Zašto su nam simboli važni?
Simboli su transformatori energije (K. G. Jung).
Psiha se sastoji iz svesti i nesvesnog dela. Svest izvire iz nesvesnog, dok u svojim najdubljim dubinama psiha stvara simbole.
Na svom putovanju između nesvesnog i svesti, simboli oslobađaju ogromnu energiju i pokreću nas.
Nesvesni deo psihe ima tri sloja koja se međusobno prepliću i utiču jedan na drugoga: lični, familijarni i kolektivni, koji nam je svima zajednički. Sadržaj kolektivnog nesvesnog su arhetipovi.
Simboli su nam važni zato što su simboli jezik kojim naše nesvesno razgovara sa nama.
Jezik Kolektivnog nesvesnog su arhetipski simboli, isto kao što su jezik individualnog nesvesnog simptomi, a familijarnog nesvesnog izbori, naračito izbori ljubavnog i bračnog partnera, kao i profesije.
Naše nesvesno nam se obraća putem snova, mitova, legendi, bajki, velike umetnosti, a čuti i razumeti nesvesno bitno je jer, kako je Jung pronašao, nesvesno zna i bolje i više od svesti.
Svaki arhetipski simbol nam priča veliku priču, a svi oni zajedno pišu roman našeg unutrašnjeg rasta.
Svest i nesvesni deo psihe, međutim, ne govore istim jezikom, pa ovu priču ponekad nije lako razumeti; veliki čarobnjak Jung je, međutim, pronašao rešenje i zlatni ključ: za rasvetljavanje onoga što je tamno i nejasno u simbolu, snu ili viziji, koristio je metodu amplifikacije – proširenja i svesnog obogaćenja putem paralela iz bajki, mitova, legendi, religije, folklora, umetnosti i svih predanja čovečanstva (I.Nastović).
Ovaj ključ mi i danas koristimo.
Simboli su na ulicama, u arhitekturi i topografiji
Voda, majka, crkva, kafana, kosti – to su arhetipski simboli čvrsto povezani sa ženskim principom.
To su, međutim, i simboli Kosančićevog venca, a Kosančićev venac je centar starog centra i najbolje mesto da se na njemu započne beogradska priča: tu su Saborna crkva, Patrijaršija, kafana „Znak pitanja“ i Konak kneginje Ljubice, dok iz etarskih prostranstava svoju energiju širi nekada najvažnije zdanje izgrađeno na padini desne obale Save – Đumrukana, stara beogradska carinarnica.
Sve su ovo moćni ženski simboli čiju poruku nastojimo da dešifrujemo, a to što su sagrađeni ljudskom rukom veoma je važno za našu priču.
Ne manje važan, međutim, jeste prostorni kontekst, čiji najvažniji element je upravo voda.
Kakva čudovišta vrebaju iz zamućenih beogradskih voda?
Voda je u osnovi ženski simbol, koji se, srodan majci, Mesecu i osećanjima, prema „Rečniku simbola“ Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, može svesti na tri dominantne teme: izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja. Voda simbolizuje beskonačnost mogućnosti, sve što je virtuelno, bezoblično, klica klice, sva obećanja razvoja i sve pretnje resorpcije. Voda je haos, materia prima, supstancijalni oblik objave, ishodište života i element telesnog i duhovnog preporoda, simbol rodnosti, čistoće, mudrosti, milosrđa i vrline. Takođe je simbol duhovnog života, blagoslova, nesvesnog.
Stvaralačku sposobnost upoređujemo sa rekom, a za život kažemo da je reka koja krepi i nadahnjuje, pa ne čudi da jungovska psihoanalitičarka Klarisa Pinkola Estes upravo održavanje vode bistrom izjednačava sa negovanjem kreativnog života.
U svojoj knjizi „Žene koje trče s vukovima“ autorka tumači strašnu priča o „uništavanju plodnog ženskog“ i „reci života koja je postala reka smrti“: lepa, mada siromašna žena plemiću koji joj se udvara rađa sinove, nakon čega plemić odbija venčanje, odlučan da uzme decu i vrati se u svoju zemlju kako bi se oženio bogatom ženom koju mu je izabrala porodica. Majka dvojice dečaka ludi i baca blizance u nabujalu reku, pa na obali umire od tuge. Plemić se vraća kući i ženi se, a mlada majka odlazi na nebo, ali na vratima Raja biva zaustavljena, da bi pred njima ostala sve dok iz reke ne vrati duše svoje dece, u međuvremenu hodajući obalama i preturajući po pesku tražeći svoje mališane. Druga, moderna verzija ove priče kaže da je plemić imao fabrike na reci, a žena je rodila slepe blizance sa kožicom između prstiju zato što je tokom trudnoće pila zatrovanu rečnu vodu. Zatim je plemić rekao ženi da ne želi njenu decu i oženio se drugom. Moderna verzija se završava kao i stara, a majka ne može da nađe svoju decu jer je reka mutna i prljava.
Sava i Dunav se susreću baš podno Kosančićevog venca, a moćna simbolika ušća dodatno osnažuje taj kraj.
Na ušću se sreću i spajaju dva toka, a prema Gerbranu i Ševalijeu simbolizam ušća je srodan simbolizmu puta, skupa i centra, a povezuje se sa spajanjem suprotnosti, neba i zemlje, povratkom u jedinstvo nakon razdvajanja, sintezom nakon podele, prevladavanjem inhibitornog kompleksa; ušća reka su sveta mesta koja svedoče o prvobitnoj nerazdvojenosti. U Kini su ušća bila obredna mesta; mešanje voda je sjedinjavanje i prirodno oplođavanje. U Indiji se ističe spajanje Ganga, koji se odnosi na Šivu i svetlo, sa Jamunom, koji se povezuje sa Višnuom i tamom.
A na našem ušću, gde je Sava mutna i smeđa a Dunav nešto bistriji i plavlji, između dve tvrđave – Kalemegdana i Gardoša, nalazi se Veliko ratno ostrvo, strateški važna tačka sa koje je, nekada davno, Beograd napadan i branjen, dok je danas to prirodni rezervat za skoro dvesta vrsta ptica.
U svetu simbola, ostrvo je mesto posred vode, do kojeg se može doći tek „nakon plovidbe ili leta“; ostrvo je simbol „iskonskog duhovnog centra“, središta sopstvenog bića, mesto znanja i mira koje okružuju neznanje i nemir. Brojna su mitska ostrva naseljena isključivo ženama. Ostrvo je „svet u malom, potpuna i savršena slika kosmosa, jer izražava zgusnutu sakralnu vrednost, a to ga povezuje s pojmom hrama i svetilišta“. Boja koja se vezuje za simbolizam ostrva je bela. Ostrvo je i težnja za večnom srećom i utočište koje nam služi da se spasemo od bujice nesvesnih sadržaja, čiji je simbol voda (Gerbranov i Ševalijeov „Rečnik simbola“).
Voda i reke za Beograd imaju nedokučiv, čak mitski značaj, a baš prema vodi Beograđani su pokazali naročitu bahatost. Stare priče govore o bezbrojnim beogradskim potocima i izvorima, neki od tih izvora bili su topli, ali su jedan po jedan zaziđivani, i tako su nestajali, makar za naše oči.
Kod Koste Dimitrijevića se može pročitati da su se u vreme kneza Miloša upravo na Paliluli podizale prve manje bolnice, zbog „zdravog vazduha“ i vode koje u „izobilju ima“.
Voda je simbol osećanja i bogatstvo čije vrednosti najčešće nismo svesni dok ne ponestane, a ni vodu ni osećanja nikako nije dobro okivati u beton.
Sama od sebe na ovom se mestu javlja paralela sa današnjim novim gradnjama koje menjaju siluetu grada i zatvaraju beogradske obale.
Ali voda je moćna, nepredvidiva je i nezaustavljiva, i nikad ne znamo kada će nas i gde iznenaditi. Dok sasvim ne presuši, razume se. A do tada, beogradske vode ostaju zaprljane.
U stvari, naše reke već dugo nisu čiste i ne teku neometano mnogobrojnim koritima naše psihe, i to se više ni na koji način ne može sakriti. Mi ne vodimo dobar, stvaralački život, onaj koji razume stvarnost i hrani je, prostor nam se dramatično umanjio, vera u sopstvenu svrhovitost nestala, pogled na nove graditeljske poduhvate izaziva tugu i steže izranavljeno srce, živimo u stanju neprekidne skučenosti, teskoba nas guši, krila više ne širimo, i tek se nejasno sećamo starog znanja prema kome je vreme um a prostor je duša – to je naša duša u tesnacu, suva i iscrpljena od žeđi i beznađa.
Kako bi nam bilo lepo da smo bili mudri. Ali Mordor je u srcu, tu nema pomoći – bar ne sa strane, jer iz spoljnog sveta ona ne dolazi
Beogradske Terazije nazvane su po starom turskom vodomeru – terazijama – koji se nekada nalazio ispred današnjeg hotela „Moskva“. U stvari, Beograd je u tursko vreme dobijao vodu iz Malog Mokrog Luga i sa Bulbuldera; Bulbulderski vodovod je, kako je zapisao Nušić u spisu “Iz poluprošlosti”, prolazio „kroz Palilulu, mitropolitovu baštu, preko Skadarske ulice, na Čukur česmu i Saka česmu pa ka gradu“, a „drugi je đeriz išao preko Makenzijevog naselja, Cvetnog trga, pored Dvora, Terazijama kraj Ruskog cara, pa na Delijsku česmu (današnja zgrada Akademije nauka) i Grčku kraljicu. Na uzvišenim tačkama tih vodova Turci su podizali visoke rezervoare (čitave kule) odakle se voda razvodila levo i desno u sporedne cevi, i te su se kule zvale terazije. Jedne takve terazije bile su ispred sadašnjeg hotela Moskva, druge gde je sada kafana Ruski car i treće gde je sada Grčka kraljica. Najveće su bile ove na Terazijama, koje su se najpoznije i zadržale te otud i dale svoje ime čitavom kraju varoši“.
Tako zapisano sećanje na beogradske Terazije još jednom naglašava značaj vode – jednog od četiri elementa koji se dovodi u vezu sa psihom, posebno njenim nesvesnim delom, sa osećanjima i odnosima, poverenjem i prepuštanjem toku života, što znači sa onim delom bivstvovanja koje je pod okriljem ženskog principa koji možemo nazvati raznim imenima, a jedno od tih imena je Venera.
Česme su izvor života svakog grada, a u Beogradu je nekada žive vode bilo u izobilju. Bilo je to u vreme dok se gradnja česama još smatrala zadužbinarskim poduhvatom i prilikom da se ostavi trag za budućnost. Taj odnos prema vodi i česmama imao je u sebi nešto mistično i duboko životvorno, a pošto je čovek imao takav odnos prema vodi i česmama, izvori su postojali i voda je bila čista. Onda su stvari počele da se menjaju; čovek je umislio da je ovladao prirodom, mistika i životvornost su prokažene, na izvore više niko nije pazio, voda je postala nešto što se podrazumeva.
Početkom dvadesetog veka u gradu sazdanom na ušću dve velike reke postojala su četiri javna kupatila. Ulaznice su bile vrlo skupe, pa su ih posećivali samo bogati ljudi. Leti su se Beograđani kupali u svojim rekama, a naročito su voleli baru Veneciju. Bara Venecija je leti bila javno kupalište, dok se zimi pretvarala u klizalište. Beogradskim ugostiteljima ona je služila i kao rezervoar leda, ali je problem bio u tome što su se na tom mestu mešale vode – ona za piće, atmosferska i kanalizaciona. U stvari, obale čuvene bare Venecije bile su velika deponija fekalija i drugog varoškog đubreta, dok je sa gradnjom fabričkih postrojenja stvar postala još gora – kvalitet vode za piće bivao je sve lošiji i lošiji. Čitava priča o beogradskim vodama, međutim, tek je trebalo da dobije svoj jezivi karakter.
Ništa se, u stvari, nije desilo preko noći. Propadali smo postepeno, odlučni da ni po koju cenu ne otvorimo oči pred stvarnošću u čijem smo oblikovanju, hteli-ne hteli, učestvovali.
Žmurili smo kad je ubijena Pristojnost, ćutali kad je poništena Reč, bili smo gluvi kad je zapomagala Čestitost, povukli smo se kad je Dobrota pokušala da nas dotakne.
Nismo znali, nismo mogli, bilo je opasno, bilo je surovo, i suviše ružno da bismo podigli pogled.
Uništene su škole, urušena su pozorišta, oskrnavljena je književnost, poniženi su ljudi, proterani, ubijeni.
U vreme obesmišljenosti umetničkog izraza i beznadežnog pada vrednosti života, kad je višedecenijsko naruživanje grada postalo uobičajena pojava, niko se nije osvrnuo na sumanutu gradnju gradskih fontana, a one su nicale bez smisla i stvarnog razloga, na mestima gde im mesto nije, u dekoraciji koja teško povređuje osećaj za lepo, sa istim razlogom i na isti način na koji se popločavaju ulice i prave grdobna čudovišta od stakla i betona za stanovanje ljudi kojima nije važno da li će jedan stari beogradski most, što je preživeo naciste i strašna bombardovanja, opstati ili nestati, po zemlji nikad ne hodaju bosi, u nebo nemaju potrebu da se zagledaju, a vodu piju samo iz plastičnih boca.
Tokom sumanute gradnje na beogradskoj obali koju su najumnije beogradske glave smatrale svetom, poremećen je ptičji let, a Skladu i Lepoti zadat je udarac što je – da li konačno? – paralizovao ovaj ionako nokautirani grad.
Učinili smo razna nepočinstva, posekli smo svoje šume, bezočno smo opoganili vazduh, a kakav nam je odnos prema vodi – takva nam je voda. U Beču se voda zahvata sa gradskih česama; naša je voda otrovana i česme nam služe samo za ukras. Voda i šuma su moćni simboli nesvesnog, pa se iz našeg kolektivnog odnosa prema njima nepogrešivo mogu izvući zaključci o onom delu psihe koji po svom značaju i veličini mnogostruko prevazilazi predeo svesti.
Evo, u tom smislu, samo jednog poređenja:
Beograd, pored Save i Dunava, ima još i Topčidersku rečicu, a – seća li se još uvek ko – u Beogradu su živeli i brojni potoci: Mirijevski i Bulbulderski prema Dunavu, pa Kumodraški i Mokroluški ka Savi.
Tekla je tada sveža, životvorna voda Beogradom i u svom toku izbijala na površinu tamo gde joj je bilo zgodno, pa i na Kalemegdanu, kao čudotvorna voda kod Crkve Svete Petke, a taj vodeni tok i mreža potoka neodoljivo podsećaju na ono što se u Meridijanskim terapijama naziva meridijanima, ili meridijanskim putevima kojima kroz ljudsko biće cirkuliše energija.
Reč je o tome da povreda, bila ona fizička ili psihička, kao i teška osećanja blokiraju korita naših energetskih reka, prljaju naše vode i menjaju rečne tokove, dok od protočnosti tih energetskih puteva zavisi čovekovo celokupno stanje na svim nivoima postojanja.
Ovo je davnih dana otkrila kineska tradicionalna medicina, na tome je zasnovana akupuntkura, a na Zapadu je proučavanje meridijana i akutačaka počelo sa otkrićima osnivača primenjene kineziologije dr Džordža Gudharta i psihoterapeuta Rodžera Kelahena.
Ali ono što je za nas ovde važno jeste:
- u biti svakog ispoljenja jesu određene strukture energetskih polja, a čisti i protočni meridijanski putevi glavni su preduslov zdravlja;
- ono što su meridijanski putevi u ljudskom biću, to su podzemne vode za Beograd;
- podzemne vode Beograda su isprljane, zazidane, blokirane na mnoge skaredne načine.
Sledi pitanje na koje nije teško odgovoriti: može li se odista očekivati da Beograd bude zdrav grad?, tj. šta je potrebno učiniti da Beograd povrati svoje zdravlje?
Ali ako je ovo suviše apstraktno praktičnom umu, evo još jednog razmišljanja, koje bi se moglo nazvati i „buvom“.
Zamislite, dakle, da su sve one vode iz Miloševog vremena još uvek žive, i da se među Srbima našao čovek koji je poznavao značaj vode i znao kako da tehnički uredi tu stvar, što znači da voda ne plavi razuzdano Terazije i Zeleni venac, ali ni da se sasvim ne upropasti i zauzda, već da se na pametan način uvede u domove stanovnika malog, pa sve većeg i većeg grada.
Kako je Beograd nekad imao obilje i tople vode od koje su u vreme civilizovanije od današnjeg – rimsko doba – nastale terme, to možda znači da je svaki Beograđanin, da je bilo sreće, ili makar malo mudrosti, mogao u svojoj kući da ima sopstvenu banju za uživanje. Ali, za uživanje je potrebna svesnost, a dok ne postanemo svesniji – uživaćemo ono što smo izabrali. Uostalom, možda bi se i događaj na Čukur česmi 1862. godine, makar na jednom svom nivou, mogao tumačiti i u skladu sa srpskim, u najmanju ruku nehajnim odnosom prema vodama, izvorima i nesvesnom.
Kako isceliti ženski princip da bi mogao da nas leči?
Prema Gerbranovom i Ševalijeovom „Rečniku simbola“, voda je haos, prvobitna nerazdvojenost, a ako uspemo da potpuno uronimo u vode i da se pritom potpuno ne rastvorimo, pristajemo na simboličku smrt i vraćamo se izvoru iz kojeg crpimo novu snagu.
Voda je ishodište i provodnik života i stvaranja, ona je u tesnoj vezi sa majkom i matericom.
Zanimljivo je da je upravo na bregu iznad reke Save nekada bila Đumrukana – naš izlaz ka Evropi, prvo zdanje građeno na „jevropejski način“ i prva beogradska kuća koja je umesto lepljive hartije pendžerlije dobila staklene prozore, pa dom stranih predstavnika i pozorišna kuća, ali pre svega bila je to carinarnica – mesto ulaska robe i ljudi u državu i izlaska iz nje, po čemu je, između ostalog, njena simbolika srodna simbolici materice.
Sa simbolikom vode, međutim, povezana je i Saborna crkva, a nikako ne bi trebalo izgubiti iz vida da je nedaleko od Kosančićevog venca, na Kalemegdanu, Crkva Ružica i kapela Svete Petke, sa izvorom lekovite vode koja je, kažu, naročito dobra za očni vid.
Na temeljima stare crkve Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila iz 1728. godine, koja je imala kupolu ali ne i zvona jer su ona pre hatišerifa u Srbiji bila zabranjena, po idejnom rešenju barona Kordona i planu Franca Jankea koji je projektovao i Đumrukanu, sagrađena je današnja Saborna crkva o kojoj sam, kao o jednom od važnih simbola Kosančićevog venca i Beograda, pisala u knjizi “Beogradski krugovi”.
Saborna crkva je građena osam godina, od 1837, u stilu baroka i klasicizma, a posvećena je arhanđelu Mihailu. U knjizi „Snovi Margerit Jursenar u svetlu psihologije K. G. Junga“, Ivan Nastović kaže: „Arhanđeli su jedan red anđela, posrednici između Boga i sveta i glasnici božanskog suda. Tri glavna arhanđela su Mihailo (pobednik zmajeva), Gavrilo (poslanik i pokretač) i Rafael (vodič lekara i putnika, koji duši uvek donosi dobru vest)“.
Kako u knjizi „Anima Laze Kostića“ navodi Ivan Nastović, „simbol crkve proističe iz arhetipa majke“, a simbolika crkve je u ovom slučaju pojačana činjenicom da je reč o sabornoj crkvi.
Kako se u ispitivanju simbola Kosančićevog venca i njegovog okruženja sasvim očigledno izdvaja ženski princip s kojim je simbolika vode neraskidivo povezana, a imajući u vidu i to da je Beograd, pored Carigrada, jedini grad na svetu posvećen upravo Bogorodici kao „najsavršenijem obliku materinstva“ (Ivan Nastović, „Anima Laze Kostića“, „Prometej“, Novi Sad, 2017), kao i to da se u tursko vreme upravo na uglu Pop Lukine ulice i današnjeg Kosančićevog venca nalazila jedna od četiri kapija Beograda – Varoš kapija dok se u blizini Đumrukane nalazila Sava kapija, ukazuje se neophodnost podrobnijeg upoznavanja sa arhetipom majke i arhetipom Anime, kao i sa odnosom između njih. Uostalom, kapija, to su vrata, a vrata, prema Gerbranu i Ševalijeu, simbolizuju mesto prelaza između dva stanja, između dva sveta, između poznatog i nepoznatog, svetlosti i tame, bogatstva i bede. Vrata se otvaraju za misteriju i, pored toga što označavaju prolaz, ona pozivaju da ga pređemo; vrata su poziv na putovanje prema drugoj strani. Vrata su otvor koji omogućuje da se ulazi i izlazi, to je prelaz iz jednog domena u drugi, iz profanog u područje svetog. Kineski gradovi imali su četvora glavna vrata kroz koja su isterivani zli uticaji, dočekivani dobri, primani gosti, razašiljana u četiri oblasti carstva carska Vrlina, regulisani sati i godišnja doba. Četvora gradska vrata omogućavaju da se iz četiri pravca dođe do središta sveta. Portali na crkvama otvori su koji vode do mesta istinske prisutnosti božanstva (Gerbranov i Ševalijeov „Rečnik simbola“).
Prema Jungu arhetip majke je bazični arhetip, a najlepše što se o ovoj oblasti Jungove analitičke psihologije može pročitati napisao je profesor Ivan Nastović u svojoj knjizi „Anima Laze Kostića“, u kojoj je naš veliki naučnik, doktor psihologije i psihoterapeut, tumačio „Dnevnik snova“ velikog pesnika i pesnikov odnos prema dvema najvažnijim ženama njegovog života – Lenki Dunđerski i Julijani Palanački, pa, na osnovu tako prikupljenog materijala, napisao dubinsko-psihološku analizu pesme „Santa Maria della Salute“.
Arhetip majke sadrži bezbrojne pojavne oblike, a one najvažnije izdvojio je Jung. Među njima su, kako je preneo Nastović: rođena majka i baka, bilo koja žena sa kojom čovek stoji u nekoj vezi, boginja, Bogorodica, crkva, univerzitet, grad, zemlja, nebo, država, šuma, more i stajaća voda, materija, podzemni svet i Mesec, mesto rođenja i nastajanja, njiva, vrt, stena, pećina, drvo, izvor, dubok bunar, bazen, cvet kao posuda (ruža i lotos), čarobni krug (mandala kao padma), materica, svaka šupljina, majčino krilo, pećnica, lonac, krava, zec i korisne životinje.
Prema Nastoviću, Laza Kostić, koji je rastao bez biološke majke, arhetip majke je projektovao na Lenku Dunđerski, Julijanu Palanački i na crkvu „Santa Maria della Salute“.
Nastović kaže da su svojstva arhetipa majke: „magični autoritet; mudrost i duhovna visina s one strane razuma; dobro, zaštitno, noseće, rastuće, ono što daje plodove i hranu; mesto magične promene i ponovnog rađanja“.
Arhetip majke se može ispoljiti na pozitivan ili na negativan način. Kada je pozitivan onda je to „ona snaga koja, s jedne strane, podstiče lični rast, kreativnost i samoostvarenje, a, sa druge, snaga koja neguje, hrani i ima razumevanje za sve ono što je okrenuto životu“, dok je u svom negativnom vidu arhetip majke „snaga koja ograničava, kontroliše i ometa unutrašnji razvoj“. Taj arhetip ima važnu ulogu pri izboru ljubavnog i bračnog partnera, kao i u stvaralaštvu, što je Nastović pokazao na primeru Laze Kostića. Arhetip majke se „redovno pojavljuje u kriznim situacijama“ kada se „javlja čežnja da se čovek, obnove radi, vrati u majčinske dubine“, a „svi oni uticaji na decu koje literatura pripisuje majci ne dolaze od same majke, već pre od arhetipa projektovanog na nju, što joj daje mitološku pozadinu i boji je autoritetom i numinoznošću“.
Prema Jungu, Anima je „imago ili arhetip ili skup svih iskustava koje muškarac ima sa ženom“. Nastović kaže da je ona „unutrašnja slika idealnog ženskog bića“ i „oličenje svih ženskih psiholoških težnji u muškarčevoj psihi, reprezentuje i personifikuje nesvesno uopšte i pospešuje proces individuacije“. Anima je „fenomen života u psihi muškarca“ i „arhetip života i kreacije“.
Anima se u svakodnevnom životu muškarca može ispoljiti na pozitivan i na negativan način. Pozitivna ženskost omogućava muškarcu da bude “receptivan, ili, recimo, sposoban da sluša i čeka, umesto da odmah kaže šta misli i pređe u neodložnu akciju“. Negativna Anima se ispoljava kao „pasivnost, ćudljivost, taština, preosetljivost i mrzovolja“.
Prvi nosilac slike Anime je muškarčeva majka.
Muškarac tokom života projektuje unutrašnju Animu na ženu, kada se zaljubljuje u svoju sliku u ženi čiju istinsku prirodu uopšte ne primećuje, a može je projektovati i na predmete. Tako u knjizi „Anima Laze Kostića“ Nastović navodi primer muške fascinacije automobilom, koji „postaje objektom obožavanja vlasnika, koji je, ako je oženjen, povukao projekciju Anime sa svoje žene i projektovao je na novu ljubav, svoj automobil“.
Na sponjašnju Animu se projektuje unutrašnja, „koja zapravo predstavlja arhetip majke“.
„Arhetip Anime počiva na arhetipu majke“, a „Anima je veoma povezana sa imagom majke“, kako je prilikom tumačenja 18. sna iz Dnevnika snova Laze Kostića napisao Nastović, zaključivši da je Lenka Dunđerski našem velikom pesniku bila i majka i nevesta.
Ona silina koja je Anima u muškarcu, u ženi je njena sposobnost da živi svoju žensku prirodu.
Sada, nakon razmatranja arhetipova majke i Anime, vraćamo se crkvi kao arhetipskom simbolu.
Crkvu, koja se kao arhetipski simbol ispoljava u mnogim vidovima, prema Gerbranu i Ševalijeu, predstavljaju loza, barka i kula. Crkva je Hristova verenica i majka hrišćana. U snovima Hildegard iz Bingena crkva se pojavila u vidu “žene velike i slične gradu“. Crkva simbolizuje sliku sveta, mikrokosmos i ljudsku dušu.
Po ubistvu kneza Mihaila 29. maja 1868. godine u Košutnjaku, njegovo je telo doneto u Sabornu crkvu.
Ispred Saborne crkve, u crkvenoj porti, nalaze se grobovi Vuka Stefanovića Karadžića i Dositeja Obradovića.
U Sabornoj crkvi su sahranjeni srpski vladari knez Miloš Obrenović (1780–1860) i knez Mihailo Obrenović (1823–1868), i crkveni velikodostojnici mitropolit Mihailo (1826–1898), mitropolit Inokentije (1840–1905), patrijarh Gavrilo (1881–1950) i patrijarh Vikentije (1950–1958).
Tu se čuvaju i mošti Svetog kneza Stefana Štiljanovića, deo moštiju Svetog kneza Lazara, čestice moštiju Svetog Jovana Šangajskog i Sanfranciskanskog, i čestice moštiju Svetog cara Uroša Petog Nemanjića (Nejakog). Nekada su tu bile mošti Svete Petke Trnove i Svetog kralja Stefana Prvovenčanog (Simona monaha).
Kosti imaju moćnu simboliku i u tesnoj su vezi sa ženskim principom i arhetipom Velike majke. Prema starom verovanju srpskog naroda duša i život prebivaju u kostima, noktima ili kosi.
Prema Gerbranu i Ševalijeu, kost je simbol čvrstine, snage i vrline, stalan i iskonski element bića. Kost sadrži srž kao badem košticu. Ta srž je jezgro besmrtnosti. Oživljavanje osušenih kostiju podseća na slavno uskrsnuće. Kosti su skoro neuništivi deo tela, unutrašnjost, nosač vidljivog, simbolizuju bit, esenciju stvaranja. Centralna tačka raskršća glavnih pravaca odakle polazi spirala stvaralačke reči naziva se kost sredine sveta. Materijalizacija života, obnavljanje vrsta. Kosti se poštuju kao nosioci principa života.
U knjizi „Žene koje trče s vukovima“ Klarise Pinkole Estes zabeležena je priča „La Loba“. La Loba je arhetip starice, one koja zna i koja je koren koji hrani. Vrlo je slična Baba Jagi iz priče „Vasilisa Prekrasna“, ali La Lobin isključivi posao je sakupljanje kostiju, onoga što može biti izgubljeno za svet. Ona sakuplja sve kosti, a specijalnost su joj vukovi, pri čemu je interesantno setiti se da je vuk mitski predak Srba. Kad sakupi čitav skelet, La Loba seda kraj vatre i počinje da peva. Pesma nije uvek ista, starica je bira i uvek izabere odgovarajuću. Od pesme skelet počinje da se puni mesom, koje potom prekrivaju koža i krzno. Starica dalje peva, a stvorenje počinje da diše. Tlo se zatrese, vuk oživi, otvori oči, poskoči i otrči niz kanjon. A dok trči prema horizontu pretvara se u slobodnu, nasmejanu ženu.
To je priča koja govori o preporodu koji se događa kada se ponovo uspostavi zdrava veza sa ženskim principom koji živi u svakom ljudskom biću. Pesma je glas duše, pesmom se duša vraća u život, jer „pevati znači koristiti glas duše“ i „dahom izgovoriti istinu o svojoj moći i potrebi, izdahnuti dušu preko nečega što je bolesno ili ga treba obnoviti“. Anima je arhetip stvaranja, a kosti, prema Klarisi Pinkoli Estes, simbolišu „neuništivu životnu silu“, „neuništiv duh duše“.
I tako, pobliže upoznatim sa arhetipskom simbolu vode srodnim arhetipskim simbolima majke, crkve i kostiju, nameću nam se razna pitanja, a sva kao da u srpskom odnosu prema ženi i ženskom principu imaju tačku susreta.
Kraj mnogovekovnog pobijanja svega onoga što žena predstavlja može se učiniti čudnim to nesvesno ali izuzetno jako isticanje, čak veličanje ženskosti, ispoljeno kroz sve do sada opisane simbole Kosančićenog venca. To bi se moglo objasniti Jungovim konceptom kompenzacije, koja je nadomešćivanje jednostranosti svesti.
Koncept kompenzacije objašnjava Marija Lujza fon Franc, Jungova najpoznatija učenica, u svojoj knjizi „Mačka”, u kojoj tumači rumunsku bajku u kojoj Bogorodica proklinje kraljičino dete, i tako radi ono što u bajkama rade samo veštice.
Marija Lujza fon Franc kaže: „Vidite, zvanična crkvena predstava o Devici je nepotpuna, te stoga narod mora da je nadomesti… Pritom pod kompenzacijom ne podrazumevam puko suprotstavljanje, jer je veoma često reč i o uzajamnom dopunjavanju, popunjavanju praznine kako bi se istaklo ono što u zvaničnom učenju nedostaje“. Ovde je reč o tome da je zvanično učenje Bogorodici pripisalo dobre i svetle osobine, ali ju je lišilo onih mračnih, koje su sve njene prethodnice, Boginje Majke, imale.
Prema Jungu kompenzacija se događa na ličnom i na arhetipskom nivou. U vezi sa kompenzacijom na ličnom nivou, Jung kaže, a prenosi Nastović, da „nesvesna zbivanja koja kompenzuju svesno Ja, odnosno svestan deo ličnosti, sadrže sve one elemente koji su neophodni za samoregulaciju celokupne psihe. Na ličnom stupnju to su u svesti još nepriznati lični motivi koji se javljaju u snovima, ili su to značenja davnih situacija koje smo prevideli, ili zaključci koje nismo izveli, ili afekat koji sebi nismo dozvolili, ili kritike koju smo sebi uskratili“.
Prema Nastoviću „kompenzacija na kolektivnom nivou odnosi se na kolektivne, a ne na lične probleme, koji stavljaju u pokret kolektivno nesvesno“, pa „otuda ovde možemo doživeti da nesvesno produkuje sadržaje koji ne važe samo za dotičnog pojedinca, već i za druge, čak i za mnoge, možda za sve“.
Kao što u snovima često lete ili padaju ljudi koji imaju neopravdano visoko mišljenje o sebi i prave nerealne planove što umnogome prevazilaze njihove mogućnosti, tako su se i nekadašnji graditelji Beograda i Kosančićevog venca nesvesno odnosili kompenzatorno prema duhu vremena koje je obezvređivalo žensku stranu postojanja.
Razmišljajući o simbolici vode i energiji Beograda, a naročito o životu kakav živimo i svetu koji za sobom ostavljamo, ne možemo da se makar načas ne osetimo kao neko kome je uskraćen blagoslov
Nastović kaže da „poremećen odnos s majkom neminovno vodi ka poremećenom psihološkom funkcionisanju pojedinca, uključujući i neadekvatan izbor ljubavnog partnera, koji nije determinisan samo imagom oca, već i imagom majke“, a istina je da smo izgubili stabilnost, usmerenje i sposobnost da odlučujemo o svojim vrednostima, zbunili smo se, vezali se za neke pogrešne navike, skliznuli smo u neravnotežu i više se ne osećamo udobno u svom gradu.
Želeći stabilnost odrekli smo se blagotvornih promena, postali smo nesigurni, sakrili smo se od mogućnosti, u svemu vidimo rizik i propast, kad je potrebno reći mi ćutimo, govorimo samo onda kad smo uvereni da se ništa ne može postići, i to činimo nerazumno, suviše plačljivo i hirovito. Osećamo se ugušeno, izgnano iz sopstvenog staništa, dezorijentisano, bez dodira sa sopstvenim talentima, bez mogućnosti da nešto zaista vredno podarimo svetu, osuđeni na borbu ili beg, na pusto preživljavanje u kojem smo poništeni. Savladali su nas neispunjenost, neostvarenost, težina, depresija i besmisao, poremećen je sklad, zaboravili smo na radost i zadovoljstvo, zabranili smo ih sebi. Nestalo je topline i prisnosti iz kojih se stvara sa lakoćom i uživanjem, a sa njima je nestao osećaj da je život dobar i da ga vredi živeti.
Kažu, međutim, da je duh i dušu moguće povrediti ali ih je nemoguće uništiti jer jedna sila obnavlja i leči čak i najsmrtonosnije rane. Sam život svedoči njeno postojanje, a drevne knjige uče da je za buđenje te sposobnosti potrebno sresti Staricu-Vučicu, Onu koja zna, Gospodaricu Velikih Voda koje su Život i Znanje, Stvaranje i Obnavljanje, koja je u svakome od nas.
Naš je zadatak da pronađemo svoje rasute delove, da priznamo da su naši i da se zauzmemo za njih. Mošti svetitelja, prosvetitelja i vladara deo su velike slagalice srpskog naroda, sila koja ne gubi moć i ne može biti uništena. Dobro je ne idealizovati ih i ne oblivati ih jalovom sentimentalnošću, već ih shvatiti i prihvatiti u punoj i istinskoj veličini i snazi jer samo tako mogu biti oživljene.
Odnos Srba i Beograđana sa Velikom majkom, koji živi i može biti probuđen u svakom dovoljno svesnom ljudskom biću, očitava se u našem odnosu prema životu i našoj fantastičnoj otpornosti koju pokazujemo u opasnim i teškim situacijama. On je takođe vidljiv u našoj čežnji za dubokom misterijom i u navici da lako bacamo oko preko granice vidljivog. Sadržan je i u neobjašnjivoj snazi i neporecivoj kreativnosti na raznim poljima delatnosti. Ali odnos prema arhetipskoj predstavi nije jednom dat i neiscrpljiv, pa suptilne kanale valja negovati i držati stalno protočnim kako bi nam stvaralačka sila i nadahnuće neprekidno bili dostupni.
Imamo ono što imamo, a to nije malo. Naše je da odlučimo šta ćemo da učinimo s tim.
O energiji i arhetipskim simbolima Beograda moguće je pročitati više u knjizi „Beogradski krugovi“