženskim delom u njemu, Marku, i onaj Markov deo koji je spremniji za susret sa nepoznatim, tj. nesvesnim, onim što logikom i umom ne može da se drži pod kontrolom; Miloš je faktor koji dovodi do transformacije.
Ali upravo taj deo izneverava Vilu; ego svest odnosi prevagu, što u stvari otvara sukob i pokreće preobražaj.
Do velike nesreće dolazi kad Miloš zapeva, a konflikt se plete oko pitanja ko lepše peva – Miloš ili Vila, a kako Miloš pobeđuje, Vila ga, u nameri da ga ubije, ustreli dvema svojim strelama. Miloš je, dakle, uvredio vilu, a ona mu se sveti.
Šta znači uvreda božanstva? I šta znači kad jedan lik iz bajke, ili pesme, umre?
Pesma je glas duše, mi glasom spajamo svoj zemaljski život i svesnu ličnost sa kosmičkim i božanstvenim, nesvesnim delom sebe, mireći suprotnosti i postajući celovito biće. Pevati znači utonuti duboko u sebe, do sopstvene suštine, uspostaviti vezu sa svojom dušom, dahom izgovoriti istinu o sebi i kroz izdah ozdraviti i obnoviti ono čemu je isceljenje potrebno. Pesma je povezana sa disanjem i pokretima duše, a ovde je reč o pevanju koje se obavlja ritualno, u samoći, i kojem je cilj stvaranje što se odvija u tmini psihe. Energetski centar smešten u grlu otvara put unutrašnjem glasu. Glas i grlo u snažnoj su vezi sa srcem, ali i sa želucem, solarnim pleksusom – Suncem.
O pesmi koja je glas duše, o čemu je pisala Kalarisa Pinkola Estes tumačeći priču „La Loba“, pročitajte u tekstu „Ženski princip i simbolika vode u svetu Jungove analitičke psihologije i istorije Beograda“
Prema Gerbranu i Ševalijeu, vile su izraz Majke Zemlje, duhovi voda i rastinja, gospodarice magije, koje simbolizuju paranormalne moći duha i čudesne sposobnosti mašte. Vile sudeluju u natprirodnom, jer im je život neprekidan. Vile se tek povremeno prikazuju, mada su besmrtne, kao i ispoljavanja nesvesnog. Vile su izraz cikličnosti prirode, a u francuskom folkloru njihovo poreklo je božansko; obično tri vile vuku iz vretena nit ljudske sudbine.
Vile je prilično teško svrstati u ma koji element, pri čemu je izvesno samo to da nisu personifikacija Vatre. One su najpre bića Vazduha, silfi, pri čemu se ne misli na prirodnu atmosferu već na „nevidljivi, nematerijalni, duhovni medijum – eteričnu supstancu po sastavu sličnu našoj atmosferi, ali daleko suptilniju“ (Tajna učenja svih epoha, Menli Palmer Hol)
Ipak, s obzirom na to da srpska mitologija poznaje šumske vile, biljarice, što bi bio element Zemlje, i vodene vile, koje pripadaju elementu Vode, uzimamo da vile jesu duhovi zemlje, vode i vazduha, pri čemu biljarice žive u „onom razređenom telu zemlje koje se naziva zemljani eter“, a vodene vile „u nevidljivoj, duhovnoj esenciji nazvanoj vlažni (ili tekući) eter“ (Tajna učenja svih epoha, Menli Palmer Hol).
Kod čoveka, pritom, element Vazduha se povezuje sa duhom i idejama, gasovima u ljudskom telu, nervnim sistemom, nestalnošću; element Vatre sa mislima, ali i vatrenim temperamentom, telesnom temperaturom, jetrom i krvotokom; element Vode sa osećanjima, kao i ljudskim telom koje u velikom procentu sadrži vodu; element Zemlje predstavlja fizičko telo, materiju.
U srpskoj mitologiji vile su prelepa, večno mlada bića, sa kosom što čuva njihovu moć koju gube kad im se ukrade veo kojim pokrivaju kosu. Rađaju se iz rose na crvenom cveću, dok istovremeno sija sunce i pada kiša, pa se javlja duga. Žive po planinama, u divljem bilju, pokraj vode, u oblacima. Nose divne providne bele haljine, a duge kose kite cvećem. Fatalne su. Glas im je zvonak, divno pevaju; ko čuje vilin glas biva omađijan – povileni, pa strada u vilinkolu, a svakako nikad ne zaboravlja vilin glas. Mogu večno da žive, a umiru ako im se iščupa vlas kose ili kad jednostavno odluče da se povuku. Vidarke su, umeju sa biljem, lako pronalaze ono koje ima magičnu moć: raskovnik, vratolom, seme belog luka. Sposobne su da se preobraze, a najradije se premeću u labuda, sokola, vuka, konja. Razgovaraju sa životinjama. Odgajaju zmajevite junake. Imaju krila, naoružane su lukom i strelama, mogu da budu opasne i krvoločne. Hirovite su, zlopamtila, ponekad razuzdane, vole da igraju, pa pletu svoja kola i u njih uvlače one koji se usude da ih posmatraju, dok ovi ne siđu s uma od iscrpljenosti. Zadovoljstvo im čini da ruše ono što čovek izgradi; tad traže žrtvu – ljudsku, da se zazida u građevinu, kako bi bila dovršena („Zidanje Skadra“). Mogu da okamene čoveka. Sakate one koji im zamute izvor. Ne povređuju dok ih ne uvrede. Svoj vilingrad grade od ljudskih kostiju. Ne podnose brak i vezivanje, potčinjavaju se onome ko uspe da im ukrade odeću, mada potom sve čine da povrate slobodu. Dešava se da se zaljube, tad otmu smrtnika i odvedu ga kako bi s njim imale decu. Ljubavna veza između čoveka i vile osuđena je na propast i završava se tragično.
Opis vila tako u potpunosti odgovara opisu Anime, a strah patrijarhata od Žene je ogroman i neopisiv
Naša Vila Ravijojla je vrlo bliska boginji Artemidi, samo degradirana na nivo vile, tj. demona, kako i priliči patrijarhatu. Nevolja je, međutim, u tome što degradacija ovde znači oslabljenje, a kad u muškarcu oslabi ženski princip, onda njegovoj psihi nikako nije dobro – fali mu veza sa osećajnom prirodom, što znači da postaje junačina-mašina za ubijanje, koja malo-malo kmeči i suze proliva, a sasvim joj je normalno da ponizi, ubije ili pretuče ženu, što ubedljivo demonstrira i naš Kraljević Marko: osim što je pretukao vilu, isto je učinio Anđeliji, ženi Filipa Madžarina.
Koga je u stvari pretukao Kraljević Marko?
U knjizi „Paganske meditacije, Skrivena prisutnost grčkih božanstava“ Žinet Pari Artemidu vidi kao arhetip divlje ženskosti. Artemida je apsolutna ženskost, ona koja se „ne određuje ni odnosom prema ljubavniku (Afrodita), ni odnosom prema detetu (Demetra, Bogorodica), ni prema ocu (Atena), ni prema mužu (Hera)“; jedini odnos sa muškarcem za koji zna je onaj sa bratom Apolonom (Artemida je Mesec i nesvesno, a Apolon Sunce i svest). Artemida je ženska potreba da se s vremena na vreme povuče u oblasti nedostupne muškarcu; to je žena potpuna u samoj sebi. Artemida je pritom „nepogrešivi strelac koji „svim silama brani onaj divlji deo našeg psihizma i pruža otpor potpunom pripitomljavanju“. Ona je zaštitnica biljnog i životinjskog sveta, pa je Žinet Pari vidi kao Velikog ekologa. Artemidini su izvori, „čiste vode koje izbijaju iz planine i potoci koji, poput nje same, pronalaze put kroz šumsko rastinje“. Čiste vode su, naposletku, simbol čistih emocija koje znače nesputani tok životne energije.
U istoj knjizi Žinet Pari pravi razliku između uvrede božanstva i iskušenja koje je deo inicijacije u arhetip. Ona uvredu božanstva izjednačava sa neurozom, tj. „neurotskim odnosom prema arhetipu“, pa podseća da „Grk čija bi se sudbina okrenula na zlo pitao bi se koje je to božanstvo uvredio, jer je odgovor na to pitanje bio deo izlečenja“. Osim toga, božanstva su isto što i arhetipovi, pa „budući da su božanstva prisutna u nama, uvrediti božanstvo znači zlostavljati deo samog sebe, a posledice koje to ostavlja na funkcionisanje ličnosti predstavljaju božansku osvetu“. Ono što boginje surovo kažnjavaju „jeste gordost (verovati da si jednako lep kao Afrodita), oholo odbijanje (izjaviti kako si neosetljiv na njenu moć) ili seksualni čin bez duhovnog aspekta“, ako je reč o Afroditi. Inflaciju koja nastupa kad čovek ne prihvata svoja ljudska ograničenja već se poistovećuje sa božanstvom (na primer žena koja sebe vidi kao Afroditu umesto da se zadovolji služenjem Boginji), Jung naziva „identifikacijom s arhetipom“.
Naša vila Ravijojla, međutim, ne prašta pesmu, posebno pesmu koja je lepša od njene
Da li vila Ravijojla zaista ne prašta pesmu, tj. kakvu pesmu ona zamera? I šta zapravo rade Kraljević Marko i vojvoda Miloš kad tako strašno naljute vilu Ravijojlu?
Oni putuju planinom – koja je Vilin dom i carstvo nesvesnog, i to onog sloja nesvesnog koji se odnosi na vegetaciju; Marku se prispava, a Miloš, kako bi ga držao budnim, zapeva, i pored stroge Viline zabrane. Šta ovo znači?
Kad zaspimo, mi tonemo u nesvesni deo sopstvene psihe, a ako sanjamo, pa zapamtimo san, to je, prema Mariji Lujzi fon Franc, kao da smo primili pismo od Sopstva („San je pismo koje nam Sopstvo svake noći piše“); ako još i pravilno protumačimo san, u prilici smo da učinimo nešto veoma dobro za sebe, jer se naš svesni i nesvesni deo, koji inače čine celinu, nadopunjuju, što je Jung nazvao kompenzacijom.
Ako bi Marko utonuo u san, on bi se našao u nesvesnom, koje je carstvo Anime-Vile. Muška ego-svest, međutim, od toga zazire, ona ceni um i logiku, pa traži pesmu da je drži budnom.
Pritom traži junačku pesmu o kraljevima iz starine, pošto to godi muškom princiju; to je rečnik koji on razume i područje na kojem se oseća sigurno. Ženskom principu, koji predstavlja Vila, više bi godila lirska pesma, jer su njen domen osećanja. Nezreli muški putnici se tako svim silama trude da ne poklone pažnju ženskom principu, čak ni dok prolaze kroz planinu.
Anima, što ranjava i isceljuje, u pesmi je Anima koja je ljuta i neprijateljski nastrojena, jer je uvređena, a uvređena je jer se njen svet, moć i uloga, a pre svega ono što njena pesma i glas predstavljaju, ne vrednuju i ne cene, tj. pred njom se zatvaraju oči (paradoksalno, jer Marko silno želi da ostane otvorenih očiju) tako što se sebi brani odnos sa sopstvenom dušom i emocionalnim nivoom.
Zato je Vila ljuta: njoj ne ukazuju poštovanje, zanemaruju je; Miloševa junačka pesma o starim kraljevima nije prava pesma duše, ona je nekakva iskrivljena verzija pesme, iluzija kojom se čovek udaljava od samog sebe i sopstvene suštine.
Dok pevamo pesmu predaka, uostalom, mi živimo predačke živote, i sve što činimo samo je davno usvojena navika. Živimo po starim pravilima i stavovima u čijem donošenju nismo učestvovali, ali dopuštamo, nesvesno doduše, da nam oblikuju živote, nesvesno ih prenosimo deci, bolujemo od istih bolesti od koji su bolovali naši prethodnici, umiremo na isti način, sa istim gledištima na život i smrt. Da, to su geni: naši preci žive kroz nas, njima je to potrebno, jer kroz nas oni iznova i iznova proživljavaju iste bitke i povrede, sve dok ih jednom, kroz mnoge generacije koje slede, možda jednom i ižive. Moguće je, dakako, nastaviti ovaj niz do beskraja, ali nije zgoreg primetiti da postoji i drugi način, a taj drugi način kaže da je moguće, verovatno i nužno, da sa velikom zahvalnošću prema precima, i ne raskidajući vezu s njima, odlučimo i dozvolimo sebi da njihova iskustva pretočimo u mudrost, pa da s tom jedinom odista vrednom zaostavštinom proživimo, svesno, sopstvenu životnu priču i ostvarimo vlastiti svrhu s kojom smo se obreli na Zemlji.
Osim toga što pevaju pogrešnu pesmu, Marko i Miloš pevaju na pogrešnom mestu i na pogrešan način: pesma duše se peva u samoći, u tišini sopstvene unutrašnjosti; njeno mesto nije u spoljnom svetu. I time su Marko i Miloš, a posebno ovaj drugi, izneverili Vilu-Artemidu-Animu-Ženski princip koji voli pesmu najdubljeg nesvesnog, najdublje suštine, jedinstvenu i originalnu, pa tako neponovljivu, onu koja ne napušta unutrašnje divlje prostore. A Miloš, dok peva nekakvu izvitoperenu verziju i tako vređa svet nesvesnog, upravo zadržava Marka podalje od tog sveta (ne pušta ga da zaspi), što znači da Miloš, koji je spona između svesnosti i nesvesnog, postaje prepreka između ta dva sveta. Pored toga, time što i pored Viline zabrane počinje da peva, vojvoda Miloš, osim što pokazuje nepoštovanje prema Animi time što u planini, dakle na njenom terenu, sebe izjednačava s njom, on daje prvenstvo svesti (Kraljeviću Marku) nad njom, Vilom-Animom (nesvesnim i arhetipskim).
Luk i strela imaju ulogu u priči o ljubavi, a, prema Mariji Lujzi fon Franc („Motiv iskupljenja u bajkama“) „strelu možemo da protumačimo kao projekciju ili projektil“. Ona objašnjava: “Ako projektujem svoj Animus na nekog muškarca, to je kao da deo moje psihičke energije teče prema njemu i ja istovremeno osećam da me on privlači. To deluje kao strela, neka količina psihičke energije koja je u velikoj meri usmerena“. To je upravo prvi deo priče koja se događa u ljubavnoj vezi. Ako bi ljubavnici poželeli da i nakon faze zaljubljenosti ostanu u dobrom ljubavnom odnosu koji će da napreduje, morali bi da povuku projekciju i da jedno drugo sagledaju i prihvate kao obična ljudska bića. Tokom prvih dana zaljubljenosti, oni jedno u drugom vide bogove, tj. ona u njemu vidi svoj Animus, a on u njoj svoju Animu, što jeste zavodljivo, ali je takođe i neodrživo na zemaljskom planu na kojem stvarnost ima svoje, često trivijalne zahteve. Kad svako od njih dvoje povuče svoju projekciju, pa on u njoj zavoli zemaljsku ženu, a ona u njemu zemaljskog muškarca, postaje im moguće da se dalje zajedno razvijaju kroz ljubavnu vezu koja ih spaja.
Za razliku od ruske bajke u kojoj strela najmlađeg carevića završi u močvari kod žabe-začarane princeze, strele u našoj pesmi ispaljuje Vila-razgnevljena Anima, tj. kao čin Animinog gneva i osvete, dve Animine strele idu iz nesvesnog prema svesti, i u grlo i srce pogađaju kompleks koji je preuzeo lik vojvode Miloša.
Šta Vila-Anima time postiže?
Srce i grlo su snažno povezani: kad je srce (Sunce, svest, identitet) povređeno, grlo preuzima vlast, pa čovek postaje sumnjičav i počinje preterano da analizira; kad je srce (središte, naša suština) zdravo, a grlo otvoreno, mi čujemo sopstveni unutrašnji glas i lako izražavamo sopstvenu autentičnost.
Prema „Rečniku simbola“ srce je središte ljudskog bića, centar osećanja, inteligencije i intuicije, simbol ispravnosti, prijateljstva, ljubavi i dvostrukog kretanja širenja i sažimanja svemira, ali srce je i sunce (sunce širi svetlost kao što srce širi dah), kralj, onaj koji vlada, dok je vrat sedište prvog od zglobova ljudskog tela, čija igra izaziva protok generativne energije.
Vrat je, kako kažu Gerbran i Ševalije, prvi zglob kojim se kod novorođenčeta ispoljava život, i obrnuto, u njemu se odigrava poslednje životno ispoljavanje umirućeg. Osim toga, brazilski Indijanci veruju da u vratu prebiva čovekova životinjska duša koja uslovljava njegov temperament, pa tako neko ima dušu leptira, a neko jaguara. Vrat povezuje glavu sa telom, ali simbolizuje i vezu duše sa telom. Vrat je sedište života, duše i lepote.
Kad u bajci ili pesmi umre jedan lik to znači da je taj kompleks ili impuls čija je lik personifikacija, potonuo u nesvesno.
U našoj pesmi, međutim, Miloš je na samrti, što znači da se njemu ne dopušta da padne u nesvesno, već ostaje u svesti. Slab je i ranjen, dabome, ali uspeva da trgne Marka, koji ipak jeste zapao u sanak kojem se toliko opirao. Miloš ga tako vraća u svesno stanje, ali odnos između Vile i Marka je uspostavljen.
Dakle, bez obzira na Markovo ponašanje prema Vili u drugom delu pesme, ostaje činjenica da kad strele pogode vojvodu Miloša, Anima skreće pažnju na sebe. Tek tada ona postaje vidljiva Kraljeviću Marku, tek tad on za nju postaje zainteresovan. Njihov odnos je loš i surov, odnos neprihvatanja i neprijateljstva, onoliko nezreo kakav je u Markovo vreme morao biti, ali ipak: veza je uspostavljena, Anima je pustila glas, gnevan, razume se, ali je izašla iz tmine nesvesnog. A svest (Marko) pobuđena je da reaguje i posegne za isceljujućim sadržajem iz nesvesnog – Vilom i njenim biljkama, ali, pre svega za Šarcem, znamenitim konjem Kraljevića Marka, koji je Kraljevićev atribut i simbol njegove instinktivne prirode.
Tako je vojvoda Miloš, upravo time što je, protivno Vilinoj zapovesti, zapevao, doveo Marka u vezu sa onom kojoj se ovaj toliko opirao. Marko, uostalom, ne bi ni zaspao da nije bio spreman za ovaj susret. Nesvesno jednostavno obožava paradokse i uvek nađe način da nas postavi na put koji je naš.
Vrlo je, međutim, važno to da upravo Šarac dostiže Vilu-Animu; bez Šarca, svest to nikako ne bi mogla.
Prema „Rečniku simbola“, konj je htonsko biće koje izranja iz zemlje i mora. Arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi život i smrt, jer je povezan sa vatrom, razornom i pobedonosnom, i vodom, hraniteljkom i daviteljkom. Simbol je nesvesnog, blizak arhetipu majke, memorije sveta, kao i arhetipu vremena, jer je u vezi sa velikim prirodnim satima, i još arhetipu plahovitosti žudnje. Mesto porekla konja je noć, ali kad svane dan, konj se uzdiže na nebo, tad prestaje da bude lunaran i htonski, već postaje solaran i uranski, pa pripada svetu dobrih bogova i junaka. Konj je životinja koja se jaše, njegova je sudbina neodvojiva od čovekove. Njih povezuje dijalektika nagonskog i duhovnog: tokom dana, čovek upravlja a konj galopira naslepo, ali noću, kad jahač ne vidi, konj je vidovit i vodič; sukobe li se čovek i konj, trka može da se završi ludilom i smrću; slože li se, trka je pobednička. Konj je u vezi sa bogom kiše i vodama koje oplođuju, simbol je brzine, snage, besmrtnosti, plodnosti, mašte (Pegaz), plahovitosti žudnje, plemenitosti, stvaralačke moći. Konj simbolično pripada i podzemnom i nebeskom svetu. Konj je simbol čula upregnutih u kola duha, koja vuku na sve strane ako ih ne vodi Ja, koje je „gospodar kola“. Povezuje se sa vetrom. Žrtvovani konj simbolizuje kosmos.
Šarac iz naših pesama je vidoviti konj od megdana, koji pije vino zajedno sa Markom, preskače konje i junake, gazi vojske, roni suze i dostiže Vilu dok leti po planinskom vrhu. Retke su pesme o Kraljeviću Marku koje pevaju o Marku a ne pominju Šarca (od svih koje sam pročitala, samo „Devojka nadmudrila Marka“, „Marko Kraljević poznaje očinu sablju“, „Marko pije uz ramazan vino“, „Marko Kraljević i beg Kostadin“, i „Oranje Marka Kraljevića“). U jednoj – „Lov Markov s Turcima“ – Šarac se poredi sa gorskom vilom: „Šarac ide kao gorska vila/brzo ide, daleko odmiče/odmah biše nakraj gore čarne“. Šarac ume da se vrlo rasrdi, pa „iz kopita živa vatra seva, iz nozdrva modar plamen liže“, a to biva onda kad upravo „srdit Marko jezdi niz Kosovo/ roni suze niz junačko lice, a kroz suze gnjevno progovara“. U pesmi „Smrt Kraljevića Marka“, Marko svojom sabljom odseca Šarcu glavu kako, nakon Markove smrti, ne bi služio Turcima.
Odnos Kraljevića Marka prema Šarcu je zanimljiv, reklo bi se izvrstan, drugarski i prijateljski, pun poverenja. Oni su saputnici i saborci, koji dele životno putovanje i raspoloženja: dok Marko seče jednu vojsku, Šarac gazi drugu; kad Marko roni suze ili besni, to isto čini Šarac. A ipak, kad traži od Šarina da dostigne vilu Ravijojlu, Marku je potrebno da pripreti strašnom kaznom i obeća bogatu nagradu: u slučaju uspeha, „čistim ću te srebrom potkovati/ čistim srebrom i žeženim zlatom/ pokriću te svilom do kolena/ od kolena kite do kopita/ grivu ću ti izmešati zlatom/ a potkitit sitnijem biserom“; ako uspeha, međutim, ne bude, „oba ću ti oka izvaditi/ sve četiri noge podlomiti/ pa ću t` ovde tako ostaviti/ te se tuci od jele do jele/ ko ja, Marko, bez mog pobratima“.
I srebro i zlato meki su metali, pa Šarcu tako potkovanom, u ovom našem svetu koji smatramo stvarnim, možda i ne bi bilo naročito ugodno da putuje. Međutim, metali se, kako u knjizi „Motivi iskupljenja u bajkama“ kaže Marija Lujza fon Franc, uvek povezuju s planetama: srebro s Mesecom, „sa ženskim belim principom, mekim materijalom koji se lako spaja“, dok se zlato dovodi u vezu sa Suncem, koje je, između ostalog, simbol svesti i Sopstva. Pritom, u domenu alhemijske simbolike, „gvožđe ili olovo simbolizuju nigredo, koji vodi do srebra, to jest albeda, beline u kojoj dominira ženski princip, a zatim i do zlata, to jest rubeda, crvene faze u kojoj se pojavljuje zlato“, što su, naravno, faze u izradi kamena mudrosti, tj. stadijumi na putu individuacije. Biser je simbol ženskog principa, produkt mora, koje je jedan od simbola nesvesnog.
Za konja se, prema Gerbranu i Ševalijeu vezuju simbolički spojevi zemlja-majka, mesec-voda, seksualnost-plodnost, vegetacija-periodično obnavljanje, a kako je Šarac vidovit konj, to verovatno ima veze sa Markovom pretnjom da će mu izvaditi oba oka; slepilo za spoljni svet, međutim, često dovodi do pojačane osetljivosti za stvarnost unutrašnjeg života. Prema „Rečniku simbola“, čulo vida sažima i zamenjuje sva druga čula, a oko se povezuje sa pojmovima lepote, svetla, sveta, kosmosa, života. Polomiti konju noge znači potpuno ga onesposobiti; čovek bez nagona je mrtav čovek. A kad nagoni padnu u nesvesno, ostaje nam nedostupna njihova silina koju bismo, ako bismo je osvestili, mogli da po volji usmerimo; ako su, međutim, nagoni još i potisnuti i nepriznati, iz dubine nesvesnog prave nam velike poteškoće.
Na ovom mestu, tako, nije loše razmisliti o šteti koju je čovečanstvu prouzrokovao način vaspitanja koji je deci zabranjivao da iskazuju ljutnju i bes. Ova neugodna osećanja samom zabranom nisu nestala; ona su se ušančila negde u psihi i odande rovare, dok se, bez svesti o njima a pod njihovim vatrenim uticajem, čovek oseća suštinski bespomoćnim. A čovek koji živi iz stanja bespomoćnosti, premalo mogućnosti ima za zdrav i ispunjen život.
Marko (svest) drži nagone (Šarac) pod kontrolom, ali nema baš mnogo poverenja u njih, ili možda u sebe pred njima, kao što primarna funkcija ne može baš sa potpunom sigurnošću da se osloni na treću, pomoćnu funkciju, koja je bliska i često okrenuta onoj inferiornoj, četvrtoj funkciji. Međutim, i pored toga što, prema Markovom mišljenju, njegov konj još nema sve što mu se obećava (srebro, zlato, svila), Šarac dostiže Vilu, što uopšte i nije čudno jer su Šarac i Vila prilično bliske siline.
A šta bi tek bilo da je Marko svestan pune vrednosti svog Šarca! I da može da mu potpuno poveruje i da mu se preda, svesno, u meri i na način koji je najcelishodniji!
Bilo kako bilo, ovde je važno primetiti da upravo Šarac, kao što to isprva na svoj način radi vojvoda Miloš, dovodi Marka u dodir sa Vilom, tj. svest povezuje sa nesvesnim i Animom. Druga je stvar to što, kad se taj susret dogodi, Marko ništa bolje ne zna nego da Vilu umlati svojim buzdovanom.
Kao što preti Šarcu, Marko, dakle, preti i Vili, pošto je obori na zemlju i pretuče, i to tako što je prvo zlatnim šestopercem udari u pleća, što znači u predeo srca i pluća, sa leđne, pasivne, pa samim tim ženske strane, koja simbolizuje i nesvesni deo psihe. Kad se neko udari među pleća, tad mu se izbije dah, a kad se izbije dah, moguće je da se promeni stanje svesti. Osim toga, Vila, bežeći pred Markom i Šarcem, pokušava da se vine nebu pod oblake, što znači u carstvo duha, ali, udarena buzdovanom, pada na zemlju, u materiju, što bi moglo da znači da ona, tj. ono što ona predstavlja, postaje pristupačno svesti. Prema „Rečniku simbola“, pritom, buzdovan, kao i kratka toljaga, zamka i bič, odgovaraju mani, tajanstvenoj snazi koja omogućava čin kosmičkog stvaranja.
Iako ovo toljaganje deluje sasvim nepotrebno i može se razumeti tek kao izraz Markove nezrelosti kojoj je drukčiji vid komunikacije nepoznat, biće da nakon ovog tumačenja stvar možda i ne izgleda onako jezivo kako je izgledala pre analize.
Svest (Marko) je, na vrlo trapav i bolan način, ipak uspostavila vezu sa svojom Animom-Vilom, što se čak i ozvaničava time što Vila, u muci neviđenoj, poziva Marka za pobratima. To pobratimstvo je manje-više jedina trajna i korisna veza koju u našim pesmama vila-Anima-biće iz nesvesnog može da ima sa smrtnikom-svešću. A kad se ta veza ostvari, onda Anima-duša neguje i isceljuje, pa bira bilje od kojeg je „lepše grlo u Miloša carsko/ jeste lepše nego što je bilo/ a zdravije srce u junaku/ baš zdravije nego što je bilo“.
Pesma se završava na nezadovoljavajuć način: muškarci i svesnost, takva kakva je – sužena i slaba, odlaze na jednu stranu, dok ženski princip ostaje u planini, potisnut i nepoznat. To znači da ne samo da svesni i nesvesni deo ostaju beznadežno razdvojeni, već raspolućenost postaje sve dublja; ovo je važno jer što je ta rascepljenost veća, to su neuroze jače. A ipak, mi znamo da Marko kasnije poziva Vilu Ravijojlu u pomoć, a ona je s njim i u poslednjoj pesmi („Smrt Kraljevića Marka“). Ovo je upravo od ključnog značaja i vrlo pozitivno.
*
U ovoj pesmi, čiji je glavni lik junak četrnaestog veka, ali koja takođe govori o kulturnim prilikama 19. veka tokom kojeg je pesma dobila svoju pisanu formu, Anima je sila koja iznenada stupa na scenu, nakon čega ništa ne ostaje isto. Ta nova sila zove na pustolovinu – individuaciju, a njen zov je neodoljiv. I tako već šest vekova, i ko zna koliko pre toga, i ko zna koliko još, u budućnost.
Mitovi, legende, bajke i sva velika književna i umetnička dela, što srpska epika jeste, izviru iz kolektivnog nesvesnog, dok „kulturna situacija neke zemlje može da se razume na osnovu njenih bajki“, napisala je Marija Lujza fon Franc u knjizi „Animus i Anima u bajkama“.
Mi u Srbiji ne živimo sjajno, mnogo je nezadovoljstva, napetost je sve veća i ogromna, siromaštvo nas na raznim nivoima satire, naše su se navike i stremljenja opasno približila instinktivnom i nagonskom. Kao što, međutim, istočnjačka tradicija ima svoje priče nad kojima meditira pa kroz meditacije traži rešenja, mi imamo naše bajke i epske pesme, koje mogu da posluže u istu svrhu, sa ciljem da nam osvešćivanje dubokih slojeva omogući uspešniji, možda i radosniji život.
Jedini delotvorni lek za destruktivni aspekt instinktivne prirode upravo je svesnost; možda je trenutak za novi nivo svesnosti.
Svesni i nesvesni deo predstavljaju celinu psihe, jednako su važni i dobro je da žive u miru. Opasno je nesvesnom ne pokloniti pažnju, a jasno da u budnom stanju zemaljske stvarnosti svest mora da predvodi životnu priču, što je u bajkama ponekad predstavljeno završnom slikom u kojoj princ jaše konja, a njegova princeza sedi iza njega. Uzlet svesti je, uostalom, ono dobro što je patrijarhat doneo svetu, iako je cena bila previsoka: potpuno satiranje svega što je žensko – u muškarcu i u ženi.
Kraljević Marko je naš junak i vitez, ali bi u našoj neveseloj realnosti možda mogao da nam bude i putokaz kroz bespuća strahova, razočarenja, iscrpljenosti, propuštenih prilika, proneverenih nadanja. Možda je vreme da dopustimo Kraljeviću da nam ispriča drugačiju priču, onu koju nismo želeli da čujemo, jer je bila strašna, a koja, moglo bi se pokazati, ne da nije strašna nego je lekovita.
Šta bi nam danas rekao Kraljević Marko?
Možda bi rekao da smo se prejako zaljubili u poziciju ugnjetenog i poniženog Marka, i potlačenost koja ni njemu samom nije bila mila. On se tog poraza stideo, a mi ga kujemo u zvezde. Zašto?
Marko je, uostalom, i učenost, i obrazovanost, i viteštvo, i plemenitost velikaškog sina kojeg je nesrećno zaobišla bolja sudbina, ali koji je u svojim okolnostima radio najbolje što je mogao.
Možda nam je odista budalasta ta očaranost zatočeništvom i porazima, a još luđa navika da veličamo siromaštvo u kojem, uistinu, ničeg viteškog nema.
Možda je vreme da podviknemo sebi: „U se i u svoje kljuse“, što bi značilo: „Počnimo najzad da mislimo svojom glavom, saberimo vlastite resurse i napravimo već jednom život po sopstvenoj meri“!
Za ovo nam je potreban Logos, ali nam je jednako neophodan Eros, jer je upravo ženski princip zadužen za osećajni stav i odnos prema vrednostima. U stvari, ženski stav je nadležan za odnose: za odnos prema znanju, prema drugom čoveku, prema državi, prema samom sebi.
Jedan od primera koji govori o tome šta se dogodi kad je ženski princip osujećen i nepriznat, jeste ono što nam se dogodilo kad smo prihvatili „bolonjski“ sistem i, uprkos protivljenju nekih mudrih glava, razorili više od samog Univerziteta. Fakulteti su nam sad puni studenata koji jure bodove i profesora koji gledaju u projekte; nekadašnja veza među njima je pokidana. Jezivih devedesetih godina dvadesetog veka, profesori su oko sebe okupljali studente, usmeravali su ih i podržavali, a studenti su, sa profesorima, izlazili na ulice i zahtevali smenu loših vladalaca. Danas nema profesora koji zavređuju da mlađi u njih gledaju, ni studenata, koji će da izađu na ulice i usprotive se autoritarnoj vlasti. „To vam je napravila bolonja“, rekao bi Marko, pa bi nas uz žestoku psovku, koja bi u ovom slučaju bila sasvim na mestu, podsetio da smo imali alternativu i da nam je Univerzitet bio sedmi po bogatstvu u Evropi onda kad smo negovali plodonosni i plemeniti običaj zadužbinarstva, koji je bio naš način i sasvim u skladu sa našom nacionalnom prirodom.
Naša je narodna duša natopljena epikom, i to ima svoju dobru stranu, ali je istina da smo pomešali ponositost i neslobodu, poštenje i oskudicu, život u bedi i čestitost. Zaboravili smo, ili nikad nismo do kraja poverovali, da se može živeti uzdignute glave, korisno, u miru i berićetu, sa smelošću koja čuva sopstvena blaga i u skladu sa prirodom ih uvećava, te da ponositost i sloboda idu zajedno, da uslov poštenju nije oskudica, i da se može biti čestit i zarađivati pristojno, pošteno i bogato za svoj život, koji uopšte ne mora biti čemeran da bi bio vredan.
Zasad, međutim, Marko u nama nastavlja da živi kao nezreli dečak, koji nikako da postane Kralj.
On i dalje tinejdžerski prkosi, ljuti se i tuži nad nepravdom sveta, često je nakraj srca, neodmeren je i nesiguran, jezik mu je brži od pameti, a buzdovan važniji od razboritosti, dok u stvari on nikad stvarno ne preuzima odgovornost, a njegova snaga ostaje pusta, neiskorišćena. I zato on nad sobom nastavlja da ima gospodara, onako kako, u najmanju ruku, maloletnik nad sobom ima roditelja.
I tako će ostati sve dok Kraljević Marko u nama ne uspostavi zdrav i čvrst savez sa Vilom u sebi. A kad to uradi, prestaće da bude turska pridvorica; dečak-vazal-večito pijani princ najzad će postati Kralj.
O poslednjem ne bi bilo ispravno razmišljati kao o poetskom izrazu, jer je ovo proces koji bi trebalo da se dogodi u svakome od nas.
